Кривица за Први светски рат

понедељак, 23 јуна, 2014 у 11:32AM

Већ две године српска јавност је сведок гласне и упорне, нове ревизије тумачења историје узрока Првог светског рата. Велики број аутора, као што су Кристофер Кларк, Маргарет Макмилан, Шон Мекмикин, представили су ново и широко прихваћено тумачење према коме се овај рат догодио последицом случајног низа несрећних и спонтаних догађаја. Време пре стотину година и садашње спајају само две чињенце: европска хармонија и ваневропска претња. Несумњиво 1914. та претња  била је Србија.

Досадашње реакције на ове, неким новим докунетима не поткрепљене тезе, углавном су занемариле чињеницу да су ове монографије у методолошком смислу прилично климаве и то баш кад је реч о Србији и Балкану. Наиме, нејасно је како нека земља може бити истовремено кључна за почетак светског рата али и цивилизацијски, технолошки и политички инфериорна у односу на све своје суседе.  Како Кларк може да заступа тезу о кривици Србије а да претходно не анализира и побије бриљантне закључке великог српског истричара Андреја Митровића и његовог дела Продор на Балкан и Србија…  Чудно је да Маргарет Макмилан може да тврди да је Србија 1914. имала улогу какву је до нашег времена играо Иран, а да притом није приметила да је Сарајевски атентат (који су извели држављани Аустроугарске) једини атентат у иностранству који има некакве везе са Србијом.

Србија је била колатерална произвољност многих аутора – парија без заштите, са елитом која је делом корумпирана и углавном онемогућена да у глобаним медијима наступи у улози која јој није унапред задана. Та улога је јасна. Понеки Србин може бити позитивац – наравно уколико је згађен над својим народом или иствовремено премлад и блесав – али је Србија вертикала вечитог зла.

О људској природи говори чињеница да су и Кларк и Макмиланова када су чак и немоћни медији и скучена интелектуална јавност нације људи чија је имена тешко запамтити ипак успели да некако скрену међународну пажњу на у најмању руку чудан приступ који су имали само кад је реч о Србији, поново мењали и ублажавали своје ставове. Кларк је тврдио да никада Србију није окривио за избијање Првог светског рата (али је књигу о избијању рата започео Мајским певратом у Србији и тиме или представио Србију као узрок или показао игноранцију неспојиву са неким ко је продао 325.000 књига). Макмиланова је за рат оптужила Аустроугарску, Немачку и Русију.

Како год тумачили узроке Првог светског рата, ретки су научници пошли путем споменутог историчара Андреја Митровића и на основу познатих и објављених докумената дипломатија Аустроугарске и Немачке реконструисали или деконструисали тезу коју данас подупире 90% школованих светских историчара који немају публицитет као Кларк или Макмиланова. Аустроугарска је пошто је скоро два века трпела само поразе и остала без поседа и превласти у Италији и немачким земљама, као једина сила без колонија, желела да почетком 20. века прошири свој утицај на Балкану. До 1907. покушавала је да Србију претвори у колонију. Управо је успон Србије после 1903. и неповољан развој односа међу великим силама довео до промене политике Аустроугарске – нова генерација њених политичара која је на власт ступила после 1907. желела је да освоји Србију. Царински рат, Анексиона криза, Балкански ратови били су и епизоде аустроугарских притисака на Србију у којима је Београд углавном попуштао… Тезе о претњи Србије падале су у воду на велеиздајничким процесима у самој Двојној монархији, али таква истина није битна савременим уметницима који су на мржњи према народу из кога су потекли створили масне катијере.

Конструкцију крвице Србије за Први светски рат  најбоље показују досадашња спомињања Сарајевског атената у британском парламенту. Посланик Мекмастер је 1915. питао шефа дипломатије да ли је влада знала за припреме Беча да 1913. нападне Србију. Министар му је одговорио да влада није знала оно што је 1915. постало познато. За маркиза Лотијана је 1935. Први светски рат  био последица деловања војних команданата који су злоупотребили Сарајевски атентат који је био тек „инцидент“. Један посланик је 1973. био уверен да се атентат догодио у Србији. После пада Берлинског зида посланик Мензис Кембел саматрао је рат последицом „национализма који је крвава појава“. Усред рата у Босни маркиз Менкнеир тврдио је да је атентатор на Фрању Фердинанда Васо Чубриловић био претеча нациста и бољшевика, а да су прогони српска специјалност од пре јуна 1914. године. Коначно, 2000. посланик Марсден закључио је да Први светски рат  не би ни избио да је Британија интервенисала против Србије и савезника у Балканском рату 1912. године.

Чланак објављен у листу Политика 19.06.2014.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар