Кондотијеризам

уторак, 9 септембра, 2014 у 9:33AM

Честитам. У Црну Гору ће, према писању новина, стићи Млађан Динкић и то у својству консултатнта УНДП-а (Програм Уједињених нација за развој). Млађан Динкић је до пре кратког времена био председник странке Уједињени региони Србије, а од 2000. до 2012. већином је водио и суштински оличавао српске државне финансије и привреду.  Чињеница да је Динкић конкурисао за ово место за мене је много занимљивија од свих коментара о његовом избору и улози у будућнности. Разуме се, Динкић је приватно лице, у сваком случају има право да ради шта жели и УНДП свакако у њему има консултанта са ретким способностима и искуством које је тешко наћи у Србији, српским земљама и на Балкану…

На другој страни, Динкић је јавна и некада истакнута политичка личност па је његов рад свакако значајнији грађанима и подложнији занимању и суду политичке јавности. Млађан Динкић је водио невладину организацију и затим странку која је углавном осмислила и већином водила српску транзицију. Тај сложени и недовршени процес реформи тешко је данас оценити, али неки од исхода су већ познати. Србија је данас међу презадуженим државама, а то није била 2001. нити 2008. године. Србија данас производи далеко мање него што увози и тренд повећања разлике је сталан. Србија је држава највеће регионалне неједнакости. У Србији царују привредни и трговачки монополи.  У Србији током деценије транзиције нису реформисана јавна предузећа, пензиони фонд, здравство… Није успео нити један велики капитални пројекат. Код нас је од идеје демократије остао Вучић, а од идеје рефоми Европска унија. У Србији, где су стотине хиљада гађана успеле да на изборима и побуном свргну недемократски режим, данас демократију подржава свега 30% грађана, а идеје „Петог октобра“ (које узгред буди речено данас спроводи влада СНС и СПС и оличава Алекснадар Вучић) добрим и сиправним сматра свега 15% народа… У нашој земљи у политичком смислу није више било места за Млађана Динкића. На изборима је још пре шест година Динкићев УРС/Г17 изгубио је место у парламенту Београда – упоришта демократа и реформиста. Пре две године је по трећи пут најурен из владе – по први пут није успео да је повуче са собом– а на овогодишњим изборима УРС је пао далеко испод цензуса. Динкић је поднео оставку а његова странка се распала. Од политичара који је од вођа демократске опозиције најдуже остао популаран, чудотворца који је осмислио конвертибилност динара, враћање старе девизне штедње и економску стабилност, постепено је, борећи се за власт и останак у политици, постао популиста који је напустио идеје обнове државности, уместо непопуларних реформи обећавао је поделу бесплатних акција грађанима, равномерни регионани развој разумео је као издашно државно финансирање општинама у којима народ гласа за УРС, потценио је глобалну кризу и тврдио је да је Србија већ почетком 2009. из ње изашла. Од политичара иза кога је читав ДОС желео да се сакрије уздајући се у његову популарност, постао је председник странке који се не слика за билборде већ их препушта страначким апаратчицима… Пао је са власти и изашао из страначке политике да се у њу, по свему судећи, више никада не врати. Омражен и презрен на начин који гарантује брзи народни заборав.

Сигуран сам да је УНДП исправно учинио ангажујући Динкића. Реч је о паметном и вредном човеку великог искуства. Ипак, Динкићева одлука да конкурише како би спроводио програме у Црној Гори, држави која нема статус Белорусије само зато што тако желе владе САД и неколико европских држава, представља континуитет његове досадашње политике.  Мислим Динкић никада није веровао у демократију. Он је прихватао идеју да страначка вођства смењују народне посланике (!), а да страначко руководство његове странке бира лично препоруком страначкој скупштини. Искрени демократа никад не би отишао да ради на програмима везаним за државу у којој су председнички избори и чак попис под озбиљном сумњом да су фалсификовани. Добар грађанин једне државе не би никада отишао у другу државу у којој је народ коме припада обесправљен и мета многобројних кампања мржње. Стручњак који није политичар тешко би прихватио да има неке везе са несолидним и исквареним режимом какав је црногорски.

Динкић међутим изгледа нема проблем са свим тим. Управо су та неосетљивост за принципе, посвећеност личном, уверење да је успех важнији од циља, а победа вредна и срамоте…   Обележили транзицију у Србији. Зато је она суштински пропала. Тај аутистични приступ следили су већином демократски политичари у Србији и зато су првом приликом и пропали. Данас могу да лутају земљом и Балканом, као кондотијери – они ренесансни војници-најамници који су нудили услуге своје храбрости и ратничке вештине локалним владарима и околним силама, у нади да ће бити добро плаћени и можда једном освојити неку земљу, имање или замак за себе.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар