Milan Dinić: Nacionalne penzije – za decu. Da li ste vi normalni?

среда, септембар 5th, 2018 у 9:28PM

U javnosti se nedavno pojavila ideja da bi đacima Matematičke gimnazije koji su na matematičkim olimpijadama osvojili zlatne medalje trebalo dodeliti nacionalne penzije kao podstrek da ostanu u Srbiji. U zemlji u kojoj se penzionerima nelegalno umanjuju penzije sugeriše se uvođenje penzija za pametnu decu sa argumentom da će to pomoći da ostanu jer, očito po mišljenju kreatora ove ideje, izgleda da je svima – a posebno pametnima i talentovanima – jedan od glavnih faktora u donošenju životnih odluka taj gde će imati sigurnu i dobru penziju?! Oni previđaju da su uspešni ljudi upravo uspešni zato što neće „siguricu“ već uzbuđenje koje donosi borba za nešto novo.

Predlog o penzijama za talente je u Skupštini Srbije izneo poslanik Ivan Bauer, koji je sam bio đak Matematičke gimnazije. Kako je rekao poslanik Bauer „nacionalna penzija bila bi motiv ovim talentima da ostanu u Srbiji. Sigurno će biti i kritičara koji će komentarisati da tim đacima ništa ne znači nacionalna penzija i da su oni već odlučili da odu iz zemlje. Ali to se može reći i za vrhunske sportiste, kojima je nacionalna penzija u ukupnim prihodima samo statistička greška i ništa im ne znači u finansijskom smislu. Poenta je u simbolu, da im država pokaže da ceni njihov uspeh, trud i rad“. Ovu ideju je takođe podržao i direktor Matematičke gimnazije Srđan Ognjanović, koji je za „Politiku“ izjavio: „Nacionalne penzije možda bi se mogle nazvati i drugačije, nacionalnim nagradama ili stipendijama, jer deca kojima bi bile namenjene imaju 18 godina. Ako im država ne ponudi penzije, može da se obaveže da im obezbedi dobra radna mesta, ili donira opremu za rad u zemlji. Time ih sigurno treba ohrabriti, jer sam siguran da će neki od njih biti naučnici kojima će se zemlja ponositi“.

Međutim, ukoliko ovaj predlog bude usvojen on će imati duboko negativne posledice – najviše po tu decu, a pogotovo na način na koji se Srbija odnosi prema mladim talentima.

Živimo u veku koji krupnim koracima donosi ogromne naučne i tehnološke promene koje već sada imaju revolucionaran uticaj na percepciju uloge čoveka u društvu, porodice, posla, starosti, života… Neverovano je da neko u 21. veku kao jednu od najvažnijih stavki u životu predstavlja nešto što dolazi na kraju života (a neki to nikad ni ne dožive) – penziju.

U ovom predlogu postoje dva problema: logički i smisaoni.

Logički problem: Nije logično da srednjoškolac – koji ima nepunih 18 godina – dobije nacionalnu penziju. Penzija – od kraja 19. veka, kada je prvi put u svetu uvedena u Nemačkoj u vreme Bizmarka – je novčana nadoknada koju osoba dobija nakon određenih godina rada ili starosti, a na osnovu uplata koje je ta osoba dala penzionom fondu u kome je osigurana. Penzija, dakle, nije neka dobra volja, ispomoć, koju država daje penzionerima (i talentovanima) već nešto što su penzioneri zaradili i za šta su godinama plaćali u novcu, od svoje zarade. Kako neko ko nema ni jedan dan radnog staža i stoga nije uplatio ni dinar u državnu kasu, može da dobije penziju?

Smisaoni problem: Na stranu ova nelogičnost – da se nekome ko nije uplatio ni dinar u penzioni fond da nešto što bi se zvalo penzija – još više je sumanuta logika kojom je ovo argumentovano. Poslanik Bauer ističe da su mnogi „već odlučili da odu iz zemlje“ ali „poenta je u simbolu, da država pokaže da ceni njihov uspeh“, dok direktor Matematičke gimnazije dodaje „ako im država ne ponudi penzije, može da se obaveže da im obezbedi dobra radna mesta, ili donira opremu za rad u zemlji“.

Prvo, odluka da se ode iz zemlje ili u njoj ostane nije uvek nužno presudno vezana za novac. Kao što ima ljudi koji ne bi napustili Srbiju nizašta, tako ima i ljudi koji ni da im date milion dinara godišnje ne bi ostali u Srbiji. Seljenje ljudi u inostranstvo ili ostanak u Srbiji isključivo zbog materijalnih razloga predstavlja suviše usko gledanje na život (koje, doduše, mnogi imaju).

Drugo, teza da država treba da obezbedi „sigurna radna mesta“ talentovanima je nepoštena, kako prema svima u društvu tako i prema ljudima od talenta. Radna mesta se stvaraju zbog potrebe tržišta (odnosno, na osnovu toga koliko su potrebna i koliku zaradu će da donesu). Ako nekome napravite radno mesto podređeno njegovim talentima a ne potrebama tržišta, dugoročno činite medveđu uslugu državi (koja plaća nešto što verovatno neće doneti adekvatan profit u odnosu na uloženo) a toj osobi dajete lažnu nadu i navodite je na pogrešan put (jer osim što ona ima zadovoljstvo u svom radu, ne donosi ikakvu merljivu korist onima koji je plaćaju a dugoročno ni sebi). Konkretno, ako nekom neverovatnom talentu koji se bavi kvantnom fizikom date posao u Srbiji – niti ta osoba može u tom polju da uradi nešto što će konkretno Srbiji doneti materijalnu korist (jer Srbija nema novca da finansira eksperimente potrebne za to polje, niti smo na tehnološkom nivou da nova naučna saznanja u toj oblasti možemo da iskoristimo), niti će ta osoba naučno i profesionalno napredovati jer ne radi u sredini u kojoj ima adekvatne uslove (a siguran posao i plata nisu jedini uslov, posebno kada se radi o talentovanim ljudima).

Takođe – to što je neko talentovan za nešto samo znači da ima jače predispozicije u nekim aspektima, ali ne u svim. Radno mesto podrazumeva određen stručne kvalifikacije, ali one nisu jedini kriterijum. Drugi važan kriterijum je socijalna inteligencija, koja je takođe bitna – džabe genijalan matematičar kao profesor na ETF-u ako on ne zna da prenese znanje odnosno ne ume s ljudima. Štaviše, naše institucije, naročito društvene, pune su talentovanih ljudi koji su visoko školovani o trošku države a koji su socijalno i ekonomski nesposobni i nikada nisu morali da se tržišno takmiče za svoje radno mesto i da se bore da ga zadrže. U našim državnim institucijama mahom sede ljudi koji najveću veštinu imaju u borbi da sačuvaju svoja radna mesta i privilegije igrajući se sa pravilima unutar sistema, vodeći politiku a ne nadmećući se kriterijumima uspeha u struci.

Predlog za nacionalne penzije za matematičke talente, iako nesumnjivo iznet sa dobrim namerama, u sebi nosi klicu jednog idejnog sistema koji je potpuno poražen upravo zato što je neodrživ. Ideja da neko zato što radi nešto lepo i pametno treba da dobija novac od države postojala je u komunizmu. A svi znamo kako se to završilo.

Ideja da se mladim talentima daju nezarađene doživotne penzije je ništa drugo nego pravljenje nekog novog SUBNOR-a gde će – umesto partizana koji misle da su svojom borbom protiv Nemaca zaslužili da čitav život žive na grbači naroda i sole pamet svima zbog uspeha u određenom vremenu – sada takvu funkciju dobiti, recimo, mladi talenti. Nesumnjivo da bi – ukoliko bi se ova ideja sprovela – ubrzo dobili nekakvo nakaradno „Udruženje mladih talenata“ (prvo jedno, a potom drugo sa istim imenom samo prefiksom „nezavisno“, i onda u nedogled – kao što to biva sa svim udruženjima u Srbiji) koje bi se „borilo za prava i status“ mladih i talentovanih, a što bi se sve svelo na šaku ljudi koji žive od slave i na državnom budžetu i guraju „svoje“ – kao što je slučaj sa gotovo svim udruženjima u našoj zemlji koja su finansirana iz budžeta.

Ideja da se mladima da „nacionalna penzija“ zato što su talentovani svedoči očito duboku komunističku percepciju sveta – da je najvažnija „sigurica“ – penzija; percepciju sveta u kome nešto što je lepo i pametno treba da se finansira iz budžeta države (koji se u komunizmu obično vidi kao neka nepresušna kasa, nezavisna od naroda koji upravo čini i puni tu kasu) nezavisno od toga koliko to košta i koliku materijalnu korist donosi u odnosu na trošak. Ma koliko je ideja plemenita, život je pokazao: ljudi neće da daju velike pare na nešto što je generalno lepo i plemenito a od čega nemaju konkretnu ličnu korist. (Uostalom, da hoće, imali bismo više ljudi koji bi se odrekli rate za novi mobilni a u korist male stipendije nekog talenta, ako nam je već simbolika pažnje bitna.) Ukratko: tržište (zakon ponude i potražnje) je sudija. Talenat je jedno, rezultati merljivi u profitu su drugo. Ovo drugo vlada svetom.

Pogledajmo jedan od najčuvenijih primera mladog talenta – Stiva Džobsa, osnivača „Epla“, kompanije koja je nedavno postala prva na svetu ikada kojoj je vrednost na berzi prešla impozantnih hiljadu milijardi dolara. Stiv Džobs – za koga su roditelji (koji su ga inače usvojili) dali poslednje pare da bi otišao na fakultet – napustio je studije da bi putovao po Indiji baveći se budizmom. Džobs je 1976. osnovao „Epl“, koji je u početku bio firma u jednoj garaži, u kojoj je napravljen prvi „Epl“ računar. Posle prvog (koji je kompletno ručno sastavljen), napravljen je drugi, treći…, potom se prešlo na serijsku proizvodnju, a ostalo je istorija… Džobs (koji je preminuo od raka 2011.) je danas jedan od legendi u svetu inovatora, simbol uspeha i slave ka kojoj streme mnogi, posebno mladi i talentovani. Mislite li da su SAD Stivu Džobsu (i mnogim drugim talentima) dale doživotnu penziju kao stimulans? Ne. Po sopstvenom svedočenju, pre nego što je napustio studije a i nakon, živeo je kao bednik, hraneći se u Hare Krišna hramu gde je dobijao besplatan obrok. I živeo je tako dok nije ušao u posao radeći ono što voli, sam, preuzeo rizik na sebe i ostvario to što je ostvario.

Za svoj talenat i uspeh Stiv Džobs je u američkoj javnosti i svetu dobio ono što pripada onima koji ostvare veliki uspeh koji svi prepoznaju – slavu. Na njemu je bilo da slavu pretoči u novac (što nije pošto za rukom mnogim slavnima koji su umrli u bedi, recimo – Oskar Vajld, Vinsent Van Gog pa i Nikola Tesla, koji nažalost nije bio ni približno vešt s parama kao s naukom).

Ono što je Stiva Džobsa – i mnoge druge talentovane ljude – spasilo nisu bile državne stipendije i doživotne penzije, već sistem u kome su svima koji su ambiciozni i talentovani obezbeđene šanse – jednaki uslovi na tržištu – a profit, pa i penziju, morali su da zarade sami.

Ono što bi Srbija trebalo da obezbedi mladim talentima, ali i svim građanima jesu – jednake šanse. I ništa više. Ostali će se sami snaći: oni koji su talentovaniji silom talenta zaslužuju i imaće više prilika, ali svako mora sam da se izbori za sebe, a ne da čeka da mu država nešto dodeljuje. Dokle god negujemo svest da je naša država (za koju smo svi manje ili više saglasni da je siromašna i opljačkana, poput prosečnog građanina) ta koja bi trebalo da obezbedi posao, platu i penziju, spasa nam nema.

Što se konkretno mladih matematičkih talenata tiče – ako država hoće da im obezbedi podršku, neka ih pošalje na školovanje u inostranstvo ako može, ali sa obavezom da se ili vrate u otadžbinu i pokrenu svoj posao ili dođu sa konkretnim biznis planom za koji će sami morati da nađu barem pola novca, ili – ukoliko odluče da ostanu tamo gde su školovani (o trošku sprskih građana) – da sa kamatom isplate pare koje su u njih uložene, a koje će otići za neku drugu talentovanu decu u Srbiji. Podrška talentovanima ima smisla da oni donose materijalnu korist društvu i državi, a ne da ih društvo i država školuju a potom sigurnim radnim mestima hrane doveka.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар