Колинда

уторак, 20 јануара, 2015 у 11:35AM

Колинда Грабар-Китаровић тек што је изабрана за председницу Републике Хрватске а потврдила је да поседује многе стереотипе о Хрватима које имају многи Срби, као што је доказала и да гаји бројне стереотипе о Србима које један просечан Хрват, на велико лично задовољство, негује већ деценијама. Једна нација која је победила у рату уз помоћ најмоћнијих сила света, докопала се ресурса и богатстава о којима већина политичких предака није сањала у најлуђим сновима, некажњено извршила геноцид пре седам деценија и пре двадесет година највеће етничко чишћење у Европи друге половине 20. века… Ступила у ЕУ а да није морала да се понизи и учини уступке које су други морали… Данас о недавном рату говори као о највећој трауми… А у ствари је тај рат за већину њених грађана  истовремено и онај најславнији час који човек доживи једном у животу а нација столећима памти као своје „златно доба“. Није сећање на трауму за оне стотине хиљада који су ментално и даље у рату (а истовремено  нису претрели личне и породичне жртве) изнад узрок гнева који редовно испољавају. Сочавање са садашњошћу је то што љути, фрустрира, онеспокојава… Зато су у свакој изборној  кампањи предмет Срби, српски злочини стварни и конструисани, „претња“ Србије, али и наводна хајка на ону не много бројну али утицајну булументу бивших конобара, пропалих морнара, сеоских забушаната, неуспелих фратара и беспосличара који морају да изађу на улицу да би се сматрали бранитељима.  Зато некадашњи избор грађана Сплита говори о светским банкама које контролишу Срби, зато је покојни врховник без последица давао расистичке изјаве, зато сада у Еврпском парламенту поносно седи понеко ко би једнако весело седео у сабору који је сазвао Анте Павелић…

На тек завршеним председничким изборима у Хрватској важна питања су била границе Хрватске, Готовина, Ћирилица, права Хрвата изван граница, Србија, Срби… После проглашења победника и Војводина…      

Новоизабрана председница Републике Хрватске је током првог дана по избору два пута говорила о Војводини као о суседној држави која се налази поред Србије. Званична Србија није реаговала, баш као ни кербери из Брисела и Вашингтона. Када је удружење грађана „Напредни клуб“ издало саопштење медији су почели да захтевају објашњење. Од Хрватске није стигло. Премијер Вучић се осврнуо на саопштење Напредног клуба али је изјавио да се, упркос добонамерности оних који траже реакцију, званична Србија неће огласити. Сетимо се када је пре непуне три године за председника Србије изабран Николић. Годину дана су му подметали старе или конструисане интервјуе, неауторизоване снимке, колумне усташоида преобучених у америчке интелектуалце… Више од годину дана веза између Хрватске и председника Републике Србије била је углавном герилска. До помирења је дошло када је Томислав Николић отрчао на прославу пријема Хрватске у Европску унију. Какво је то било искуство! Домаћини су га без речи примили. Он се веселио. Они су примљени у Европску унију иако нису Србима дали обећане аутономне котаре, иако нису потпуно спровели Ерутски споразум, иако нису вратили имовину, станараска права (која је сиромашнија Босна и Херцеговина великом већином вратила), упркос чињеници да нису регулисали дуговане пензије, иако судски прогоне хиљаде невиних Срба, упркос томе што су Срби чинили 30% жртава рата (двоструко више од удела који су чили у становништву Хрватске) а међу суђењима за ратне злочине ни 10% није посвећено злочинима над њима…

Зашто нам се све ово дешава? Зашто демократска, слободна, напредна, мирољубива и богата СР Немачка има однос према савременој Хрватској и Србији који је по разлици сличан односу који је Трећи рајх имао према НДХ и Недићевој Србији?  Са том разликом што Недић, за разлику од савремене владе независне Републике Србије, није имао илузије о том односу.  Када је два пута за мање од једног дана споменула Војводину као независну, суседну државу, Колинда Грабар Китаровић несумњиво није случајно погрешила, нити је изнела неку тачку јавног програма ХДЗ-а… Она је Србији пренела туђу поруку. Поруку која је написана још давне 1958. када су немачка и америчка обавештајна служба омогућиле групи бивших нацистичких сарадника, пустолова и протува да објаве „Салцбуршку декларацију“. Тада су тражили независну Војводину, говорили о војвођанској нацији, вековној толеранцији, цивилизацији… Њиховим језиком данас говоре Пајтић, Чанак и већина (од држава ЕУ финансираног) нво сектора у Новом Саду. Питање Војводине, противно вољи 98% њених становника, отварано је кад год је демократска Србија требало да буде уцењена (уочи Бриселског споразума, у време почетка преговора о статусу Косова…), зато је до данас и одржана Пајтићева влада…

Занимљиво, али аутори Салцбуршке декларације (иако је бар један од њих био Хрват) не спомињу локалне Хрвате као део будуће „војвођанске нације“… Како би их иначе као важну мањину, пре неки дан, споменула нова председница Хрватске?

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар