Косовски избори

недеља, 5 децембра, 2010 у 12:00AM

У недељу 12. децембра 2010. године на Косову и Метохији биће одржани ванредни парламентарни избори. Биће то први скупштински избори од како је фебруара 2008. године покрајина једнострано, без подршке Уједињених нација и противно начелу непромењивости државних граница, прогласила независност. Раније изборе, све одржане после Погрома од 17. марта 2004. године, српски народ на Косову и Метохији је бојкотовао. Република Србија подржала је свој народ, али и своје несумњиве и легитимне државне интересе. Чак и када је 2004. године у то време новоизабрани председник Републике позвао Србе да изађу на косовске изборе излазност је била занемарљиво ниска.

Прилике су се сада донекле измениле. Званична Србија је прокламовала да „Европа нема алтернативу“, што значи да ће по свим питањима, осим оним која угрожавају одржање на власти и будући изборни резултат, слушати сваког европског бирократу без обзира колико необавештен, злонамеран и беспослен био. Држава је у великој економској кризи из које ју је прошле године избавио ММФ, а следеће ће је, Боже здравља, спасити новац од приватизације Телекома. Наша политика очувања суверенитета српске државе у отетој покрајини троструко је банкротирала. Први пут је у ратном, политичком и моралном погледу такав исход скривио Слободан Милошевић. Други пут је суви формализам Војислава Коштунице довео до тога да се за Косово боримо преамбулом устава. Коначно, и неискрена, излазна, стратегија Демократске странке, која је написана на један, читана на други, а спровођена на трећи начин, доживела колапс.

Све је пропало: Србија је прихватила Еулекс, одустала од акционог плана, пропала је пред Међународним судом у Хагу, прихватила нову резолуцију, а пред њом је и норамлизација односа са ксовоском државом… Мислим, није то ни толико важно, кад смо већ ушли у Европску унију као пуноправни чланови и још смо, што би рекла шефица америчке дипломатије, постали и њени лидери. Штета је, међутим, што саветодавно мишљење нисмо причекали још једно две године, па би наш министар Јеремић који је до непрепознатљивости усвојио Коштуничину реторику и присталице, могао да пистане премијер, а овако није сасвим сигурно ни да ће бити изабран за потпредседника владајуће Демократске странке. Али, шта је ту је…

Док чекамо косовске изборе, Србија није у стању да пружи препоруку и подршку свом народу у покрајини. Званично наше власти сматрају да они не би требало да учествују на изборима. Много је разлога зашто од таквог става Србија не би требало да одустане (рецимо: нерешен статус Срба, кршење ранијих споразума и договора, питање безбедности, неправедан однос албанских власти и страних заштитника приликом искључивања струје и мобилне телефоније… да не спомињемо права српске државе и њену имовину на Косову). Ипак, српска влада је и поред овог става оставила народу да се сâм определи. У таквим условима Срби су се поделили. Док они на северу намеравају да по свеаку цену бојкотују изборе, у централним областима покрајине шездесетак хиљада Срба пријавило је више изборних листа него милион и седамстотина хиљада Албанца ! Почела је и међународна кампања придобијања Срба. Ту су најамне невладине организације, фондације новопронађених величина и парадржавне агенције, спремне да уложе велики новац како би српске бираче збуниле, поделиле и ставиле у службу албанског Косова. Недавно сам слушао изброне кандидате из јужних општина који су се спорили око тога ко је од њих представник српске владе, а ко је запослен у албанској обавештајној служби. Међусобно су се оптуживали за наводно отпуштање притвничких приврженика из српске државне службе ! Шта рећи о овим оптужбама?

Од Србије неки очекују да настави да финансира војску од 20,000 чиновника и фиктивну армију коју чине хиљаде грађана фиктивно запослених у великим јавним предузећима, само зато што живе или су живели на Косову. Током протеклих десет година Србија је у такве и сличне сврхе потрошила пет милијарди евра! Тај новац отишао је углавном у руке моћних, богатих и образованих, српска сиротиња на Косову није од њега имала непосредне користи. Улагањем толиког новца велику посредну корист имали су Албанци, пошто тај новац добрим делом улази у платни промет њихове самопрокламоване државе. И сада од Србије траже, и то чак и поједини наши сународници, да настави са таквим улагањима у празно, али да подржи и могућност да део ових корисника нашег буџета почне хонорарно да статира и у ставкама албанског косовског буџета. Све то само да би албанске власти могле да се диче владавином права и слободама, наравно само до потпуног изгона српског народа из покрајине. Величну једне државе одређује врлина њених угледних грађана. Поједини моји саборци из Студентског протеста 1996-1997 не могу да докажу јавности одакле им огромни станови и прескупа предузећа које су „стекли“ за време док су били посланици и министри.

За то време, Албин Курти, наш вршњак, вођа једног националног албанског студентског бунта, недавно је продао свој стан и иако средовечан вратио се код родитеља. То је учинио да би финансирао изборну кампању свог покрета. Српски народ у прошлости није грешио зато што се борио за оно што је право. Борба за правду и своја уверења, уколико истовремено не угрожава туђа права, света је дужност која нас чини људима. Зато не треба изаћи на предстојеће косовске изборе и признати безакоње, тероризам и обесправљеност српског народа.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

4 Коментарa на "Косовски избори" Оставите коментар
Aleksandar T.
30. новембра 1999. at 01:00

Slažem se.Ali treba biti aktivan i na regionalnom i međunarodnom planu.To nije posao samo naše vlade već i opozicije i naših političara sa Kosova i Metohije.Ako im je Srbija i čast u srcu i duši,a ne sujeta i pohlepa to ne bi trebalo biti problem već obaveza.Nadam se da će bar neko od njih početi da je poštuje.

Miljan Premovic
30. новембра 1999. at 01:00

A sta ako se bude trazilo da se predsednik Tadic izvini kosovskim Albancima za Racak, a da u zamenu dobijemo cvrsto i nedvosmisleno obecanje da cemo uskoro da postanemo kandidati za ulazak u EU? 🙂 Da se malo nasalim nasoj nesreci.

Aleksandar T.
30. новембра 1999. at 01:00

Slazem se sa vama.Mi moramo biti mi da bi negde stigli,ovako idemo nigde.Pravac propast.

Ми&#1083
30. новембра 1999. at 01:00

То је тај систем, Миљане: "Ако хоћете да се мењамо – могу вам дати ништа а ви мени поклоните нешто", рекао би Душко Радовић.

Оставите коментар