Marinko Vučinić: Tu ni Tukidid ne pomaže

среда, септембар 13th, 2017 у 4:17PM

O uzrocima, prirodi i načinu vođenja ratova nakon  brutalnog razbijanja  SFRJ objavljena je obimna biblioteka knjiga, naučnih radova i novinskih tekstova. Jedna od važnijih tema je  vezana za problematizovanja uloge srpskog naroda u ratnim dešavanjima na tlu Jugoslavije. Veoma često se u mnogobrojnim propagandističkim istupima  može čuti tvrdnja o isključivoj i presudnoj krivici srpskog političkog faktora u  razbijanju federalne Jugoslavije. Ali stavovi koje  je izneo Mile Nenadić u tekstu Tukidida u pomoć zaista su specifična i pomalo groteskna „ inovacija“ u razmatranju ove izuzetno značajne  problematike. Dozivajući   u pomoć  velikog antičkog istoričara Tukidida on je izneo kako on kaže svoju smelu tvrdnju da je „Srbe na ratnu opciju usmerio njihov strah od gubitk zaslužene suštinske prevlasti stečene u ratovima pre i tokom svetskih ratova.

Najistinskiji   uzrok ratova 90 tih godina bio je strah od sve izrazitije beznačajnosti dojučerašnjeg jačeg i moćnijeg Beograda. Strah od beznačajnosti i ništavnosti koji je ozbiljno zapretio budućnosti Beograda, mobilisao je Srbe, posebno one u Hrvatskoj, BIH i na Kosovu da prihvate ratnu opciju. Srbima nije uspelo da se oslobode tereta političke beznačajnosti  koji je ih povukao do same  ivice ponora. U kosmetskom slučaju Srbi kao narod moraju pokazati veću zrelost“ Ne radi se ovde o nekakvoj smeloj tezi već o  prihvatanju  onih propagandističkih obrazaca koji uporno zastupaju    optužbu o  velikosrpskoj agresiji, srpskom nacionalizmu i njegovom remetilačkom  uticaju na  destabilizaciju čitavog balkanskog regiona.  U čemu se ovakav pristup  o  glavnim uzroku  ratova  razlikuje od tvrdnje da svo zlo dolazi iz Beograda. Iako govori o  mnoštvenosti(pluralizmu) strahova kao neposrednog uzroka ratova 90 –ih godina ne  može se prenebregnuti osnovni utisak da nam je u ovom tekstu Mile Nenadić demonstrirao jednostranost, proizvoljnost i veliki stepen skučenosti u raspravi o ovako izuzetno važnom političkom i društvenom pitanju. Srbi su do sada stigmatizovani na različite načine ali je nezabeleženo da je izneta ovako „smela“ teza ,  da je njihova nesposobnost  da se oslobode političke  beznačajnosti presudno doprinela da dođe do ratnih sukoba na tlu Jugoslavije. Ovakva vrsta simplifikacije i pojednostavljivanja bez obzira što se autor poziva na Tukidida zanemaruje veliki broj političkih, društvenih , istorijskih i socijalnih uzroka koji su doveli do razbijanja Jugoslavije. Poseban problem je u tome što se ne mogu klasični građanski ratovi u Hrvatskoj i BIH porediti sa agresijom NATO  Pakta na SRJ. Uzroci razbijanja Jugoslavije se ne mogu na ovako nedopustivo  proizvoljan način  simplifikovati i   redukovati  na teško prihvatljivu tvrdnju o nesposobnosti Srba da se oslobode balasta političke beznačajnosti. To je inače  uspelo Rusima da učine kako to kaže Mile Nenadić dok je to nama i dalje ostalo kao mlinski kamen koji nas vuče i dalje na ivicu ponora. Svako ko  je namerio  da se bavi ovom izuzetno značajnom i kompleksnom temom  uzroka razbijanja Jugoslavije mora uzeti  ozbiljno u obzir mnoštvo uzroka i povoda koji su doveli do kraha jugoslovenske države.

Pre svega se mora  uzeti u obzir tegobno istorijsko nasleđe hrvatskog separatizma i nacionalizma koje je razaralo i kraljevinu Jugoslaviju,  teško iskustvo genocida počinjenog nad Srbima u  NDH-a, oduzimanje Srbima status konstutivnog naroda u Hrvatskoj, posledice ustavnih rešenja iz 1974 godine  koje su dovele do  konfederalizovanja  savezne države i  do  toga da  Srbija praktično  ostane bez svoje dve pokrajine , delovanje albanskog nacionalizma i  nasilja kojem su bili izloženi Srbi na Kosovu i Metohiji,   nemogućnost funkcionisanja BIH i pokušaji majorizacije nad  Srbima, nestanak osnovnog integrativnog jugoslovenskog faktora oličenog u kultu Josipa Broza Tita, kolaps JNA i celokupnog sistema narodne odbrane a ne sme se ni izostaviti  delovanje  duboke ekonomske i socijalne  krize  koja je zahvatila socijalistički državni i  ideološki projekat. Naravno , da ovom  prilikom ne treba zanemariti pogubnu  ulogu međunarodnog  faktora  koji je svojim  neobjektivnim i neadekvatnim delovanje, to se posebno odnosi na primenu duplih standarda, bio jedan od presudnih uzroka i faktora koji su doveli do krvavog raspleta jugoslovenske  drame. Ali sve to ne spada u fokus Mileta Nenadića koji je „smelo“ izneo tezu o strahu Srba  od  sve izrazitije političke beznačajnosti dojučerašnjeg jačeg i moćnijeg Beograda. Ovakva simplifikacija i pojednostavljivanje uzroka ratova u Jugoslaviji  ne  mogu imati uporište u ozbiljnim  i  argumentovanim naučnim  raspravama o njenom razbijanju. Radi se o   još jednoj u nizu neutemeljenih teza koje imaju za cilj da dodatno žigošu i optuže srpski narod  i ponište njegove slobodarske težnje.. Zato , tu ni Tukidid ne može biti  od neke velike pomoći.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар