Криза Републике

недеља, 27 маја, 2012 у 12:00AM

Треба да будемо срећни. После двадесет и две године постојања Друге републике, доживели смо некако да до смене председника државе дође на миран и демократски начин. Свашта смо преживели од 1945. године до данас, али не и да председник државе поднесе оставку. Треба да будемо срећни. После двадесет и две године постојања Друге републике, доживели смо некако да до смене председника државе дође на миран и демократски начин. Свашта смо преживели од 1945. године до данас, али не и да председник државе поднесе оставку. Треба да будемо срећни. После двадесет и две године постојања Друге републике, доживели смо некако да до смене председника државе дође на миран и демократски начин. Свашта смо преживели од 1945. године до данас, али не и да председник државе поднесе оставку. Слободан Милошевић је 1997. неко време истовремено био председник Србије и СР Југославије. Милан Милутиновић је по себичној вољи Демократске странке две године био развлашћени оптуженик на Андрићевом венцу. Оставка не долази у обзир, чак ни као стратешки потез, наших председника. Тако је Тадић себи „скратио мандат“ – „чисто ради штедње“. Толико је био штедљив да је ради уштеде на промени визит-карата и докумената у дубокој златотиск штампи одлучио и да се по трећи пут кандидује. Па кад је Френклин Рузвелт могао четири пута, може и он три, па кад је Броз могао… Грађани су се определили за противкандидата који је ево пет пута покушавао и после претходног дебакла најавио да се никада више неће кандидовати… Али није важно, битан је успех. И сада можда поново улазимо у раздобље кохабитације. Осим уколико Николићу, све са јуловским и карићевским отпадом, не успе да са 26% подршке изашлих на изборе, поред председника, Србији подари и прву премијерку (уз заборављену југословенску Милку Планинц, коју Јоргованка Табаковић, каква је, тешко може да надмаши). У часу када је за председника Републике Србије гласало најмање грађана у историји, мање него у време бојкота, треба се сетити времена наше монархије. Имали смо ми и самовласне, ускогруде и лоше краљеве, али за разлику од председникâ републике било је њих који су умели да поштују вољу већине и краљују земљом док њоме влада демократска влада. За разлику од председника републике који су знали да се доживотно зацаре, Милош Велики, Милан Обрановић и Петар Ослободилац могли су да се сами, својевољно, повуку са власти. Умели су да доносе демократске уставе, подносе непријатељске владе и владају као еврпски монарси у земљи тек избављеној из ропства и варварства.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

2 Коментарa на "Криза Републике" Оставите коментар
Srđa
30. новембра 1999. at 01:00

Jednoga dana, jednoga dana, politička će elita razumeti da se dugo željena politička stabilnost nalazi u monarhiji, parlamentarnoj, demokratskoj monarhiji.

Ма&#1088
30. новембра 1999. at 01:00

Годинама су нам испирали мозгове о републици, а Србија је кроз историју, још од времена Немањића, била најстабилнија када је била монархија. Зато, док још имамо живих и здравих потомака последње српске краљевске династије,а зарад стабилности и демократије, одбране интереса земље гласам за парламентарну монархију

Оставите коментар