Културноисторијски ентитети Запада и будућност

Савремени Запад је постављен на два очигледна културноисторијска стуба. То је са једне стране Католичанство, као матични религијски правац западних Хришћана. Са друге, то је Протестантизам, који у своје оквире укључује већи број независних цркава. Цивилизацијске тековине Западних друштава, створене су на тим основама. Савремени вредносни кодови тих друштава, без изузетка су у значајној мери (различитој од друштва до друштва) последица утицаја религијских учења, између којих постоје значајна размимоилажења. Она су резултовала разликама у култури и перцепцијиприпадника католичких и протестантских друштава и коначно, вековном борбом за доминацију. Споменуте разлике, данас ипак мање актуелне, довеле су и до значајно другачијих праваца развоја економског и политичког живота у друштавима западног хришћанства. Ово је обесхрабрујуће широка тема, али, уз напомену да генерализација неће на овом пољу довести до прецизних закључака, учинићу елементарни осврт.Савремени Запад је постављен на два очигледна културноисторијска стуба. То је са једне стране Католичанство, као матични религијски правац западних Хришћана. Са друге, то је Протестантизам, који у своје оквире укључује већи број независних цркава. Цивилизацијске тековине Западних друштава, створене су на тим основама. Савремени вредносни кодови тих друштава, без изузетка су у значајној мери (различитој од друштва до друштва) последица утицаја религијских учења, између којих постоје значајна размимоилажења. Она су резултовала разликама у култури и перцепцијиприпадника католичких и протестантских друштава и коначно, вековном борбом за доминацију. Споменуте разлике, данас ипак мање актуелне, довеле су и до значајно другачијих праваца развоја економског и политичког живота у друштавима западног хришћанства. Ово је обесхрабрујуће широка тема, али, уз напомену да генерализација неће на овом пољу довести до прецизних закључака, учинићу елементарни осврт.Савремени Запад је постављен на два очигледна културноисторијска стуба. То је са једне стране Католичанство, као матични религијски правац западних Хришћана. Са друге, то је Протестантизам, који у своје оквире укључује већи број независних цркава. Цивилизацијске тековине Западних друштава, створене су на тим основама. Савремени вредносни кодови тих друштава, без изузетка су у значајној мери (различитој од друштва до друштва) последица утицаја религијских учења, између којих постоје значајна размимоилажења. Она су резултовала разликама у култури и перцепцијиприпадника католичких и протестантских друштава и коначно, вековном борбом за доминацију. Споменуте разлике, данас ипак мање актуелне, довеле су и до значајно другачијих праваца развоја економског и политичког живота у друштавима западног хришћанства. Ово је обесхрабрујуће широка тема, али, уз напомену да генерализација неће на овом пољу довести до прецизних закључака, учинићу елементарни осврт. а. Католичанство: Прва и најважнија особина Католичанства, из које оно црпи свој миленијумски утицај, лежи у доктринарном ставу овог религијског правца који тврди да веза између човека и бога, може бити успостављена само преко цркве. Nulla salus extra ecclesiam тј. нема спасења ван (католичке) цркве, тврди Католичанство. Овакво становиште, послужило је као основа за стварање својеврсне интернационалне институције, која је вековима имала ексклузивно и недодирљиво право контролисања једног посве аутономног и изузетно значајног основа друштвене моћи – духовног основа (на територији целе Западне Европе до појаве Протестантизма, а са отпочињањем процеса колонизације и шире). Међутим, Католичка црква није стала код одбране свог права на посредништво између човека и бога. Напротив, она се утемељила у све аспекте католичких друштава (чак је свој утрицај увек пројектовала и ван њих), и то кроз проширивање сопственог ауторитета на поља која имају мало везе са духом и вером [1] <#_ftn1>. Тако је ексклузивна контрола над једним аутономним основом друштвене моћи, створила од ове институције самосталног политичког актера. Следствено, огромна моћ произашла из описане позиције, изграђене на верској идеји, постала је сама себи циљ – што је и уобичајено за политичке актере. Потреба за њеним очувањем и повећавањем, учинила је Католичку цркву нетрпељивом према било каквој конкуренцији. Све до Лутера, сваку која се појавила у њеним унутрашњим оквирима, угушила је у крви, успут је прогласивши за јерес (један од примера за то јесте, рецимо, страшна судбина Катара са југа Француске). Циљ је био остварити потпуну контролу над познатим светом, како у духовном, тако и у сваком другом смислу и зато је борба за политичку превласт између, царства и папства, трајала у Западној Европи вековима. Католичка црква, такође никада није престала да кидише на границе Православља, а један од новијих примера који подупире ову тврдњу, са почетка 2006. године, јесте премештање седишта украјинских Унијата – који признају врховну верску надлежност папе – из њиховог традиционалног седишта Лвова у Кијев. На страну право сваке организације у демократском друштву да своје седиште смести по сопственом нахођењу, али – шта Унијати траже у Кијеву? Ако би се из анализе избацили догматски елементи, било би сасвим оправдано рећи да је Католичка Црквапо својој природимеђународна организација, централизована и дубоко утемељена у историју Запада, као и у друштвено ткиво многих западних земаља. Она има своју економску компоненту, која се испољава у виду моћних финансијских институција које је још давно основала и држи их под сопственом контролом. Она има и своју обавештајну службу, традиционално познату по изузетној ефикасности. Она има и свој архив (један од најстаријих, ако не и најстарији у хришћанском свету), о коме тешко да је могуће нешто прецизније рећи из перспективе из које пишем, сем да представља још једну снажну потпору утицаја ове организације. Она је вековима имала и своју државу, па самим тим и војну компоненту. Поред тога, она је и оснивач других моћних организација (или барем субјект који их контролише), попут рецимо Опус Деи. Као таква, Католичка Црква је током историје континуирано и значајно утицала на судбину Запада. Тај утицај, вековима је прожимао буквално све поре друштава која су прихватала њен ауторитет. То је резултовало укорењивањем њеног патерналистичког ставапрема истима. Ипак, у броби за свеукупну власт на Западу, Католичка Црква је политички коначно поражена још пре скоро 150 година, уједињењем Италије и свођењем Папске Државе на Ватикан (мада је озбиљна ерозија њеног утицаја започела још закључењем Вестфалског мира). Идејни и дефинитивни пораз, она је доживела са крајем ИИ светског рата. Од тада, њена огромна моћ је у убрзаном опадању. Разлог је прост: висок степен централизације Католичке Цркве, увек је условљавао и њену објективну лимитираност у избору световних савезника. Политички иоле значајнијих аутократија, у Европи нема још од 1945, док амбијент либералне демократије, није ни мало сличан политичком амбијенту у којем је Католичка Црква традиционално и током дугих векова, имала ексклузивно место у врло уском кругу најзначајнијих међународних актера. Може се чак слободно рећи, католицизам и демократија јесу два супротстављена идејна кода. Поред свега тога, Католичка црква у себе укључује и неке институције, неспојиве са временом у којем живимо. Опрост грехова који она пружа верницима – институција чије стравичне психолошке и социолошке последице по вернике и друштва су данас неспорне – представља разоткривено труло ткиво њене доктрине. Иако је у средњем веку имала своју примену, ова институција је данас неспорно нелегитимна и у много већој мери одбија вернике, него што их привлачи. Друга темељна институција Католичке Цркве, целибат, такође представља огромну препреку опстанку ове организације. Напор који људска бића (из редова духовника или не) морају учинити како би се целибата доследно држала, био је огроман и у временима у којима није постојало информационо друштво. Данас, када огромна већина становника хришћанског света живи под свакодневним притиском порука које директно или индиректно упућују на секс, а на које се наилази оног тренутка када се укључи ТВ или радио, када се изадје на интернет или на улицу – на којој ће вас дочекати билборд или насловна страна часописа провокативне садржине – целибат представља атавизам, нереални захтев давно прохујалих времена, директно супротстављен самој сржи људске природе. Искушење је једноставно превелико, а износи које католичка црква сваке године плаћа као данак овом свом правилу (посебно у Америци, где све чешћи одштетни захтеви верника, подигнути због сексуалног угрожавања од стране католичких свештеника, данас појединачно достижу милионске суме), далеко су од безначајних, чак и за ову, иначе пребогату организацију. Ауторитарна католичка идеја данас, убрзано нестаје из перспективе друштава у којима је вековима играла значајну улогу. Најдраматичније промене у последњих неколико деценија, одиграле су се у неким европским земљама традиционално јаког католицизма, у којима је верска идеја дуго времена била стопљена са националном. Конкретно, ова тврдња се највише тиче две земље, Шпаније и Ирске. У Шпанији, са падом Франкове диктатуре, уведена је либерална демократија. Огромна финансијска подршка ЕЗ развојним пројектима, као и општа либерализација ума која је пратила снажан економски развој шпанског друштва (самим тим доводећи и до политичке либерализације), фактори су који су утицали да Шпанија од традиционално конзервативне, постане једна од најлибералнијих европских држава – и то за невероватно кратке две деценије. Све веће нагомилавање гнева код утицајног шпанског клера, кулминирало је заказивањем демонстрација у Мадриду, за децембар 2004. – све то поводом одлуке Владе Републике Шпаније, да стави на парламентарно гласање предлог о легализацији хомосексуалних бракова. Врло брзо, демонстрације су отказане због страха од слабог одзива, а Шпанија је 2006. године, међу првима ушла у клуб земаља које су легализовале хомосексуалне бракове. Јасно је – ако клер није могао да заустави чак ни законодавну иницијативу која директно удара у саму идејну срж католичке Шпаније, он данас не може више да стоји као озбиљна сметња започетим процесима либерализације. Нема више никакве шансе за то, а већина шпанских грађана данас поручује – да, јесмо католици, али за нас, религија је само део фолклора. Самим тим, клер више не може претендовати ни на позицију прворазредног политичког играча у овој земљи. И прича са Ирском је на почетку слична. Новац добијен из европских фондова за развој је утрошен мудро, уз изразито фаворизовање улагања у образовање. Овакав потез, открива стратешку визију ирског друштва, ослоњену на визију „прагматизма друштвеног организма (негде на тачки спајања Макса Вебера и Фридриха Рацела). Стратешко планирање развоја – што се вероватно може тумачити као културни утицај Англосаксонаца, мада Ирци то тешко да би икада признали – је нужно подразумевало удаљавање од католичке догме. И мада идејна транзиција није стигла ни близу онолико далеко као у Шпанији, рационализам пушта корење и даје сјајне резултате у Ирској. Самим тим, судбина црквеног утицаја у овој земљи је такође извесна: он може још само да опада, брже или спорије, али незаустављиво. Наравно, многи Ирци и многи Шпанци и данас држе до цркве и посећују је. Међутим, када из ње изађу, они настављају да живе своје „цивилне“ животе, идејно уобличене првенствено протестантским концептом слободног грађанина. Ипак, не би требало погрешно закључити како су све последице дугог утицаја Католичанства на друштва у којима оно и данас доминира као религијски правац, нестале заједно са доминацијом католичке идеје. Као што је већ речено, идеје католичанства су још пре много векова постале интегрални део култура савремених католичких друштава. Узмимо пример Француске, у којој је национална компонента идентитета још давно однела убедљиву победу над верском компонентом истог. Француски политички модел, подразумева патернализам државе у многим друштвеним сферама. У области економије, Француска Држава је била и јесте субјект који врло независно уређује буквално све аспекте економске политике. Начин на који је она одувек бејбиситовала најзначајније привредне делатности, самим тим и најзначајније националне компаније, може се упоредити једино са праксом источноевропских земаља из доба реалсоцијализма[2] <#_ftn2>. Добар пример за прву тврдњу је модел пољопривредне политике у оквиру европских интеграција, чија организација представља директно француско масло. Лавовски део буџета ЕЗ (данас ЕУ), од самог стварања заједничке пољопривредне политике (што значи, од оснивања европске економске интеграције Римским уговором) иде на субвенције пољопривредницима њених земаља. Протекционистички став, спасао је француску пољопривреду (за разлику од немачке и британске) и крајем 19. века, пред најездом јефтиних пољопривредних производа из САД. Такође је индикативно то што је почетком 2006. године, Влада Француске чак 11 привредних области прогласила за стратешке, што практично значи да се правила слободне конкуренције на њих ограничено односе. (читати – не односе). Међутим, државни патернализам се у Француској може уочити и у ванпривредним релацијама. Социјална политика у области породице, пружа осећај сигурности потенцијалним родитељима, што је узроковало задовољавајући наталитет у земљи, у време када је остатак Европе егзистенционално угрожен белом кугом. Може се рећи, феномен патернализма, протестантима стран, представља директно културно наслеђе Католичанства. Треба споменути и случај Италије. Било би логично помислити да је утицај Католицизма најјачи управо на Апенинима, на којима се одувек[3] <#_ftn3> и налази његов центар. Ипак, то није тако. Много пре него што је Рим постао седиште западног Хришћанства, овај град је био престоница једне грандиозне културе, директног претка савремене западне цивилизације. Иако се политичка конструкција древног Рима урушила, њен утицај није одумро са њом и било би нетачно претпоставити да је пад западног римског царства, узроковао да становници Апенина „забораве“ на цивилизованост. Напротив, римска културна база је остала јака на Апенинима и зато, католичка идеја није никада успела да их у потпуности и освоји. Тако, управо је апенинско полуострво током дугог временског периода средњег века, често бивало лидер прогреса на западу европског континента (конкретније, његова северна половина у којој су били смештени просперитетни градови-државе. Католицизам је на југу Апенина традиционално веома јак. Последице наведеног, и данас узрокују значајне културне и политичке поделе у италијанском друштву). Овакво стање, крунисано је отпочињањем процеса хуманизма и ренесансе, баш на северној половини Апенина. Својевремена велика цивилизацијска предност његових грађана у односу на остатак Европе, може се лепо сагледати у светлу чињенице да су још и у доба Макијавелија (16. век) у полисима попут Ђенове, Фиренце или Падове, чак и Шпанци или Французи, представиници тада највећих европских империја (Британија се тек помолила као таква) били редовно сматрани за варваре. Католичка идеја је као доминантна, преживела у неколико европских земљаља и делимично у Латинској Америци. Ипак, „Латино Католичанствo“ је другачије, политички много левље од европског. Оно не изражава оригинални, свакако конзервативни дух Католицизма. Може се рећи да оригинални католички концепт, данас превладава још само у Пољској, Аустрији, Хрватској и католичком делу Немачке (првенствено у Баварској). Ову констатацију, лако је доказати ако се обрати пажња на политичку сцену споменутих земаља. У Пољској, на власти су демократски изабране, ултра-националистичке, католичкој цркви одане, десне политичке снаге. То довољно говори о политичкој оријентацији пољског друштва. Разлог за то, налази се у чињеници да се Пољска налази на самом североисточном ободу католичанства, између протестантских делова Немачке и православних Руса. Посматрано кроз историјску перспективу, Пољаци неколико векова нису имали сопствену државу, а са обе стране су доживели неколико страховитих удараца, што је кулминирало у 20. веку. Ипак, без обзира на наведене узроке оваквог стања, потребно је констатовати да оно доводи до огромног раскорака између политичке и идејне оријентације пољског друштва. Иако Пољска јесте члан ЕУ, политичка владавина ултраконзервативаца је незамислива са становишта савремене Европе. Што се Хрватске тиче, потребно је само мало загребати по површини њеног савременог друштвено-политичког поретка. Још једна земља на ободу католичанства, Хрватска је и данас држава у којој се грађанима католичке вероисповести, може десити да им локални свештеник закуца на врата, са веома озбиљном примедбом поводом изостанака са црквених служби, што се може негативно одразити и на сам друштвени положај онога коме се то деси. Уосталом, отац хрватске нације, Фрањо Туђман, никада није ни крио да је ова држава настала на идеолошким темељима клерико-фашистичке НДХ, па је чак рехабилитовао и многе емигранте (избегле злочинце из ИИ светског рата и њихово потомство) из усташког дела[4] <#_ftn4> хрватске дијаспоре. Иако је после смрти Туђмана, отпочео процес „идејне нормализације“ хрватског друштва, оно је по савременим стандардима и даље екстремизовано. Опстанак, данас по мало пригушене, антисрпске хистерије у истом, и даље је уочљив на сваком кораку. Она и даље прожима све структуре хрватског друштва – од шалтера дома здравља у неком забитом велебитском селу, до Банских Двора. То мора бити јасно свакоме ко је одвојио неколико сати свог живота за гледање, и даље редовно ксенофобичне и антисрпски настројене, Хрватске ТВ. Мора бити јасно свакоме ко је уочио чињеницу да је Председник Хрватске, после свега неколико година, помиловао и ослободио из хравтских затвора више доказаних ратних злочинаца, који су затирали Србе где год су их стигли током скоро прохујалог рата. Међутим, непобитнан доказ тужне слике актуелне идејне основе хрватског друштва и нације, представља тек „случај Томпсон“. Томпсон је данас можда и најпопуларнији вокални извођач у Хрватској. То је доказано и у касно пролеће 2007., када се на његовом концерту у Загребу, окупило преко 40.000 људи – дакле, више од једног процента целокупне хрватске популације, или око 10% становника Загреба. Било би их сигурно и много више, да није било гала преноса целог догађаја од стране првог програма Националне ТВ. У свему томе, барем по реакцијама многих перјаница хрватске политичке сцене, није било ничега чудног. У ствари, не би ни било ничега чудног, да споменути Томпсон (аутор се извињава што не може дотичног назвати господином) није познат по нацистичкој иконографији, позивању на усташтво и активну ксенофобију, као и свим замисливим пропратним ефектима који уз овакав „уметнички стајлинг“ иду. Споменути политички функционери су променили тон, редом мењајући претходно дате, од стране јавности „погрешно протумачене“ изјаве, тек пошто се у целу ствар умешала локална Јеврејска заједница. Ипак, утисак о робовању мрачној прошлости, из које проистиче дубока заосталост политичке спознаје савременог хрватског друштва, тешко ће моћи да буде лако избрисан. У Аустрији, расистички оријентисани Јерг Хајдер[5] <#_ftn5> је био изабран за премијера 2000. године. Да није било веома озбиљног политичког притиска и чак санкција ЕУ, сасвим је могуће да би овај човек и дан данас био на том месту. Хајдер и даље представља једну од најутицајнијих личности аустријске политичке сцене, он је већ годинама први човек покрајине Корушке, што сасвим довољно говори о томе коју политичку идеологију усваја велики број Аустријанаца. Ипак, треба приметити и то да је Аустрија, поред Баварске, једина успела успешно да помири католичку, са идејом демократије и модернизмом уопште. Коначно, корисно је сетити се да је Баварска била колевка национал-социјализма. Више од пола века касније, управо баварско крило Католичке Цркве, медијски подржано од стране утицајног Франкфуртер Алгемајнецајтунга, покренуло је крајем 80-их година прошлог века процес антисрпске агитације на Западу, којим је започео немачки експанзионизам новог доба. Такође треба приметити да савремена Баварска има и своју „националну“ политичку странку. То је, у Баварској неприкосновена, ултра-конзервативна ЦСУ[6] <#_ftn6>, на чијем челу се доскора, деценијама налазио такође ултра-конзервативни Едмунд Штојбер. У том смислу, могуће је запитати се – шта данас у Немачкој значи бити ултраконзервативан? Чак и ако то значи – држати до културе гралског мита, оличене у Парсифалу и Лоенгрину, држати до Вагнера и Ничеа – може се приметити да је опредељење за споменути „културолошки коктел“ било доминантно и у Немачкој друге половине тридесетих и прве половине четрдесетих година 20. века. Ослабљена, непромењиво ригидна, без маневарског простора и идеје која би могла да врати опадајући број верника у њено окриље, Католичка Црква полако одумире на Западу (мада је у питању историјски, дакле веома спор процес), на коме таква каква је, има све мање реалног основа да преживи у форми верске организације (њена реална моћ јој гарантује даље постојање, али се тешко може очекивати да ће успети да поврати ексклузивна права, што би једино ову организацију могло задовољити). Како се сличан процес дешава и са Православним црквама (мање интензивно и под различитим околностима), којима је одрицање од догме такође далеко, није немогуће претпоставити да Војтилино[7] <#_ftn7> екуменско усмерење[8] <#_ftn8> – које се као опција у ватиканским круговима, први пут помолило (истина стидљиво и вероватно много мање јавно него на међуцрквеном нивоу) баш у последњој деценији 20. века, и то након миленијума бескомпромисне мржње и покоља између Православаца и Католика – јесте последица тога да Ватикан, потучен до ногу од стране протестантске идеје, у настојању да очува своју организациону традицију, нема више буквално никоме другом да се окрене. б. Протестанитзам: Настао је као реакција на католичку догму, на декаденцију и склоност ка раскоши Ватикана, вековне папске претензије на освајање световне власти у хришћанским друштвима, на деловање инквизиције… Представља природан наставак ренесансе Западне Европе. Револуционарна новина коју Протестантизам доноси, тиче се става да црква није неопходна као посредник у односу човека и бога. Напротив, Протестантизам човека директно суочава са богом, уводећи у област вере индивидуалну слободу верске спознаје хришћанства. Спасење може постојати и изван цркве, али не изван Христа, рекао је Мартин Лутер. Овакав став примењен у пракси, логично, резултира губљењем централног и јединог аутономног основа црквене моћи. Догма, као недвосмислено наметање званичне верске спознаје од стране цркве и њен инструмент владавине, бива заувек портерана из перспективе протестантских друштава, а кроз измењене обреде, хришћански бог служи као средство окупљања и хомогенизације заједница. Таква промена, резултирала је измештањем позиције вере у друштву. Посматрана у светлу своје природе, реформисана црква представља секуларну, државну институцију, која се бави духом. Место црквених поглавара, често заузимају национални монарси (нпр. Британија). Ипак, како је хришћанска идеја у то време представљала најмоћнији инструмент друштвеног утицаја, секуларизоване цркве нису могле постати места окупљања, лишена верског амбијента. Било је неопходно да оне задрже јасно дефинисану, запажену друштвену улогу, која ће оправдати њихово постојање и одржати веру и утицај. Дакле, морало је постојати нешто што ће бити проповедано „индивидуално спознајућим протестантским хришћанима“, а то није могла бити нека нова, некатоличка догма. Тако настаје философија протестантизма. Посматрано кроз функционалну анализу, уместо бављења чистом хришћанском митологијом, протестантске цркве су употребиле Хришћанство као подлогу за увођење универзалних моралних и друштвених идеала у праксу друштава у којима су извојевале победу. Из тога постепено произилази протестантска етика. Конкретно, добар хришћанин је по протестантском учењу онај који вредно ради, он је скроман и штедљив човек ригидне моралности, човек који природно прихвата легитимну конкуренцију која постоји између људи и њихових стремљења да успеју у животу. На тај начин, дошло се до оптималног решења. Портестантска етика, изродила је баш онаквог појединца какав је друштву потребан. Такав појединац има капацитет да представља реалну и поуздану осовину друштвеног развоја. Протестантско напредњаштво, суштински готово непромењено и до дана данашњег[9] <#_ftn9>, показало је резултате. Философија протестантизма, својеврсан етички код усађен у протестантска друштва и психолошке склопове њихових припадника у периоду између 16. и 18. века, идеја блиска реалности и човеку, далеко од људима напорне и збуњујуће догме, омогућила је најважније – задовољавајући темпо друштвене еволуције. Конкретније речено, омогућила је убрзани развој, како у економском, тако и у политичком смислу. Зато се слободно може констатовати да су протестантске цркве од самог настанка заузеле централно место у подупирању својих друштава, и то преко стимулације напретка појединца, те елементарне јединице групе. Такав потенцијал, никада није могао да се појави из егоистичне и друштвено неосетљиве католичке идеје. Битно је знати да је описаном, темељном променом друштвене улоге хришћанске цркве код Протестаната, створен највећи јаз између религијских праваца западног Хришћанства. За разлику од Католичке Цркве окренуте ка унутра, протестантске цркве су биле усмерене ка споља. Католичка црква је под плаштом догме, углавном наставила да се бави очувањем и стицањем моћи и богатства за свој рачун. Протестантске цркве су васпитавале грађане (тј. поданике тадашњих владара), и то кроз „осветљавање реалности“ и пута за њено савладавање, што је резултирало значајним повећавањем сазнајних потенцијала појединаца. Један од најсликовитијих примера, који показују разлику између амбијента који је владао у протестантским, у односу на амбијент католичких друштава, јесте традиционални однос према Јеврејима, као јединим нехришћанским староседеоцима западне Европе. У католичким срединама, Јевреји су током векова преживели безброј мањих и већих, верски мотивисаних погрома (често организованих са скривеним, лукративним мотивима). Увек били јасно обележени. У протестантским срединама, такве ствари се једноставно нису дешавале[10] <#_ftn10>. На то је сигурно утицала и чињеница да је Протестантизам нашао своју инспирацију добрим делом и у идејама Јудеизма (није случајно то да значајан део протестантских фракција – попут рецимо Калвиниста, који су Максу Веберу били узор при писању његовог култног дела, Етика Протестантизма – дели са Јеврејима Стари завет, као основу сопствених верских учења). Дакле, кључни фактор који објашњава изнесену разлику, налази се у култури. Протестантизам подразумева постојање знатно вишег степена толеранције. Тако, у протестантској Данској, јеврејска заједница је сачувана до 1943., а када се сазнало да Немци планирају елиминацију исте, Данци су организовали пребацивање својих суграђана у Шведску, на сигурно. Веома је слична ситуација и са Холандијом у којој је написан и дневник Ане Франк, а о истинској стопљености јеврејског живља са самим поретком у САД, не треба чак ни речи трошити. Протестантске заједнице, прве увиђају да ефикасна владавина мора бити недвосмислено секуларна, али и потпуно решена догме. Философија Протестантизма са своје стране, омогућила је спознају да друштво, засновано на појединцу, мора да се негује и одржава попут живог организма који се развија и расте, што доводи до рационалистичког приступа при стварању и функционисању заједница. Ипак, да би се дошло до комплетне слике, потребно је обратити пажњу не само на резултате, већ и на начин. Увођењем идејног плурализма у област вере, створени су услови да после „оригиналног“ протестантског учења, дефинисаног од стране Мартина Лутера, настане још сијасет цркава у оквиру овог хришћанског корпуса (тако легитимно настају различите протестантске фракције, од којих две „основне“ – Лутерани и Калвинисти, а у Британији, потпуно независно од континенталног Протестантизма, Англиканска црква). Међутим, клица либерализма, изражена кроз слободу појединца на индивидуалну спознају хришћанства, нашла је путем аналогије примену и ван области вере, у многим сегментима друштвеног развоја. Могућност слободне верске спознаје Хришћанства, утицала је на проширивање концепта политичких права и слобода грађана. Један од доказа за ову тврдњу је и чињеница да је управо протестантска Финска, прва земља у којој су жене добиле право гласа. И како је идеја слободе напредовала, лагано је настајало погодно тле за потоњи развој демократије[11] <#_ftn11>, која се временом све више укорењује у протестантски идејни образац. Заиста, управо су се протестантске заједнице надовезале на ренесансну основу осавремењивања свести у Европи, а феудални поредак се прво урушава баш у њиховим оквирима, где значајно ослањање на предузетништво и иницијативу доприноси стварању нове, неаристократске а богате и продуктивне економске класе. Тако, Холандија је прва држава на свету која усваја модеран политички систем (мада је то у доброј мери последица и неколико деценија дуге шпанске окупације), у Британији доста рано долази до постепеног увођења основних постулата савременог цивилног друштва, док су САД – створене од стране WASP[12] <#_ftn12> елемента – од самог почетка функционисале као слободно друштво. Типично протестантски феномен, комунитаризам[13] <#_ftn13>, омогућио је здраве основе за развој, а култура створена у комунитарном амбијенту и данас показује своју доминацију кроз веома низак, готово занемарив степен корупције у срединама у којима егзистира[14] <#_ftn14>. Обликовани замислима које се ослањају на реални свет, Протестанти су од почетка на првом месту прагматични. Прагматизам је и данас елементарна особина протестантских заједница и њихових чланова, као и света тајна њиховог успеха. Он се испољава на више начина. Рецимо, концепт чистог либералног капитализма који следи након обарања феудалног поретка, вуче своје корене управо из става да индивидуални успех, треба да зависи од личних способности и степена залагања појединца. Прагматски став према животу, обезбедиће успех, верују Протестанти. На тај начин, одговорност за сопствени живот је пребачена на плећа појединца – што је било могуће јер је он имао шансу да у „поштенијем друштву“ постигне хијерархијски напредак сопственим залагањем, независно од порекла. Овај став је и данас преовлађујући у САД и Британији (треба напоменути да су САД друштво у коме је структура различитих интереса далеко компликованија него било где другде, али Америка јесте створена и развијана на доминантно протестантској, англосаксонској културној заоставштини), где концепција либералног капитализма и даље успева да очува своју доминацију. Као илустрацију претходне тврдње, поменућу штрајк британских рудара из ере Маргарет Тачер. Трајао је осам месеци, али штрајкачи нису успели у својим захтевима. Са друге стране Атлантика, статус и овлашћења власника и шефова компанија су и данас потпуно неприкосновени, док раднички штрајкови, никада нису били карактеристични за САД. Коначно, треба се осврнути и на то да се опет прво у протестантским друштвима (конкретно у САД) уводи професионални начин управљања капиталом (који подразумева разлику између власника и директора привредног субјекта). Тако, у периоду између 1830. и 1860. настају прве модерне глобалне компаније – мултинационалне финансијске институције и корпорације, које су се у међувремену развиле у можда и најзначајнијег субјекта све више глобализујућег, савременог света. Прагматизам се може уочити и у перцепцији међународних односа у протестантским друштвима. Протестантима је категорија традиционалних савезништва готово страна – сем евентуално, у оквиру „круга породице[15] <#_ftn15>„. Они су увек били спремнији за промене у правцима свог међународног деловања – како у смислу отказивања старих, тако и у смислу прихватања нових савезништава. Коначно, када је у питању однос према традицији уопште, не може се рећи да је протестанти не поштују, али они нису склони томе да је узимају у обзир приликом креирања реалности (сем евентуално Британаца, код којих и данас опстаје феномен неформалне, али и даље оштре сталешке поделе на „лордс анд цоммонс[15] <#_ftn16>„). Напротив, протестантска друштва су склона социјалном инжењерингу, деловању у складу са циљем достизања оптималних решења у борби са својим реалностима, а традиције ће се латити тек ако процене да је то у конкретном случају корисно. Коначно, управо су две највеће протестантске земље, САД и Британија, по остварењу коначне идејне победе Протестантизма над Католицизмом учиниле генијални стратешки потез, дефинишући и у стварност претачући идеју Запада какав данас познајемо. Али, ни ту није био крај. Након пада реалсоцијализма у Источној Европи, настаје унилатерални, посткомунистички[17] <#_ftn17> светски поредак, обележен оснаженом улогом међународних институција и званичног мултилатерализма. Настао као продукт савременог Запада, актуелни светски поредак носи изразито протестантска културна обележја. На тај начин, и протестантска идеја врши глобални утицај, и не само то. Чак и ако актери који су оригинално развили протестнтску идеју, у ближој или даљој будућности изгубе глобалну економско-политичку доминацију, из садашње перспективе је тешко замислити да би савремени свет могао функционисати по другачијим принципима од тренутно актуелних. Међутим, управо у томе је слабост савременог светског поретка. Протестантска философија из које је оригинално произашао, још је на самом почетку фактички деградирала бога у корист човека, а све је завршено „смрћу хришћанског бога“ у 20. веку, услед немогућности даљег утицаја на појединца ослобођеног вере у њега. Деградација бога, могла је бити веома корисна просечном становнику Западне Европе, у време када је истом било већ мука од „божје љубави“, исказиване преко челичне руке Ватикана. Стотинама година касније – када је успостављањем либералне демократије и потрошачког друштва протестантска визија и дефинитивно окончала процес задобијања апсолутне идејне превласти на глобалном плану, када је држава у потпуности секуларизована – описани нестанак свевишњег је почео да доноси нежељене ефекте, чије последице се већ увелико осећају. Савремени, богоослобођени човек, неспутан моралним скрупулима или страхом од казне на оном свету, легитимозовао је поредак апсолутног егоизма као владајући. Владавина таквог вредносног поретка, довела је до тога да различите интересне групе, све слободније и успешније „пробијају државу“ и креирају њену политику, и то на основу партикуларних интереса. Једино питање које се поставља, јесте – колико новца имате? Социјалне разлике се рапидно повећавају (разлика у примањима између просечног менаџера и радника је у Америци је 1989. године била изражавана коефицијентом 13,7. 2006. тај коефицијент је био 137 – дакле, тачно 10 пута већи! Савремени, рапидни пораст популарности неонациста у Немачкој, има исте корене. Јаз између класа се вишеструко повећао, а Немачке корпорације којима солидарност никада није била страна категорија, данас намећу англосаксонски социјални модел друштву, све више лићећи на америчке по исказаној похлепи). У Европи, концепт „државе благостања“, заснован управо на концепту социјалне солидарности, данас трпи све учесталије нападе и само је питање када ће процес његовог укидања отпочети – наравно, кроз различите угодне форме и под различитим изговорима. Социјална одговорност елита, претворена је у гротеску. Оне данас мисле само на сопствене интересе и неће проћи дуго времена до тренутка када и сама демократија као сметња њиховом остваривању, буде угрожена могућношћу свођења на сопствену љуштуру. Људска права и слободе су на Западу већ дубоко деградиране категорије, које се данас даље сужавају, све под изговором борбе против тероризма. Цео процес, намеће потребу подсећања на поуку Џорџа Орвела, који у својој 1984. имплицира да „сваком систему треба бар један Голдштајн“. У контексту изнесеног, а из наше перспективе посматрано, сасвим је природно поставити питање – како Србија треба да се постави у описаним околностима? Да ли треба слепо следити Запад на његовом путу ка остваривању поретка високотехнолошког тоталитаризма, обавијеног обландом сачињеном од демократије посуте вештачком аромом људских права, или можда треба покушати извући нешто из његовог искуства, избећи његове грешке? Природно, одговор се сам по себи намеће. Али, да би тако нешто било могуће, прво је потребно да реална елита српског друштва (при тумачењу овог израза се треба узети у обзир и француску пословицу која каже да „племство подразумева одговорност“), која постоји и данас егзистира као друштвена формација, буде претворена у групацију, што значи да „раштркане“ појединце треба прикупити и организовати. Тек на тај начин, тек ако у праксу српског друштва буде унесено и мало онога што је један од оснивача геополитике, Фридрих Рацел, назвао „органицистичким схватањем друштва“, имаћемо шансу. У супротном, ако партикуларни интереси, спровођени преко механизма владајуће корпартиократије (олигархије у демократским ципелама, поретка у којем највећи удео моћи припада крупном капиталу, тако да политички курсеви у највећој мери представљају резултате синтезе интереса његових представника. Моћ финансијског сектора се претвара у власт преко политичара који, наизглед и формално, врше функцију политичких представника грађана) наставе да кроје будућност српског друштва – наравно, без обазирања на његове аутономне, развојне потребе – наша перспектива неће бити светла. Напротив, процес маргинализације српског друштва и његовог претварања у територију која само још формално задржава суверенитет, биће и дефинитивно окончан. У свету убрзаних промена, какав данас познајемо, оваква перспектива би могла бити и последња коју ће наше друштво икада доживети да види. [1] <#_ftnref1> феномен познат као кумулација моћи у науци о друштву – када контрола над једним основом друштвеног утицаја, служи за проширивање тог утицаја и на друге сегменте друштва. [2] <#_ftnref2> што значи да утицај интересних група на политику у Француској никада није достигао велике размере. Француски државни чиновници, традиционално имају велику аутономију у доношењу одлука. Са аспекта највећих националних компанија, нема ни потребе за лобирањем, државна заштита се подразумева. [3] <#_ftnref3> сем у кратком периоду када се седиште Католицизма налазило у Авињону. [4] <#_ftnref4> што никако не значи да се ова опаска односи на целокупну хрватску дијаспору. [5] <#_ftnref5> иначе, познат и по томе што је у неколико наврата, покушао да ублажи историјску одговорност нациста и њиховог Фирера за злочине које су починили. [6] <#_ftnref6> Хришћанско социјална унија [7] <#_ftnref7> покојни папа Јован Павле II [8] <#_ftnref8> екуменизам, тенденција неких кругова у хришћанским црквама ка помирењу и уједињењу у једну, панхришћанску цркву. [9] <#_ftnref9> што је сасвим могуће, с обзиром да „квалитетан“ философски систем као основа друштва, може преживети неограничено дуго. За разлику од самог друштва које је реалан феномен и које се увек налази у стању промене, философија друштвеног развоја као чисто духовни феномен, може просто да се прилагођава новим конктетним потребама без суштинске промене својих постулата, а да за све то време њени ефекти буду подједнако продуктивни. [10] <#_ftnref10> мада је могуће да изнесена тврдња, није тачна до краја. Међутим, ако је током историје и било организованог насиља према јеврејском живљу у протестантским срединама, то се никако не може поредити са оним што су Јевреји вековима преживљавали у католичким заједницама. [11] <#_ftnref11> јер демократија у својој основи подразумева амбијент слободе, како индивидуалног, тако и колективног изражавања политичког мишљења. [12] <#_ftnref12> White Anglo-Saxon Protestant, у преводу – бели англосаксонски протестант. [13] <#_ftnref13> од енгледке речи „community“, заједница. Појам означава локалну друштвену организацију, засновану на договарању и фер односима између чланова. [14] <#_ftnref14> Међу првих десет земаља на глобалној годишњој листи корупције (на којој прва места заузимају најздравија друштва, не обрнуто), коју сваке године сачињава организација „Транспаренцy Интернатионал“, традиционално се налази свих пет скандинавских земаља, као и Нови Зеланд. Ту је и Канада, са значајним протестантским корпусом међу својим становништвом, али се и остале већински протестантске земље налазе у врху. [15] <#_ftnref15> мада чак ни то није правило. Бурски ратови, вођени између Британије и Холандије – дакле две доминантно протестантске земље – остали су запамћени у историји по запрепашћујућој суровости на обе стране. [16] <#_ftnref16> аристократију и народ. [17] <#_ftnref17> овај уобичајено коришћени израз је непрецизан, јер источном европом током четири и по деценије, није владао комунизам већ реалсоцијализам.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар