петак, 18 јуна, 2010 у 12:00AM

Do kraja ove decenije samo se u Gruziji održao predsednik za čiju su se vlast borili i naši „izvoznici revolucije“. Iza Naranđaste revolucije u Ukrajini ostalo je narodno razočaranje, neuspeh reformi, ekonomsko propadanje i restauracija ranijih vlasti. Gruzijski predsednik i sam je zavladao čvrstom rukom, a zemlju je uveo u poražavjući rat, raspad i militarizaciju. Revolucija lala se u Kirgiziji završila kontrarevolucijom, a zemlja je utonula u etnički rat. Do kraja ove decenije samo se u Gruziji održao predsednik za čiju su se vlast borili i naši „izvoznici revolucije“. Iza Naranđaste revolucije u Ukrajini ostalo je narodno razočaranje, neuspeh reformi, ekonomsko propadanje i restauracija ranijih vlasti. Gruzijski predsednik i sam je zavladao čvrstom rukom, a zemlju je uveo u poražavjući rat, raspad i militarizaciju. Revolucija lala se u Kirgiziji završila kontrarevolucijom, a zemlja je utonula u etnički rat. NP „Otpor“ je rano postao široka, opštenarodna organizacija čija je namena bila da građanima ponudi nešto novo, nepoznato i nekompromitovano. Predsednik DSS-a, „Otpor“, velika opoziciona koalicija koja je takva odnela pobedu dok bi u slučaju da su nastupile samostalno šesnaest od osamnaest njenih članca završile ispod izbornog cenzusa, bili su najsigurniji put ka pobedi. Kada je nestalo Miloševića i izdašnog finansiranja (setimo se dva miliona nalepnica sa sloganom „Gotov je!“) i „Otpor“ je završio svoju istorijsku ulogu. Posle neuspeha na skupštinskim izborima 2003. godine, grupa uticajnih i manje vidljivih vođa tiho je pretrčala na visoke funkcije u Demokratskoj stranci – Boris Tadić. Do tada je druga grupa već bila ovenčana slavom „izvoznika revolucije“. Čitali smo o njihovim „pohodima“, uglavnom u države bivšeg Sovjetskog Saveza – Ukrajinu, Gruziju… Nedavni događaji u Krigiziji bacili su novo svetlo na demokraske procese u zemljama nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Za razliku od Srbije gde je demokratizacija ipak sprovedena evolutivno i višestruko potvrđena na izborima; u bivšim sovjetskim republikama izborne kampanje, nenasilni otpor i demokratska tranzicija nisu bili ništa drugo do pokriće za oružane prevrate. Do kraja ove decenije samo se u Gruziji održao predsednik za čiju su se vlast borili i naši „izvoznici revolucije“. Iza Naranđaste revolucije u Ukrajini ostalo je narodno razočaranje, neuspeh reformi, ekonomsko propadanje i restauracija ranijih vlasti. Gruzijski predsednik i sam je zavladao čvrstom rukom, a zemlju je uveo u poražavjući rat, raspad i militarizaciju. Revolucija lala se u Kirgiziji završila kontrarevolucijom, a zemlja je utonula u etnički rat. Čemu? Da li su to demokratske i liberalne tradicije srpskog naroda koje treba da predstavimo svetu?

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе