Косово и Метохија подела као решење
Далеко највећи број Срба желео би да Косово и Метохија остане у Србији и да тамо нема Албанаца. Далеко највећи број косовских Албанаца желео би да Косово буде независно и да на њему нема Срба. Између ове две жеље налази се поље реалности и могућег. На Косову данас живи између 1,5 и 2 милиона Албанаца и 100 до 130 хиљада Срба. Врховну власт на Косову и Метохији има међународна заједница наклоњена Албанцима. Велике западне силе предвођене САД определиле су се да Косово добије надгледану независност и да то буде јединствен случај. Осим Србије, главну препреку оваквом решењу за Косово представља Русија, која се залаже да решењем косовског проблема треба да буду задовољне обе, и српска и албанска страна, и да Косово и Метохија не могу да буду јединствен случај.Далеко највећи број Срба желео би да Косово и Метохија остане у Србији и да тамо нема Албанаца. Далеко највећи број косовских Албанаца желео би да Косово буде независно и да на њему нема Срба. Између ове две жеље налази се поље реалности и могућег. На Косову данас живи између 1,5 и 2 милиона Албанаца и 100 до 130 хиљада Срба. Врховну власт на Косову и Метохији има међународна заједница наклоњена Албанцима. Велике западне силе предвођене САД определиле су се да Косово добије надгледану независност и да то буде јединствен случај. Осим Србије, главну препреку оваквом решењу за Косово представља Русија, која се залаже да решењем косовског проблема треба да буду задовољне обе, и српска и албанска страна, и да Косово и Метохија не могу да буду јединствен случај.Далеко највећи број Срба желео би да Косово и Метохија остане у Србији и да тамо нема Албанаца. Далеко највећи број косовских Албанаца желео би да Косово буде независно и да на њему нема Срба. Између ове две жеље налази се поље реалности и могућег. На Косову данас живи између 1,5 и 2 милиона Албанаца и 100 до 130 хиљада Срба. Врховну власт на Косову и Метохији има међународна заједница наклоњена Албанцима. Велике западне силе предвођене САД определиле су се да Косово добије надгледану независност и да то буде јединствен случај. Осим Србије, главну препреку оваквом решењу за Косово представља Русија, која се залаже да решењем косовског проблема треба да буду задовољне обе, и српска и албанска страна, и да Косово и Метохија не могу да буду јединствен случај. Србија не пристаје да Косову да независност и нуди међународно надгледану аутономију и наставак преговора. Власти косовских Албанаца пристају на надгледану независност, али не и на макар формално остајање у оквиру Србије и сматрају да су сваки даљи преговори сувишни. Косовски Албанци навикли су у последњих осам година да имају своју скупштину, владу, судове, локалне органе власти. Смета им што привреда лоше функционише, сиромаштво, огромна незапосленост (око 70 посто) и организовани криминал. Срби на Косову учествују делом у власти само на локалном нивоу, имају још већу незапосленост од Албанаца (и до 90 посто), живе од помоћи из Србије, један број ради у српским установама које још функционишу у појединим подручјима настањеним Србима (школство, здравство, остаци привреде и државне управе), гуши их олигархијско понашање косовске српске партијско-политичке елите, криминал, али највећи проблем им је неизвесност и константна опасност за живот и угроженост слободе кретања од стране Албанаца. Уједињене нације су за осам година, од како је Косово и Метохија под њеном управом, за Србе на том подручју урадиле недопустиво мало. Најбољи показатељи јесу да се од преко 200 хиљада прогнаних и расељених Срба, вратило, и то формално, око 9 хиљада (стварна цифра је много мања) и лоша безбедност Срба ван места живљења. Срба у градским срединама (сем северног дела Митровице) практично нема. И четири српске владе од јуна 1999. године када је Косово и Метохија прешло под УН управу (друга Марјановићева, Ђинђићева, Живковићева и прва Коштуничина), за косовске Србе учиниле су неоправдано мало. За осам година морао је бити организован повратак неколико десетина хиљада Срба у српске средине (северно Косово, централно Косово у и око Грачанице, села косовског поморавља) и 2007. годину Срби су морали да дочекају са неколико нових добро осмишљених урбаних насеља (градића, вароши) која би настала од Лепосавића, Зубиног Потока, Лешка, Звечана, Грачанице, Новог Брда, Штрпца… Уместо да буде основано макар после доласка ДОС-а на власт крајем 2000., Министарство за Косово и Метохију формирано је тек у мају 2007. године. Упорним одбијањем власти у Србији да пристане на независно Косово и у последње време одлучним ставом Русије да косовско решење буде прихватљиво и за српску страну, предвиђено давање надгледане независности Косову и Метохији доведено је у питање. Српске власти, у међувремену, званично су од генералног секретара УН затражиле нове преговоре о Косову и Метохији. Све уколико до нових преговора и дође, тешко је замислити да ће САД и ЕУ рећи косовским Албанцима да не очекују независност у скоријој будућности и да треба да се са српском страном договоре о модалитетима надгледане аутономије коју Београд нуди. Ако Русија и даље остане при своме, настаће нова реалност у којој досадашњи рационални приступ обеју великих сила САД и Русије (са америчког становишта главни разлози за независност садржани су у чињеници да Албанци чине око 90 процената становништва Косова и да им демографски фактор иде на руку у наредним деценијама, а са руског да је међународно право на страни Србије и да не могу Албанци да добију све, а Срби практично ништа) може да уступи пред жељом да се покаже моћ. У том случају могуће је да дође до једностраног признања независности Косова и Метохије, што би, највероватније, условило проглашење припајања Србији северног Косова и можда још неких подручја настањених Србима. У том случају могло би да дође до сукоба, нових жртава, поновног етничког чишћења на обе стране и ширења нестабилности на регион. Наставак српско-албанских преговора под окриљем УН, али без јасно дефинисаног циља и временског оквира, могао би да иде у корист српској страни, само уколико друга Коштуничина влада и Министарство за Косово и Метохију јасно мотивишу и у масовнијем броју почну да враћају Србе у оне делове Косова и Метохије где би имали реалног смисла да живе и остану. Питање је, међутим, колико је то сада остварљиво с обзиром да је превише времена протекло, а и како би на то гледали Албанци и њима наклоњене велике силе. Као једино реална, дугорочна и мирна варијанта намеће се стога подела Косова и Метохије између Срба и Албанаца, после које би уследило узајамно признање између Србије, са делом Косова који би јој припао, и новонастале косовске државе. Албанци на овај начин не би добили све, а Срби исто тако не би изгубили све. Делови Косова и Метохије настањени Србима, који би остали ван Србије (Штрпце и Грачаница, на пример) могли би да добију договорену врсту аутономије, а српски манастири екстериторијалност, што није нова идеја. Сигурно је да би дошло и до пресељења становништва, али би оно било спроведено мирно и организовано. Подела би отворила и могућност српско-албанске сарадње у привреди (производња струје, експлоатација рудног богатства, изградња путева) уз побољшање трговинских веза које и сада постоје. У ком би се проценту и на који начин поделило Косово и Метохија било би одређено српско-албанским преговорима, јединим преговорима који би у овом историјском тренутку имали смисла, а пресудну реч би, у сваком случају, имале САД и Русија. Као могућност не би требало искључити и мању корекцију граница у подручју општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, али под условом да не буде доведен у питање останак путног коридора Е-5 у Србији. Подела Косова и Метохије имала би сигурно и међународне последице, које у овом тренутку нису сагледиве, али то би се догодило и у случају да Косово постане независно. Губитак већег дела Косова, до чега би подела довела, на национално-емотивном плану био би ударац за српски народ, али би он био брзо ублажен добром перспективом коју би Србија имала на плану сарадње са САД, Европском унијом и Русијом. А ако Србија искористи шансу коју би добила поделом Косова и Метохије заснованој на предложеним елементима и заиста у деценијама пред нама постане регионални лидер на Балкану са великим силама иза себе, можда дође дан када ће се поново отворити косовско питање и могућност враћања читавог Косова и Метохије у Србију, ако то тада буде државно-национални интерес. (5.06.2007.)
Posted by Напредни клуб
Categories: Текстови и анализе
Po pitanju dijaloga oko Kosova treba direkno da razgovaraju srbi i albanci kako da stvaraju mostove da zajedno zive a ne da "dele" teritoriju jer u buducnosti kada u Evropi nebude granica, sve ce biti beznacajno a najvaznije ce biti ljudi i raznolikost kulture i tradicije kao bogatstva citave Evrope. U prilogu postavljam i ovaj komentar za malo dublja razmisljanja o zivotu na Jugu srbije oko kosova i Evrope, kao i dublju analizu zivota u sadasnjem vremenu na Jugu srbije. Kao lokalni etnolog i istoričar primećujem da se falsifikuje i naša proslost u običajima i istoriji za jednokratnu upotrebu, što je itekako opasno jer se zamagljuju mnoge istoriske činjenice, naročito po pitanju i Kosova i Evrope. Prava euforija i nacionalističko ludilo nisu nasi saveznici u odbrani i nacije i države-jer samo realnost u politici i intersi danas vladaju svetom, pa i po pitanju Kosova-kakvi rusi, amerikanci, evropljani-nema tu „braka“ iz ljubavi, nego su čisti interesi. Mi smo mala zemlja i veoma materijalno siromašna. Kanimo se svetske politike-bojim se da neizvučemo još deblji kraj u „sukobu“ interesa velikih sila.