Кокарда

понедељак, 13 октобра, 2014 у 12:38PM

Председник Руске Федерације Владимир Путин доћи ће у Србију на прославу седамдесете годишњице уласка јединица НОВ и Црвене армије у Београд. У част важног госта, који у Србију у званичном својству долази трећи пут, годишњица ослобођења је овог пута дошла четири дана раније – пре рока. Путинов распоред омогућавао је једнодневни долазак 16. октобра, чему је прилагођен и програм прославе. Београдом ће, први пут после двадесетдевет година, протутњати парада – јединце Војске Србије уз сав војни арсенал – возила и технике који су за показивање.

Путинов долазак отворио је неколико важних питања идентитетског утемељења, историјске свести и политичког бића српског народа.

За скоро четири петине грађана Србије, кад је реч о Србима овај је проценат свакако већи, Русија је једини истински пријатељ и историјски савезник. Упркос свему – ускогрудости царског имепријализма, кримигеном антисрбизму стаљинизма и бољшевизма – Русија је у свести српског народа заштитница са којом делимо судбину. За такву свест одговорни су и расистичка мржња према словенству и православљу која се одржала код појединих савремених британских, америчких, француских, скандинавских и низиземских политичара, и неинвентивни, истоветни сценарији спољног удела у изазивању грађанских ратова у бившој Југославији, пре две деценије, и у региону некадашњег Совјетског Савеза данас.

Путинов долазак и присуство паради отворило је питање спољнополитичке оријентације Србије. Покровитељи из САД и ЕУ дозволили су српској влади да уприличи параду и спољнополитичку афирмацију Путина. Србија је кооперативна, њена влада спроводи све налоге великих сила од којих политички зависи – од безусовног изручивања Северног Косова албанској косовској парадржави до афирмације политичког хомосексуализма. Зато је неоходно понегде јој дати простор у коме би оставила утисак саосталности, самосвојности, па чак и достојанства. Наравно, део невладиног сектора, који годишње прима стотине милиона долара из САД и ЕУ, онако маневарски напада целу идеју, али нема говора о таргетирању Вучића на начин на који су то радили са Коштуницом или са (мисле да смо сви заборавили и поверовали у њихову кампању лажи и политичке отмице после смрти) Ђинђићем.

Организатори параде одлучили су да не дозволе учешће ветеранима и поштоваоцима другог српског покрета отпора – Југослвенске војске у отаџбини, одосно четника. За Путина је ствар једноставна, у Другом светском рату Сатљин је био најважнији и кључан државник. Процес суочавања са прошлошћу и одговорношћу Сатљиновог режима – за разарање Црвене армије пред рат (поубијао је пола генералштаба, три од пет маршала, шест од седам адмирала… и тиме посредно скривио смрт милиона совјетских грађана у првим месецима рата), савез са Хитлером без кога овај не би могао да започне светски рат и ратне и послератне грешке и насиља – заустављен је и зааборављен. Кокарда која симболизује четнички покрет предмет је сталних кампања које за циљ имају изједначавање хрватских усташа – геноцидног фашистичког покрета који је до краја остао веран Хитлеру, скривио смрт стотина хиљада Срба, десетина хиљада Јевреја и ратовао на Стаљинграду – са југословенским четницима који су у Србији до 1944. извршили више диверзија него партизани, који су спасили 514 савезничких пилота, чије су присталице до 1944. и ослобођења у већем броју стрељане на Бањици него партизанске. Забрана кокарде специфична је забрана грба једне међународно признате, ратујуће, државе оног времена, чија је влада постојала у Лондону. Партизани и четници су међусобно ратовали. Вршили ратне злочине којима нажалост обилују гнусни грађански ратови. Али зар нису партизани после ослобођења убили најмање 6.000 грађана Београда. Мали број убијених је сарађивао са окупатором. Нису ли и сами партизани приметили да је братска Црвена армија иза себе понекад остављала и пустош, па и стотинак силованих жена које су после насиља убијене?

Београд је октобра 1944. ослобођен. Већину партизана чинили су млади Срби који су допринели победи над нацизмом а са њима и други Југословени који су за разлику од вођства Комунистичке партије Југославије искрено били привржени идеји југословенства. Идеологија је пропала, држава нестала… Али остају њихови идеали и жртва. Тешке последице грађанског рата, неправде учињене српском народу после рата, његово обесправљивање у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Косову, Војводини и Македоноји, економски неуспех, културолошке последице, малигна елита коју нам је комунзам оставио… Све то, а не незахвалност или фашизација, довело је до тога да дан ослобођења буде практично заборављен. Србија га се сети када јој на 65 или 70 година дође руски председник. Руски председник би можда радо, као што је учиннио деведесетих година, одликовао хрватског али не и српског председника за доприннос победи над фашизмом… Али „мечка је сада заиграла“ пред руским границама.

Србија је једина држава у Европи чији народ више воли руског него свог председника. Дозволите ми да приметим да то није само заслуга Владимира Путина, већ и Томислава Николића и Бориса Тадића.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар