Југословенски кнез Павле Кнез намесник седам година

Британски званични документи доступни од 1972. показују да је уложио поновљене захтеве Британији за оружјем, које је било очајнички потребно његовој земљи, као и захтев за изјавом да ће Британија послати помоћ Југославији, ако буде нападнута као резултат одлуке да буде на страни Савезника. Британци нису били у могућности да издвоје било шта за Југославију и нису могли да обећају помоћ. Екстравагантна руска обећања помоћи нису се никада остварила.Британски званични документи доступни од 1972. показују да је уложио поновљене захтеве Британији за оружјем, које је било очајнички потребно његовој земљи, као и захтев за изјавом да ће Британија послати помоћ Југославији, ако буде нападнута као резултат одлуке да буде на страни Савезника. Британци нису били у могућности да издвоје било шта за Југославију и нису могли да обећају помоћ. Екстравагантна руска обећања помоћи нису се никада остварила.Британски званични документи доступни од 1972. показују да је уложио поновљене захтеве Британији за оружјем, које је било очајнички потребно његовој земљи, као и захтев за изјавом да ће Британија послати помоћ Југославији, ако буде нападнута као резултат одлуке да буде на страни Савезника. Британци нису били у могућности да издвоје било шта за Југославију и нису могли да обећају помоћ. Екстравагантна руска обећања помоћи нису се никада остварила. НЕКРОЛОГ ИЗ ЛИСТА /ТАЈМС/ Југословенски кнез Павле, кнез намесник током малолетства краља Петра II, умро је у Паризу 14. септембра. Имао је 83 године. Рођен је 1893. у Санкт Петерсбургу. Отац му је био кнез Арсен Карађорђевић, млађи брат краља Србије Петра I, а мајка руска кнегиња Аврора Демидов од Сан До-ната. Брачни пар се развео када му је било три године, а он је остављен на старање стрицу који је тада живео у изгнанству у Швајцарској. Када се ње-гов стриц преселио у Београд 1903. и успео на престо, кнез Павле је оти-шао са њим и пошто је матурирао, послат је на Оксфорд (у колеџ „Крајст черч”) да студира модерну историју. Рат је 1914. прекинуо његове студије, и он их је наставио када је окончан, примивши степене баклауреата и ма-стера 1921. По повратку у земљу, која се сјединила у Краљевину Срба, Хрвата и Сло-венаца (касније Југославија), под владавином његовог братанца краља Александра, кнез Павле се посветио уметности, и то кроз стварање соп-ствене богате збирке и преузимајући све шире покровитељство над умет-ничким животом новоуједињене земље. У великој мери његова је заслуга што је Београд, уочи Другог светског рата, могао да се хвали једном од најбољих јавних збирки модерног сликарства у југоисточној Европи. Као знак признања за овај рад, Народни музеј у Београду је носио његово име до последњег рата. Када је краљ Александар убијен 1934, кнез Павле је дошао на чело наме-сништва које је вршило власт у име сина покојног краља током његовог малолетства. Његова претходна каријера није му обезбедила искуство за ову тешку политичку улогу. Остао је кнез намесник до марта 1941, вршећи управљачку власт, која је само мало преобликована ограниченим парла-ментарним системом, током раздобља огромне политичке напетости. Префињени и културни Grand Seigneur, англофил на кога је снажнo утицала западна цивилизација, с погледом на свет који је обично био и културно и политички различит од већине земљака. Као особа разликовао се од доминантне личности покојног братанца, за кога је устав био лично укројен. На унутрашњем плану, огромни проблеми које је наследио од краља Алек-сандра су били: хронично економско сиромаштво, нерешени проблеми народности, посебно однос између Срба, Хрвата и осталих народности у земљи, и неомиљен, недемократски устав, који је дозволио недовољно из-ражавање широко присутне опозиције, што је било очевидно у свим дело-вима земље. Кнез Павле није веровао да је Устав из 1931. био најбољи за земљу, али себе је видео као стараоца младога краља, без права или обаве-зе да успостави радикалну уставну промену. Био је то положај који је било све теже одржати, јер је промена постајала неизбежна под притиском уну-трашњег незадовољства и услед ширења нацистичке Немачке и Италије у југоисточну Европу. Поставши намесник, кнез Павле је пустио из затвора Мачека, хрватског вођу. Он је касније успоставио преговоре са Хрватима који су на крају произвели споразум који је увео Хрвате у учешће у влади земље и дао им широку меру аутономије, ону коју су захтевали као своје право од 1918. Овај споразум је потписан 26. августа 1939. Било је то изванредно постиг-нуће и могло је имати значајне резултате за југословенско јединство да је било постигнуто раније, у мирнодопским условима. Током кратког раздо-бља сарадње кнез Павле је добро радио с Мачеком, за кога је веровао да је истински Југословен. Њих двојица остала су у пријатељским односима и када су обојица завршила у изгнанству. Као кнез намесник Павле се осећао осујећен недостатком политичара ви-соког калибра у земљи с југословенским – а не локалним, националним – видицима. Користио је искусног словеначког политичара оца Корошеца, дивећи му се, и покушао је да разради политику реформи са способним али безобзирним српским политичарем Миланом Стојадиновићем, кога је именовао за председника владе после избора маја 1935. На њима су стран-ке уједињене опозиције освојиле 40 посто гласова, упркос предности то-ком избора коју су уживали владини кандидати. Стојадиновић је постајао све више заслепљен успехом нациста, и почео је да покушава да усвоји неке од њихових техника задобијања власти. Када су постале очигледне његове блиске везе с Немачком, и намера да их користи да придобије више власти за себе у Југославији, кнез Павле га је заменио као премијера, и на крају га ухапсио, те уз британску помоћ послао у прогонство и интернацију. Највиша тачка кризе намесништва кнеза Павла дошла је када су, почетком 1941, захтеви Осовине за приступање Југославије Тројном пакту постали упорни. Кнез Павле је већ одбио предлог Мусолинија да Југославија узме удела у подели Албаније. Искористио је сваку могућу варку да избегне са-вез с Немачком, у очајничкој нади да сачува неутралност Југославије. Истовремено је био под непрекидним притиском из Британије да се при-дружи Савезницима. Рођак путем брака и пријатељ британске краљевске породице, англофил по склоности и образовању, његове симпатије су би-ле са Савезницима. Али када је био суочен с избором између љубави пре-ма Великој Британији и љубави према својој земљи, природно и с правом је ставио Југославију на прво место. Британски званични документи доступни од 1972. показују да је уложио поновљене захтеве Британији за оружјем, које је било очајнички потребно његовој земљи, као и захтев за изјавом да ће Британија послати помоћ Ју-гославији, ако буде нападнута као резултат одлуке да буде на страни Саве-зника. Британци, мада су им савезници били очајнички потребни, беху и сами веома слаби у овој фази рата. Очекујући инвазију нациста на соп-ствене обале, нису били у могућности да издвоје било шта за Југославију и нису могли да обећају помоћ. Екстравагантна руска обећања помоћи ни-су се никада остварила. Мучна одлука кнеза Павла у марту 1941, преузета је са знањем да је земља била сама. Одбијање немачких захтева значило је неизбежну инвазију, уништење и распад његове земље. Прихватање немачког пакта изгледало је као да нуди Југославији спољну прилику да чека повољнији изглед, док не дође у положај да отворено иступи на страни Запада. Куловец, вођа Словенаца и Мачек код Хрвата, изјавили су да би њихови народи, насу-прот Србима, који би могли да се повуку у планине, били на линији фрон-та немачке инвазије и да нису у могућности да се боре. Под овим услови-ма, Југословенска влада је учинила све да развуче преговоре, постављају-ћи услове за које су мислили да ће бити неприхватљиви. Када су Немци учинили важне уступке, обећавши да неће да траже пролаз за трупе Осо-вине, или војну сарадњу било које врсте, било је немогуће задржавати да-ље. Када су само три члана Југословенске владе наставила да се противе (они су припадали странкама које је новчано помагала СОИ), кнез Павле се сагласио с већином, и пакт је потписан 25. марта 1941. Одлука је очеки-вано била неомиљена у Србији. Два дана касније, 27. марта, војни државни удар, који је тајно подржала и подстакла британска влада, збацио је намесништво. Кнез Павле био је на путу ка Словенији у ноћи удара, али, када му је у Загребу саопштено о ње-говом успеху, одбио је хрватске понуде помоћи да обнови свој положај, верујући да би то био чин побуне против краља Петра, у чије име је про-глашена нова влада. Понашајући се достојанствено и одлучно, одмах је поднео оставку. Затражио је и добио је дозволу да се повуче на британску територију и напустио је земљу с породицом. Био је то тужан парадокс, а за кнеза Павла лично окрутна судбина, да је он, који је тако ревносно под-упирао круну у Југославији, и који је био тако признати и истински прија-тељ Велике Британије, збачен у име круне и савезништва с Британијом. Али, архиви „Форин офиса” показују да је Британска влада променила по-литику почетком 1941, и да је захтевала да Југославија напусти неутрал-ност и уђе у рат. Ово кнез никада није предузео, нити је могао. Парадок-сално је да влада генерала Симовића, која га је заменила, није одбацила приступање Југославије Тројном пакту, јер су се и они узалуд надали да би то могло да спаси земљу од инвазије. Кнезу Павлу и породици је одбијена дозвола да остану у Грчкој, мада се краљ Ђорђе срео с њим на станици, и желео да он остане у Атини. Уме-сто тога одведени су у Кенију и тамо интернирани под понижавајућим условима. Тамо је третиран као издајник, док га генерал Сматс није изба-вио и одвео у јужну Африку. После рата вратио се у Европу и живео у Па-ризу и покрај Фиренце. Човек великог шарма и интегритета остао је принц до краја. Осећао је да мора да преузме последице – добре или лоше – уз-вишеног положаја који није тражио. Одржао је дугу ћутњу, не покушавају-ћи да оправда сопствена дела. Као намесник у делању је био мотивисан високим осећањем дужности и оданости према југословенској идеји, коју је задржао током целог живота. Кнез Павле је био витез Реда подвезице, витез Великог крста Краљевског викторијанског реда и краљевског викторијанског ланца, а такође је био члан појединих највиших и најстаријих европских витешких редова. Уни-верзитет у Оксфорду га је дипломом прогласио за доктора грађанског права. Оженио се 1923. грчком кнегињом Олгом, сестром кнегиње Мари-не, војвоткиње од Кента. Имали су троје деце: кнеза Александра, кнеза Ни-колу (погинуо у саобраћајној несрећи 1954) и принцезу Јелисавету. „Тајмс”, 16. септембар 1976. *Превео Слободан Г. Марковић* *Рехабилитација кнеза Павла у лондонском „Тајмсу” пре 35 година Слободан Г. Марковић* Кнез Павлe Карађорђевић рехабилитован је пре неколико дана одлуком Вишег суда у Београду. Тиме је поништена одлука Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача коју је водио у поли-тици острашћен, у улагивању Јосипу Брозу изузетан, а у науци неприме-тан, др Душан Недељковић. Кнез је проглашен кривим превасходно због приступања Краљевине Југославије Тројном пакту и саботирања наоружа-вања и припреме земље за рат. У првим годинама рата кнез Павле је држан на британској територији у Кенији као нека врста притвореника од стране Велике Британије. На пита-ње у Доњем дому Британског парламента, посланика конзервативаца ка-петана Алека Канингама-Рида, зашто је кнезу Павлу дозвољено да нађе прибежиште у Кенији, постављено 8. октобра 1942, премијер Черчил је од-говорио: „Југословенски кнез Павле није примљен у Кенију као избеглица. Његов статус тамо је статус политичког затвореника, и он је предмет над-зора.” („Тајмс”, 9. октобар 1942, стр. 8) С друге стране, из писања самог „Тајмса” се види да је кнез Павле пренео Британцима драгоцене информа-ције да Хитлер спрема напад на СССР. О томе је „Тајмс” јавио већ 19. априла 1941. и поновио 12. јуна, и дан после напада на СССР. Канингам-Рид је, међутим, био упоран у нападима на кнеза Павла у Доњем дому, али је карактеристично да се „Тајмс” уздржао од давања епитета југословен-ском кнезу. У послератном раздобљу „Тајмс” је донео преко 30 чланака у којима се помиње кнез Павле, углавном о његовом приватном животу и посетама војводи и војвоткињи од Кента. Некрологом у „Тајмсу” од 16. септембра 1976. кнез Павле је у потпуности рехабилитован пред западним светом, 35 година пре него што се то формално догодило у Србији. Овај некролог је од изузетног значаја, јер потврђује да је непристрасном истраживачу још тада морало да буде јасно да је кнез Павле донео 25. марта изнуђену одлу-ку која није имала, у том тренутку, реалну алтернативу, а да је претходно учинио све у његовој моћи да обезбеди конкретну подршку Британије, ко-ја је изостала због тешке ратне ситуације. У међувремену су се појавили и нови документи који показују да је кнез намесник исто покушао и у САД, а данас знамо да његов изасланик ни тамо није наишао на разумевање. Остављен без икаквих изгледа да ће Југославији бити упућена војна помоћ из Британије, или макар бити одобрен кредит за наоружавање у САД, одобрио је приступање Тројном пакту. Посебност овог некролога је да до те мере оправдава политику кнеза Павла да сматра да је и само потписива-ње пакта изгледало као тактички потез који би, у бољим околностима, омогућио каснији прелазак Југославије на страну Савезника. Пренето из: /Политика/, подлистак „Култура, уметност, наука“, 24. децембар 2011, година LV, No. 37, стр. 1-2.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Југословенски кнез Павле Кнез намесник седам година" Оставите коментар
Drivanrad
30. новембра 1999. at 01:00

Ostrouman izbor brilijantnog istoricara Slobodana G. Markovica osvetljava nesrecnu sudbinu srpskog drzavnika i rodjaka srpskog i jugoslovenskog kralja, Kneza Pavla Karadjordjevica. Ovaj izbor zasluzuje publikaciju na najsirem planu.Neka NAPREDNI KLUB pomogne da se nasa istorija,toliko zboravljana i falsifikovana vise upoznaje radovim sjajnih naucnika Cedomira Antica i Slobodana G. Markovica.

Оставите коментар