субота, 27 јануара, 2018 у 7:55PM

Само Чедомир Антић уме да полемику, ту убојиту медијску форму, својим бескрајним, штреберским пренемагањима, лишеним сваког духа, претвори у најдосадније штиво. Уместо да опонента подучи, а читаоце забави, он пише домаћи задатак, исповедну прозу, којом би да у нама пробуди емпатију и сажаљење.

Морам да признам да је у мом случају успео. Поготово пошто је у нашу полемику укључио и Часлава Копривицу, због чега је добио много повода за нове жалопојке. Покушаћу, ипак, да обуздам осећања, да ова јавна преписка не би остала потпуно бескорисна. Чедомир Антић је, наиме, са „Апела за одбрану Косова и Метохије“, пажњу читалаца скренуо на своју маленкост и на своју богату политичку каријеру. Погледајмо, зато, јесмо ли у овој полемици ипак нешто сазнали о њеном главном јунаку.

У одговору на Антићеву критику „Апела за одбрану Косова и Метохије“ написао сам да су његове историјске паралеле неуспеле, да у његовом тексту има неистина и да су његови политички ставови веома спорни. Моју тврдњу да је поређење данашњег стања са годином 1878. погрешно, Антић је оставио без икаквог одговора. Претпостављам да ово ћутање значи накнадну сагласност? Антић је, ипак, признао да је погрешио тврдећи да је Србија прихватила анексију Босне и Херцеговине 1908. године. Материјалне грешке ове врсте су, иначе, типичне за његове покушаје да се бави академском историјом. Чувен је Антићев превод Историје Балкана Стевана Павловића у коме је читаоце, поред осталог, уверавао да је књаз Никола Петровић био син књаза Данила (стр.114) и да је Никола Пашић студирао у Загребу (стр.188). Стеван Павловић и издавач су, потом, очистили књигу од свих Антићевих материјалних грешака. Толико о Чедомиру Антићу као историчару.

На примедбу да у његовом тексту има неистина, Антић одговара – њиховим инаџијским умножавањем. Он се ни не осврће на доказану чињеницу да је измислио да су „Апел“ писали „политичари“ и да се у њему проповеда „виђење света подељеног на родољубе и досовске издајнике“. Уместо тога, Антић у најновијем тексту (објављеном 23.1.2018) тврди да сам „навео“ како би он „после Косова издао и Српску“. Можда је овде реч о неразумевању мога текста? Али, како онда протумачити Антићеву чудновату тврдњу да смо се Часлав Копривица и ја „згадили над незнањем долепотписане масончине и британског шпијуна“. Није реч само о измишљању, јер у нашим текстовима нема ни назнака таквих тврдњи. Завршити текст у Политици на овакав начин сведочи, пре свега, о недостатку доброг укуса.

Стигосмо, тако, и до Антићевих политичких ставова. Сваки читалац који мало дуже прати нашу политичку сцену зна да је он стари борац за сецесију Косова и Метохије од Србије и да је био присталица одвајања Црне Горе од СР Југославије. По мом мишљењу, то је био главни разлог зашто је „Апел за одбрану Косова и Метохије“ – којим 12 владика, 10 академика, водећи српски писци, редитељи, уметници, 148 професора универзитета и близу 13.000 грађана траже од српских власти да не журе са одлуком о статусу Косова и да не потписују било какво формално или неформално признање независности „Косова“ – Чедомир Антић назвао „амишком политиком формалног и умиреног екстремизма“. Ето, ви толеришете нечије залагање за разарање ваше земље, а онда вас он још назове амишима и екстремистима.

Ако сам добро разумео, Чедомир Антић тражи да на основу његових јавних исказа, а не, како каже, „на основу сопствених предрасуда и уобразиље“, докажем тврдњу да се он залагао за независност Црне Горе и да се и данас залаже за независност Косова? Читаоцу ће, верујем, бити довољно да завири у Антићево програмско начертаније Независна Србија у ЕУ, које је 2003. за свој програм прихватила странка Г17 Плус. Потом може да погледа емисију „Хоћу да знам“, емитовану 6.12.2011. на ТВ Б92 и да прочита чланак Косово смо већ изгубили, објављен 29.7.2017. у „Вечерњим новостима“. Ту Антић тврди да ће председник Србије „изаћи у сусрет свим захтевима САД и ЕУ“ зато што он „верује да је то најкорисније и најбезбедније за земљу у овом тренутку“, да би у чланку Црква и алтернатива, објављеном у „Политици“ (11.1.2018) закључио да председникова политика према Косову „нема алтернативу“.

Потресан је тај пркос са којим Антић одбија сваку помоћ, док покушава да се одржи на површини воде, иако не уме да плива. Можда је боље поређење са слободним падом. Ту, изгледа, више нема помоћи.

Posted by Напредни клуб
Categories: Преносимо