Кандидатура

понедељак, 5 марта, 2012 у 12:00AM

Мало сам се бринуо због Бориса Тадића. Прво ме је тиштила његова стрепња – сав је побелео од нервозног ишчекивања. Чекао је кандидатуру нервозно, неупућеним безобразницима се могло учинити да је у питању судбина његове странке на изборима, а не државнички подухват. Када је после добио вест да смо ипак постали некакви кандидати, као да му је свануло. Толико је био раздраган да сам се побојао за његово здравље. Велика и изненадна радост, знају да буду опасни, баш као и неочекивана дубока туга. Коначно смо добили кандидатуру. Морам да кажем да је лакше главном глумцу турске серије да умре, или хероини латиноамеричке сапунице да постане прабаба него Србији да напарави значајнији напредак ка чланству у ЕУ. Мало сам се бринуо због Бориса Тадића. Прво ме је тиштила његова стрепња – сав је побелео од нервозног ишчекивања. Чекао је кандидатуру нервозно, неупућеним безобразницима се могло учинити да је у питању судбина његове странке на изборима, а не државнички подухват. Када је после добио вест да смо ипак постали некакви кандидати, као да му је свануло. Толико је био раздраган да сам се побојао за његово здравље. Велика и изненадна радост, знају да буду опасни, баш као и неочекивана дубока туга. Коначно смо добили кандидатуру. Морам да кажем да је лакше главном глумцу турске серије да умре, или хероини латиноамеричке сапунице да постане прабаба него Србији да напарави значајнији напредак ка чланству у ЕУ. Мало сам се бринуо због Бориса Тадића. Прво ме је тиштила његова стрепња – сав је побелео од нервозног ишчекивања. Чекао је кандидатуру нервозно, неупућеним безобразницима се могло учинити да је у питању судбина његове странке на изборима, а не државнички подухват. Када је после добио вест да смо ипак постали некакви кандидати, као да му је свануло. Толико је био раздраган да сам се побојао за његово здравље. Велика и изненадна радост, знају да буду опасни, баш као и неочекивана дубока туга. Коначно смо добили кандидатуру. Морам да кажем да је лакше главном глумцу турске серије да умре, или хероини латиноамеричке сапунице да постане прабаба него Србији да напарави значајнији напредак ка чланству у ЕУ. Сага о приступању Србије Европској унији не представља баш много више од списка увреда, понижења, варки, трикова и отворених превара. Сетимо се развоја догађаја: девет година слушамо о томе како је Србија пропустила прилику да под владом Зорана Ђинђића убрзано напредује ка срећној будућности и чланству у ЕУ. Ипак, две године по преузимању власти, после реформи, испоручивања грађана Србије оптужених за ратне злочине и испуњавања разних услова, Србији коју је водио Зоран Ђинђић нису дозбволили чак ни да ступи у Савет Европе. Место смо добили тек неки месец пошто је наш тадашњи премијер убијен. Колико ли је само депеша писано против Коштуничине владе, колико ли су коштале странке и невладин сектор које су помагале да се разједињени и нефункционални демократски блок подели тако да је једнима лепше са социјалистима а други успеју да надрадикале Шешељеве епигоне? Ипак, управо када је била најслабија, Коштуничина влада добила је „Позитивну студију изводљивости“. Али онда, баш када је 2006. требало затегнути око Косова, ослабити позције Србије, у свега неколико дана догодио се референдум у Црној Гори, замрзнути су преговори о Споразуму о стабилизацији и придруживању, а потпредседник владе поднео оставку. Говорили су да је све то због непорециве чињенице да је генерал Ратко Младић још увек био на слободи. Није вредело што је Коштуничина прва влада предала Хагу седамнаесторицу оптужених – та чињеница је узета као отежавајућа. Међутим, када је требало да Демократска странка победи на изборима 2008.,онда је ЕУ уприличила потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању. Очекивано, чим су избори оконачни а пожељни победили, одмах је на Споразум стављен вето. Због Младића… разуме се. А онда се Младић коначно предао… овај ухапшен је… Па су се сетили Хаџића. А када је и овај некако пронађен, у Београд је допутовала немачка канцеларка и обавестила нас да све зависи од нашег односа према албанској држави на Косову. Прихватили смо све мада недовољно брзо и бодро. И таман када је требало да добијемо статус кандидата, који на Балкану имају сви осим Босне и Херцеговине и нас (занимљиво је да је у оба случаја некако крив тај фатални српски народ, да нас нема овде и тамо, да смо обесправљени као рецимо Срби у Црној Гори, никада не би било проблема), Немачка је ставила вето. Албанска влада у Приштини тврди „ми смо независна држава и као такви постављамо услове међудржавне сарадање“ а Србија није спремна на компромисе који су садражни у овом широкогрудом ставу. И наравно Србија је поново попустила… све што имамо у вези са суверенитетом на Косову и Метохији, што подржава већина чланица УН и због чега смо годинама жртвовали Републику Српску и могућност да за Србију сачувамо макар север Косова, свело се на једну звездицу и испод ње две резолуције УН од којих нам је прва наметнута бомбама, а друга уценом да ће у супротном север Косова доживети судбину Крајине, а Нови Пазар постати ново жариште. И опет није довољно… поново су се ту нашли наши „пријатељи“ Румуни једна самосвојна и неукротива чланица ЕУ. Као видели су да је све на распродаји па смислили да би Србија требало да финансира да од Влаха настану Румуни. Јако мудро. Тако би неки будући светски силеџија могао да дође на замисао да од Лужичких Срба прави Пољаке, или још блесавије – Србе. Али кад смо већ ту, што да не… Коначно смо добили кандидатуру па је почело неумерено славље. Божидар Ђелић који се у једној забавној емисији разметао и поскакивао као једно задовољно јаре: делио је бомобоне публици, ћеретао о својим путовањима, хвалисао се невероватном каријером и уопште показивао свој бронзано-угљени тен који нас подсећа на жртву коју је поднео борећи се за нас. Што би рекли наши сељаци у време када су први турсити почели да се враћају са јадранских плажа: „Пропао на мору, вратио се црн у лицу ко’ земља.“ Док чекамо ново понижење, можда нам се укаже решење. Свако велико понижење засновано је на мазохизму. Дакле, о томе не одлучује Брисел.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

2 Коментарa на "Кандидатура" Оставите коментар
Dario
30. новембра -0001. at 00:00

Čedomir Antić je jedan od retkih intelektualaca u Srbiji do čijeg mišljenja mi je stalo.

MC
30. новембра 1999. at 01:00

Исправно дата хронологија наших односа са ЕУ од 2000. године. Штета што је велика већина медија потпуно контролисана, па овакве објективне анализе ретко где можемо наћи.

Оставите коментар