Čedomir Antić: Mitropolit
понедељак, 23 августа, 2021 у 3:33PM
Šta je ideja? Da prilikom rukopoloženja novog mitropolita Crnogorsko-primorskog izazovu nemire, da za sve optuže srpski narod i SPC, da opravdaju delovanje duboke države i podstaknu intervenciju NATO-a? I, šta će posle? Da zajedno sa Haradinajem i Gotovinom proteraju sve one koji ne okače zelenbaćki barjak? Da u Srbiju upute sto hiljada prognanika?
Često se pitam da li su Milo Đukanović i njegovi saučesnici mentalno zdravi? Da li zaista misle da mogu da budu tako malo inventivni? Da li su baš uvereni da sve može da bude ponovljeno kao 1991, 1992, 1995. ili 1999. godine? Zašto misle da će lepota prizora i žar saradnje sprečiti njihove ustaške, mudžahedinske i albanonacističke kolege da se makar malo naljute zbog plagiranja? Da li misle da neće biti rekacije uz Srbije, da će im sve proći kao i Tuđmanu? Zašto su tako sigurni da neće biti posledica?
Nikada nisam sporio postojanje crnogroske nacije. Ona ima pravo na državu, kulturnu samobitnost, budućnost itd. Ne sporim ni crkvu, ni istoriju. Samo što svaka sloboda podrazumeva poštovanje slobode drugih. Dakle, potpuno je besmisleno preuzimati nesumnjivo srpske delove naše zajedničke istorije. Ili će naši crnogorski susedi prihvatiti zajedničku prošlost i ponosno izjaviti da nacije nastaju i nestaju, pa su oni danas prihvatili jedan nešto drugačiji identitet od njihovih predaka; ili će započeti jedan sasvim novi život, lišen prošlosti. To isto nije problem: identieti neprekidno prolaze mnogobrojne promene. Mi smo, recimo, ostali Srbi ali se po mnogo čemu razlikujemo od naših predaka koji su živeli pre stotinu, a da ne govorimo o onima koji su bivstvovali vekovima pre njih. Konačno, srpski narod postoji najmanje 1400 godina, a nacija je fenomen relativno nov, u našim krajevima iz sredine pretprošlog, 19. veka. Naši crnogorski sugrađani samo treba da prihvate načelo ravnopravnosti: kao nacija su se pojavili 1920. godine – kako kaže crnogorski rodoljub i istoričar Živko Andrijašević – kako god da su prošli tokom naredne dve decenije više je Srba stradalo u jednom fašističkom ili komunističkom pokolju tokom Drugog svetskog rata nego svih zelenaša u istoriji. Naravno, sve žrtve su važne. Posle su osamdeset godina stvarali crnogorsku naciju pod zaštitom fašizma, komunizma i atlantizma, ali su se Srbi – uprkos svemu – održali. Priznali smo ih odavno, vreme je da i oni nas priznaju.
Kad je reč o SPC, stvar je još jednostavnija. Đukanovićeva ministarka Gordana Đurović (nadam se da ekonomiju ne poznaje baš tako dobro kao istoriju i ljudska prava), reče jednom kako crkve i manastiri u crnoj Gori pripadaju svima, a ne samo Srpskoj pravolsavnoj crkvi i njenim vernicima. Bojim se da je verska prava i privatno vlasništvo pomešala sa svim onim što je bivši režim ukrao. Upravo, ono što je režim ukrao pripada svim građanima Crne Gore ili bi makar tako trebalo da bude. Većina pravoslavnih vernika, bezmalo svi, i celokupno sveštenstvo i monaštvo, trenutno su uz SPC, Mitropoliju Crnogorsko-primorsku i vladiku Joanikija Drugog. Kada „CPC“, istinski naslednik Hrvatske pravoslavne crkve, mirnim putem dođe do većine u sveštenstvu, monaštvu i među vernicima SPC u Crnoj Gori, onda će se i sadašnje stanje promeniti. Bez svake sumnje. Mi smo to prihvatili u Severnoj Makedoniji, ali kada je većina tamošnjih vladika odlučila da obnovi kanonsko jedinstvo sa SPC, onda su severnomakedonske vlasti jednog maltretirale dok nije popustio, a drugog poslale u zatvor i posle prognale. Da li je to ta demokratija, „Evropa“…?
Kada bih odlučivao u Srbiji pozvao bih Mitropoliju crnogorsko-primorsku da odloži rukopoloženje naslednika Sv. Petra Cetinjskog i vladike Rada na tronu koji je uspostavio Sv. Sava. Da podsetim, reč je o onim Petrovićima-Njegošima koje dukljanski zeleniš sada pokušava da otme, a da je imao vlast pre četiri veka proterali bi ih iz Crne Gore uz obrazloženje da su Srbi iz Bosne. Učinio bih to iz strateških, pragmatičnih razloga. Ipak, pitaju se verujući narod u Crnoj Gori i njegova crkva. Kada bih bio građanin Crne Gore, otišao bih na rukopoloženje na Cetinje. Ako 50000 vernika mirno dođe na Cetinje, u belim košuljama, samo sa krstovima i ikonama, svakome će biti jasno ko su nasilnici i šta im je cilj. Srpsku pravoslavnu crkvu sa Cetinja nisu oterali sultani, ćesari, firer, ni kljasti Zagorac, pa neće ni prezimenjak neke mafijaške seljačine, a ni lažni predsednik crnogorske republike.
Nema povlačenja, pošto je reč o našem osnovnom, ljudskom pravu. Ravnopravost je u pitanju.
Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе