Лакировка

понедељак, 21 марта, 2016 у 7:53AM

Режим Мила Ђукановића на преговорима са делом опозиције наводно нуди уступке. До новинара је стигло и неколико понуђених формулација: „опозиција“ ће добити место генералног секретара у Агенцији за националну безбедност, биће јој додељено и шест високих места у појединим министарствима, режим је обећао што скорији „избор професионалног менаџмена и уређивачког тима РТЦГ“, коначно ту је и спремност да опозиција добије, цитирам нејасну формулацију: „места у бројним државним институцијама и јавним предузећима.“

Пре много година неко је политички дефинисао Милошевића као Броза без новца и стране потпоре. Како дефинисати данас Ђукановића? Да ли је могуће да из сенке  свог ментора, учитеља и политичког родитеља Слободана Милошевића није изашао чак ни после две деценије личног сепаратизма и десет година „државне независности“? Милошевић је те „округле столове“ – приликом чијих седница су неки учесици седели за а неки испод стола – много боље, маштовитије и господскије организовао.

Да ли је могуће да постоје људи у СДП-у, Демосу, УРИ, (не видим да негде спомињу „позитивце“), који верују да ће демократску и напредну Црну Гору изградити оваквим трулим компромисима? Па Милошевић је 1990. „опозицији“ дао потпредседника владе. Две године касније – још увек је имао апсолутну већину у парламенту – дао јој је председника и премијера савезне државе.  Затим је, 1993. године, нудио Зорану Ђинђићу, у замену за подршку његових тридесетак посланика (а за већину су му била потребна три) трећину министарстава и место премијера… Коначно, 1998. Милошевић је радикалима дао трећину министарстава и два потпреседника владе, а сличну понуду је повукао СПО-у зато што је Вук Драшковић тражио удео у свим структурама државне власти, укључујући и амбасадоре… Било је довољно да прихвати преговоре по Милошевићевом моделу и српска опозиција је сваки пут остајала кратких рукава и преварена.

Неко би рекао како околности нису исте… Можда би се усудио да као аргумент изнесе и чињеницу да европска бирократија другачије гледа Милошевића и његовог најуспешнијег студента… Међутим, све и да овде није реч о Ђукановићу и Црној Гори… Да је реч о некој развијеној и демократској држави… разумни политичари, новинари и грађани уопште поставили би сасвим логична питања: каква је то демократска власт која после 26 година владавине по демократском уставу, као уступак нуди избор „професионалног менаџмента и стручног тима јавног информативног сервиса“? Каква је то демократска држава у којој је кључно питање ко има приступ контроли државне безбедности? Место генералног инспектора Милошевић није давао зато што није толико потцењивао своју опозицију. У ауторитарним режимима прво треба расклопити и судски очистити апарат принуде па га онда поново склопити како би био инсталиран и један функционални генерални инспектор. Овако ова функција је потребна колико и фелне на тенку. ДОС-ове власти су давале то место слабијим и безутицајнијим чланицама великих колаиција и не видим да је тиме држава нешто добила…

Али каква је, коначно, опозиција која је пристала на овакве преговре? Зар не виде да је започињући преговоре што само личе на историске процесе који су довели до демократизације свуда у Источној Европи осим у Румунији и Србији, Ђукановић уствари признао две чињенице: његов режим је ауторитаран и народни протести из октобра 2015. су га озбиљно уздрмали. Једини начин да један такав тиранин буде оборен су мирне демонстрације и блокада установа режима, привреде, саобраћајница… Ту морамо и ми, сви пријатељи Црне Горе и сви ми српски родољуби који не желимо да наш народ у другим државама живи обесправљено, помогнемо и не дозволимо да и даље у нашим државама политичке власти прихватају Ђукановићев режим као демократски, проевроспки, отворен, пријатељски… Диктатори никоме не могу бити пријатељи.

Посебно је срамотан досадашњи донос кооперативне опозиције према људским, грађанским и националним правима грађана Црне Горе. Да ли је могуће да неко очекује гласове разумног и поштеног света а да као најважнију тему препознаје своје место у будућем, прелакираном Ђукановућевом режиму? Зар се није могло почети од питања политичких права, начелне отворености медија, уставних закона који ће зауставити дикриманицу према свим истомишљеницима насталу одмах након референдума о независности из 2006. године? Милошевић је пре двадесет година прво увече измалатио народ на улицама (да покаже да је још увек власт), а онда сутрадан „специјалним законом“ исправио и забораву предао највећу изборну крађу у српској историји. Тако и данас тече срмотни, политички, анахрони процес против Андрије Мандића и Славена Радуновића. Није то процес српском народу у Црној Гори, који они политички представљају и легитимно воде. То је процес свим демократама и пријатељима слободе у Црној Гори. Да ли сте свесни, дворски опозиционари, да ћете добити место испектора црногорских брзих пруга и комесара дукљаноидног свемирског програма, а да ћете истовремено бити и колективно осуђени за рушење уставног поретка?        

Објавио подгорички Дан, 21.3.2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар