Moguće posledice Deklaracije o osudi zločina Srebrenici…

понедељак, 5 априла, 2010 у 12:00AM

Šta su predsednik Republike, njegova vlada i skupštinska većina očekivali od deklaracije koju su predložili? Zvanično: želeli su da Srbija pokaže zrelost i suoči se sa zločinima iz prošlosti. Tvrdili su da je deklaracija kao obaveza nametnuta samom presudom Međunarodnog suda po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije za genocid. Konačno, tu je i činjenica da je novi talas deklaracija potekao iz Evropskog parlamenata koji je prošle godine usvojio jednu deklaraciju o Srebrenici. Logično je da sadašnja srpska vlada, za koju „EU nema alternativu“, požuri da i sama učini nešto što je do sada učinila čak i Makedonija. Nezvanično: srpske vlasti su želele da se na taj način pripreme za lavinu koja ih svakako očekuje uoči petnaeste godišnjice zločina u Srebrenici. Nadale su se da će deklaracijom steći nekakav ugled u Evropi i svetu. Pouzdale su se da će takav čin biti dobro prihvaćen u Vašingtonu, Briselu i sedištima međunarodnih kreditnih ustanova. Šta su predsednik Republike, njegova vlada i skupštinska većina očekivali od deklaracije koju su predložili? Zvanično: želeli su da Srbija pokaže zrelost i suoči se sa zločinima iz prošlosti. Tvrdili su da je deklaracija kao obaveza nametnuta samom presudom Međunarodnog suda po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije za genocid. Konačno, tu je i činjenica da je novi talas deklaracija potekao iz Evropskog parlamenata koji je prošle godine usvojio jednu deklaraciju o Srebrenici. Logično je da sadašnja srpska vlada, za koju „EU nema alternativu“, požuri da i sama učini nešto što je do sada učinila čak i Makedonija. Nezvanično: srpske vlasti su želele da se na taj način pripreme za lavinu koja ih svakako očekuje uoči petnaeste godišnjice zločina u Srebrenici. Nadale su se da će deklaracijom steći nekakav ugled u Evropi i svetu. Pouzdale su se da će takav čin biti dobro prihvaćen u Vašingtonu, Briselu i sedištima međunarodnih kreditnih ustanova. Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici usvojena je u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Posle deset sedmica političkih natezanja i nadgornjavanja pred poslanicima se našao tekst za koji nije sigurno ko ga je i kako sastavio i doneo kolegijumu predsednice parlamenta. Rasprava je trajala trinaest časova. Skupštinska debata je na trenutke bila usijana i napeta, i gotovo neprekidno banalna. Konačno je usvojen jedan tekst koji osuđuje „zločin“, pozivajući se na pojedinačnu presudu Haškog suda u kojoj je osuđen „genocid“. U deklaraciji su spomenute žrtve zločina – Bošnjaci iz Srebrenice, imenom je prozvan i general Ratko Mladić. Nisu spomenute Republika Srpska i Vojska Republike Srpske. Konačno izraženo je i očekivanje da će parlamenti drugih naroda ovom deklaracijom biti podstaknuti da osude zločine izvršene protiv srpskog naroda. Šta su predsednik Republike, njegova vlada i skupštinska većina očekivali od deklaracije koju su predložili? Zvanično: želeli su da Srbija pokaže zrelost i suoči se sa zločinima iz prošlosti. Tvrdili su da je deklaracija kao obaveza nametnuta samom presudom Međunarodnog suda po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije za genocid. Konačno, tu je i činjenica da je novi talas deklaracija potekao iz Evropskog parlamenata koji je prošle godine usvojio jednu deklaraciju o Srebrenici. Logično je da sadašnja srpska vlada, za koju „EU nema alternativu“, požuri da i sama učini nešto što je do sada učinila čak i Makedonija. Nezvanično: srpske vlasti su želele da se na taj način pripreme za lavinu koja ih svakako očekuje uoči petnaeste godišnjice zločina u Srebrenici. Nadale su se da će deklaracijom steći nekakav ugled u Evropi i svetu. Pouzdale su se da će takav čin biti dobro prihvaćen u Vašingtonu, Briselu i sedištima međunarodnih kreditnih ustanova. Učinak vlasti u njenim javnim težnjama i potajnim nadanjima za sada je, kako izgleda, vrlo slab. Zrelost nisu pokazali ni predsedniki i premijer, a kamo li neko drugi. Predsednik je na donošenje deklaracije pozvao iz Banjaluke, na dan praznika Republike Srpske kojoj preti ukidanje i čija je skupština odavno usvojila sličnu deklaraciju. Deklaracija je dogovarana izvan Narodne skupštine, tako da su čak i poslanici satelita Demokratske stranke, kakav je G 17, javno protestovali protiv toga. Pozivom na teško nasleđe, nesporni genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu, zločine nad muslimanima u tom razdoblju, okolnosti proglašenja nezavisne Bosne i Hercegovine 1992. godine, zločine obeju strana koji su prethodili julu 1995. godine… autori deklaracije mogli su da stave događaje u ispravan istorijski kontekst. Međutim, ne samo da nije postignut konsenzus, već je deklaracija prošla sa tesnom većinom od 127 glasova. Da su se njeni kritičari iz bošnjačke Liste za Sandžak uzdržali ili usprotivili sve je moglo da propadne. Bošnjački poslanici su, međutim, odabrali da održe srpskoj skupštini lekciju iz nacionalizma. Političari koji se diče tradicijom Osmanskog carstva, koje je srpski narod zapamtio po svirepim progonima i proterivanjima, nabrojali su sve prave, uveličane i izmišljene zločine koje su Srbi i Crnogorci izvršili nad Turcima, muslimanima i Bošnjacima od 1912. godine do danas. Pritom je član vladajuće kolalicije, koji je 2003. bio izabran na listi DS-a, a hteo je da bude i pomoćnik ministra kod Koštunice, tvrdio da su četnici u Drugom svetskom ratu ubili više od 100,000 muslimana. Ovaj broj je, podsetimo, tri puta veći od procene Srbima vrlo nenaklonjenog hrvatskog istoričara Žerjavića. Ni spomena o muslimanskim zločinima, o njihovoj ulozi „hrvatskog cvijeća“ u ustaškom režimu, o Handžar diviziji… Da ne govorimo o oslobađanju Nasera Orića, nedavnoj državnoj zaštiti Ejupa Ganića, o činjenici da Bošnjaci u Sarajevu skoro i da nisu suđeni za ratne zločine, a ako se čudo i dogodi njihovi zločini su od strane optužbe po pravilu drugačije kvalifikovani nego zločini za koje se sudi Srbima. Zar nije politički korektno da svako govori o zločinima izvršenim u ime naroda iz koga potiče? Kada je 1990. godine srpski poslanik zamerio hrvatskim vlastima što nisu dozvolile ulazak predsedniku SDS-a u Jasenovac, za govornicom je pogođen tašnom u glavu… Niko se od političara nije osvrnuo ni na nedavni oduševljeni i izrazito politički nastup g. Zukorlića, poglavara jedne od islamskih zajednica u Srbiji, na istu temu… Iz sveta su stigle različite reakcije. Brojni su pozdravi deklaracije, ali su česti novi zahtevi: hapšenje Mladića, usvajanje 11. jula za Dan sećanja… Deklaracija je osnažila podele u Srbiji i pružila nove argumente pojedinim političarima u Sarajevu, Zagrebu, Briselu i Vašingtonu. Dan posle izglasavanja Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici Međunarodni monetarni fond odobrio je isplatu nove tranše kredita Srbiji. Možda je reč o slučajnosti…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

2 Коментарa на "Moguće posledice Deklaracije o osudi zločina Srebrenici..." Оставите коментар
Marko Savic
30. новембра 1999. at 01:00

Gospodine Antiću, već izvesno vreme u mojoj svesti se formira ideja o negativnoj ulozi interneta kako na globalnom nivou tako i u današnjem srpskom društvu. Umesto da olakšava komunikaciju među istomišljenicima i bude instrument kohezije, internet postaje kolektivni anestetik svih mislećih i patriotski orijentisanih ljudi. U uslovima neprekidnog pritiska pod kojim se nalazimo, dovoljno je nešto napisati ili čak pročitati i prokomentarisati, da bi čovek stekao utisak da je nešto uradio i dao svoj doprinos rešavanju određenog problema. Daću Vam primer, peticiju protiv seče platana potpisalo je više od 15.000 ljudi, a kada je zakazan protestni skup prvog dana seče okupilo se jedva stotinak građana. Vi dobro znate koliko je ozbiljan istorijski trenutak u kome se nalazimo. U toku je proces razgradnje nacionalnog identiteta čije posledice vrlo lako mogu dovesti i do trajnog gubitka državnosti. Situacija isuviše podseća na onu iz predvečerja Drugog svetskog rata. "Desperate times call for desperate measures". Srbiji je potrebno jednistvo svih realnih patriotskih struktura, a ogorčeni narod pogledom traži svoje lidere. Internet aktivizam i pisanje jednostavno više nisu dovoljni. Sedite, dogovorite se i izađite na ulicu. Mi vas čekamo! S poštovanjem, Marko Savić Pravnik i filmski reditelj

drivanrad
30. новембра 1999. at 01:00

Vas poziv je ispravan,sli sto se dogovora tice procitajte koliko ljudi cita ovaj sajt. Maalo.

Оставите коментар