Мисија

субота, 5 септембра, 2009 у 12:00AM

Са једне стране стижу претње, опомене и притисци од Великих сила, које тврде да нам желе добро, а на страницама лондонског Гардијана читамо писмени задатак Хашима Тачија који цепти од жеље да са Србијом сарађује и, логично, уведе је у Европску унију. Са друге стране пак, не престаје ни кампања заглуљивања преко европских медија. Већ годинама у Београду поједини доживљавају усхићење када неки евро-платиша на пропутовању спомене колико је лепо у Београду. Обично су те похвале прилично малициозне (распојасани сплавови, људи лењи – ради се мање него што је могуће- народ приглуп а љубазан, жене лепе, лаке и јефтине…) Укратко, према овим наводима, што су Сајгон и Хавана били пре комунистичке револуције, ми смо постали после демократске. Са једне стране стижу претње, опомене и притисци од Великих сила, које тврде да нам желе добро, а на страницама лондонског Гардијана читамо писмени задатак Хашима Тачија који цепти од жеље да са Србијом сарађује и, логично, уведе је у Европску унију. Са друге стране пак, не престаје ни кампања заглуљивања преко европских медија. Већ годинама у Београду поједини доживљавају усхићење када неки евро-платиша на пропутовању спомене колико је лепо у Београду. Обично су те похвале прилично малициозне (распојасани сплавови, људи лењи – ради се мање него што је могуће- народ приглуп а љубазан, жене лепе, лаке и јефтине…) Укратко, према овим наводима, што су Сајгон и Хавана били пре комунистичке револуције, ми смо постали после демократске. Ишчекујемо још један „велики дан“ за нашу државу и Косово и Метохију. Колико је тих дана прошло од 1989. године до данас? До тада је Србија петнаест година чекала сређивање стања на Косову. Улазила је у сукобе, унутрашње и спољне, недомице, кризе: политичке, привредне и идентетске. Због страшног и непрекидног притиска и фрустрирајућих, немогућих избора, догодило се да у Србији 1987. године, после деценија Брозовог кадровског инжењеринга и епигонске инерције, реформу започну партијски конзервативци. Били су то властољубиви и бездушни национал-бољшевици, које су деведесете године разоткриле као превртљиве тиране са криминалним потенцијалом. У диктатури се чека без наде. Шездесете, седамдесете и осамдесете године прошле су у фрустрирајућем ишчекивању да неко учини нешто поводом лошег стања у покрајини, пропадања Србије и насиља над нашим народом о коме се ређе ћутало и све гласније говорило. Стање се, разумљиво, није поправило ни пошто је ауторитарна косовска аутономија укинута. Албанцима су од стране Милошевићевог режима одузета и извесна грађанска и људска права. Ипак, они су борби за ова права претпоставили битку за независно и албанско Косово. Србима није постало ништа боље. Држава је и даље била слаба, недемократска, уместо безнадног ишчекивања улудо, надали су се да ће бити прекинут тренд према коме се из покрајине исељавало више Срба, иначе десетоструко малобројнијих, него угрожених Албанаца. И чекало се: референдуми око устава, избора, крај ратова, санкција, надало се у преговоре (тајне и јавне), унутрашње реформе, све изборе… Интензивно чекање започело је после прогона више од половине косовоских Срба. Чекали су се стандарди, избори, владе, председништва, седнице Савета безбедности и Генералне скупштине УН, долазак, а још више одлазак међународних гувернера Косова (од којих се један оженио за Албанку, а други би, само да је могао, ко зна кога оженио – цитирам га: „волим све народе, али вас волим више од осталих“). Чекала се и правда од Хашког суда… али осим погубљења сведока оптужбе и ослобађања албанских господара рата, ништа конкретно нисмо дочекали. Онда се четири године чекао статус Косова. Па две године саветодавно мишљење суда, који је успео само да неизражајно одрецитује оно што је претходно са патосом и уверљиво отпевао представник САД. Пошто би наш председник и шеф дипломатије умрли када би не дај боже прихватили одговорност и поднели оставке, лишавајући нас тако своје памети, мисије и визије, наравно да смо летос, после понижења упакованог у саветодавно мишљење које се чита неколико сати, сада добили ново ишчекивање – 9. 9. 10. И док чекамо да у Генералној скупштини УН буде прихваћена наша резолуција којом ће бити осуђено проглашење независности Косова, преговарамо са ММФ-ом (читај државама које су признале Косово) како би нам дао још новца и одборио да иако смо у буџетском мањку, повећавамо плате и пензије ! Истовремено, наши би политичари волели да пред следеће изборе добију мало више средстава из европских фондова. Одатле и помало чудна садо-мазохистичка тежња да заједно са Бриселом – а ЕУ је један од заштитника независног Косова – напишемо ову резолуцију. Таква тенденција, коју је подржала и дворска опозиција у Србији („евро-радикали“ Томислава Николића, главнина НВО- сектора, а душом и ЛДП-овци), спомињала се до пре неки дан. Са једне стране стижу претње опомене и притисци од Великих сила, које тврде да нам желе добро, а на страницама лондонског Гардијана читамо писмени задатак Хашима Тачија који цепти од жеље да са Србијом сарађује и, логично, уведе је у Европску унију. Са друге стране пак, не престаје ни кампања заглуљивања преко европских медија. Већ годинама у Београду поједини доживљавају усхићење када неки евро-платиша на пропутовању спомене колико је лепо у Београду. Обично су те похвале прилично малициозне (мрачни клубови, људи лењи – ради се мање него што је могуће- народ приглуп а љубазан, жене лепе, лаке и јефтине…) Укратко, према овим наводима, што су Сајгон и Хавана били пре комунистичке револуције, ми смо постали после демократске. Исте и сличне новине сада хвале прве људе наше државе. У исто време док нам савијају руке, заустављају пут ка чланству у ЕУ, понижавају нас, укидају Српску, признају Косово, потпаљују север Србије и Нови Пазар; поједини западни медији праве и још чудније искораке. Пре две године колумниста споменутог Гардијана препоручивао је Бориса Тадића за премијера Велике Британије! Ето, он је ухватио свог Караџића, а британски премијер не само никога није ухватио, већ Британци чак ни немају таквог за хватање (мудри аутор се изгледа јако нервира због тога). Сада после дебакла, бродолома и суноварата наше косовоске политике Франкфуртер Рундшау пише да је Тадић заслужио Нобелову награду. Не знам само за шта, али они спомињу некакву лукавост, спортски дух, рођеног психолога – а мангупа, лепог, или што би код нас рекли за људе старије од 50 лета – држећег. А за шта је та Нобелова награда, не бих знао. Да је реч о министру Јеремићу рекао бих, несумњиво, а на основу сазнања о претходном раду и образовању – за физику. Углавном док чекамо да нас поново понизе, а одрже нашу владу и помогну да постане популарна док „кува косовску жабу“ и води нас преко признања ЕУЛЕКС-а, ка признању права покрајине на улазак у УН и, коначно, успостави међусобних дипломатских односа. Треба рећи да је и „тврда национална“ опозиција, која рачуна на гласове оних што страствено ишчекују ММФ-ов новац и средства ЕУ, још мање делотворна и инвентивна. Рекао бих да је наше да због одавно претрпљеног пораза на Косову не изгубимо север покрајине, да не дозволимо да борећи се за празан суверенитет изгубимо Српску и Војводину. У политици побеђује све, а посебно безобзирност, несикреност и себичност. Ипак, побеђује само она политика коју воде они који верују у нешто више и шире од себе самих и цене своја уверења више од корисних обмана. Наше је да се боримо, али не за празне циљеве и излазне стратегије.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар