Јунаци из Даниловграда

понедељак, 4 априла, 2016 у 11:40AM

Те, сада већ давне, 1997. – када сте се ви родили – имао сам двадесет и три године. Био сам студент четврте године факултета. Нажалост, моји вршњаци су већином, којој и сâм припадам, постали родитељи тек деценију касније. Тада су ме кандидовали за студента проректора Београдског универзитета. Одбио сам кандидатуру, ионако не бих био потврђен. Иако никада нисам био кривично гоњен, ни у затвору, ни у притвору, нисам имао аутомобил, ни стан, ни предузеће, ни рачун у банци… Милошевићев режим ме је у новинама називао лоповом. Упркос чињеници да сам за разлику од Марка Милошевића нешто раније  био војник на Косову и Метохији, тврдили су да сам „нови Вук Бранковић“. Зачудо, касније сам сазнао да ме је режимски суд у то време већ годину дана држао на мерама као „српског екстремисту и терористу“. Три године сам био под истрагом а о томе нисам знао ништа. Оптужница је повучена пре него што је режим пао, остао је само трошак истраге – могли су, да су тај силни новац разумно инвестирали, да отворе једно ново радно место у индустрији…

Моје поколење се није баш много добро показало. Тачно је да смо годину дана пре рођења младих јунака из Даниловграда подигли најдуготрајнији протест у историји балканских универзитета. Истина је да смо тада победили. Тачно је и да нас је, у време када је Милошевић служио Американцима а опозиција била разбијена, у великој већини мотивисало родољубље и мученичка Српска Крајина… Али је такође чињеница и да смо се после поделили. Да се пристојан свет међу нама некако кукавно и тупаво разочарао и депримирао, а олош се поделио по разним странкама. Најважнији, најутицајнији… напустили су српство, заборавили Светосавску химну, примили новац од служби, покренули банални „Отпор“, неки су после ушли у корупцију, други у издају. Да није било једног од наших вођа, једна партија која читаву једну српску земљу сматра геноцидном никада не би ушла у Народну скупштину и тако увредила и, у негативном смислу, учинила посебним народ Србије… Јер шовиниста и злочинаца има у свим народима па наравно и у нашем, али у читавој Европи аутошовиниста (и то парламентарних) има само међу Србима.

Моја генерација је лако дошла до новца, моћи и власти… То нам се и осветило. У моје време је лако било бити храбар… Поштен човек није имао много избора. Тирани су били под санкијама – узимали су а не делили новац.  Агресори, те фашистичке кукавице, били су далеко, односно високо… Тада су убијали физички а не духовно… Данас, у време када су ратови иза нас и када су нас САД и савезници поразили помоћу наших слабости, данас је тешко бити моралан, доселедан, човекољубив и достојанствен… Посебно изван граница Србије. Тамо где је довољно променити једну рубрику приликом пописа и сместа за шест пута повећате шансе да се запослите у државним структурама… Када само једна страна робија због стварних и наводних злочина. Само један народ набеђен да је био империјалан и агресорски. Само његова култура контаминирана. Када је дозвољено да само вођама једног народа државни саветник стране државе и домаћи књижевник на високом положају желе или макар правдају нови 11. септембар…

Тешко је бити слободољубив, храбар, праведан и хуман у данашњиј Црној Гори. Земљи у којој се седамдесет година ништа не мења. Где царује иста олигархија и држи све законите и незаконите свере друштвеног постојања. Малој средини велике тираније… Али, управо у најтежим приликама и најгорим временима стасавају и најбољи људи. У граду у коме су Срби у комунизму по први пут у својој историји постали мањина. У гимназији која носи име највећег српског песника и великог владара Петра Другог Петровића – Његоша, владике Рада. Зар је народ кога терају да заборави свога Хомера и Вергилија, засужио мање него да генерација младих Парсифала, у школи светог имена, буде она искра коју сваки удар коначно нађе у камену?

Ученици гимназије у Даниловграду су на дан напада НАТО на српски народ из 1999. искористили  уставом загарнтовано право и показали људскост, родољубље и самилост. Биће због тога позвани на одговорност. Због сирене и папирних авиона… А Ђукановићеви пријатљи су их, када су имали свега две године, надлетали правим авионима, бомбардовали, а шеснаесторо цивила – међу којима и њихових вршњака – у Црној Гори и убили. Да је није убила душманска ракета сада би у њихов разред негде у Београду ишла и мала Милица Ракић. Дете убијено на ноши.

Да ли стварно неко мисли да наши модерни Обилићи и виле Равојојле могу да зависе од зловоље туђинске удворице какав је Мило Ђукановић. Мислите ли да ће нам се икада поновити никшићки порфесори које је бедна српска влада оставила? Србија је данас слаба, али је српски народ устао… Немамо ракете и носаче авиона, али њих су већ обесмислили и обезвредили амерички бивши стипендисти из Ал-каиде и „Исламске државе“. Немамо службе које могу да упропасте генерације… Али и овакви слаби и угожени имамо омладину… Снажну, нову, способну, храбру… Непоткупљив(иј)у. Неке генерације су нам корумпирали, доћи ће нове, на опште изненађење, онакве каква је била косовска, владике Данила, Карађорђева, Мишићева, Даковићева…  Поколења коме припадају господа Владимир Вуковић, М. Б. (малолетни),  Јован Лазаревић, Јанко Стојовић, Драгослав Нововић и Душан Марковић.

Чланак објављен у подгоричком Дану, 4.4.2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар