Momir Plavšić: Minimalac u Srbiji – oruđe za jeftin populizam

понедељак, 16 септембра, 2019 у 1:35PM

Minimalac u Srbiji je tema koju možemo čutii u medijima, sa vremena na vreme, kako politički akteri u vlasti (uglavnom predsednik države) pričaju o povećanju minimalca. Period u kom se priča o tome uglavnom bude period oko izbora (ko je šokiran nek podigne ruku).

O tome se intezivno priča pred svake izbore, od kako je Srbija započela proces tranzicije. Oko celog koncepta zakonski određene minimalne zarade nalazimo na problematiku, kako na prostoj političkoj osnovi, tako i na ekonomskoj.

Manipulacija populacijom kroz regulisanje minimalca

Na način na koji se reguliše minimalna propisana zarada do sada se nijednom nije pomoglo ljudima koji zavise od te minimalne zarade. Naravno to nije nikad ni bio cilj, jer ljudi koji o tome pričaju niti znaju kako to treba da funkcioniše, niti ih zanima da poprave ekonomsku situaciju u državi, već samo da uberu preko potrebne poene kod glasača.

Ovde nalazimo na 2 ozbiljna problema (pored toga što i dalje tranzicija nije završena):

  1. Dobar deo generalne populacije zaglavljen je i dalje u procesu tranzicije i ne razume u potpunosti efekte na smanjenje, povećanje i regulaciju minimalne zarade uopšte.
  2. Vlast manipuliše tom istom populacijom koja ne znajući prave efekte povećanja minimalne zarade bude obmanjena da je stvoren ekonomski napredak jer će imati par hiljada dinara više na računu u narednim mesecima.

Iz nastupa koje smo imali do sada, koncept je prilično jednostavan:


  • Pojavi se Bog Vladar Prepodobni Gospodin Predsednik Srbije i u njegovoj milosti se obrati
  • Smiluje se nad nama grešnima neradnicima jer je uvideo da nam treba pomoć
  • “Zagrmi” nad tajkunima kako malo plaćaju radnike (a oni samo prate zakonski određenu zaradu)
  • Naredi da se minimalna zarada zakonski poveća
  • I mnogi svetlost u njemu prepoznaše i glas mu svoj podariše

Minimalac u Srbiji kao španska kragna za male preduzetnike i zaposlene

Šta se dešava kada se minimalac u Srbiji zaista poveća?

Prvo se recipročno poveća i porez (naravno, jer teško je odreći se patika od 500 eura a to neko mora da plati). Posle toga, momentalno osećaju posledice mali biznisi i preduzetnici.

Mali biznisi i preduzetnici se sada nalaze u prilično nezavidnoj situaciji. Država je preko noći povećala minimalac u Srbiji da bi sebi partija obezbedila par jeftinih poena. Koliko jeftinih? Pa praktično besplatnih, jer teret je na drugima da se bore sa novonastalim nametima.

Pomenuti biznisi i preduzetnici se sada nalaze pred teškom odlukom, ili da pokušaju da se izbore sa manjkom profita koji sada odlazi u državnu kasu, raspodele deo plate koji ide na račun a koji “na ruke”, ili da smanje radnu snagu, jer je to upravo postalo najveći izdatak.

Ovakav primer uzimam jer smo prilično svesni da većina zaposlenih od poslodavca dobija samo minimalac na račun (što je potpuno logično u državi sa ovolikim stepenom nameta), a ostatak “na ruke”.

Znajući kako je teško za male biznise i preduzetnike da opstanu u ovom tržištu, većina će verovatno da se opredeli za smanjenje radne snage.

Takva situacija ne ide u korist ni poslodavcu ni zaposlenom. Jer tom poslodavcu su potrebni ti ljudi, a tim ljudima je potreban posao.

Ovakvim neodgovornim i krajnje nestručnim postupcima vlasti na gubitku su i poslodavac i zaposleni, na dobitku je samo i isključivo vlast.

Veliki biznisi, sa druge strane, neće toliko ostetiti povećani minimalac u Srbiji, jer raspolažu sa mnogo većim kapitalom i imaju veći udeo u tržištu, tako da njima nije toliko bitan minimalac u Srbiji.

A tim jeftinim poenima koje vlast zasluži tako što uveća zakonski propisanu minimalnu zaradu, samo rezultuje u sve lošijem poslovanju malih biznisa i preduzetnika, koji na kraju mogu i da se ugase ili budu kupljeni od strane većih.

Dakle, odlična formula za monopol. A onog momenta kada određeni biznis postane veći od same države, posle se pravila postavljaju samo po potrebama tog biznisa i tu svi radnici postaju robovi.

Iluzionistički pristup statistici o nezaposlenosti

Sledeća stvar usko povezana sa minimalcem je večito ispiranje usta o stopi nezaposlenosti. Kako bi mi ovako nacionalno lenji i besposleni (kao što smo ne tako davno dobili te epitete kao nacija svog svevišnjeg vladara) mogli uopšte da posumnjamo da se nezaposlenost smanjuje a minimalac povećava?

Taman smo pomislili da su nam rođaci koji ne mogu da nađu posao lažovi koji ustvari rade dok mi ne gledamo, jer nemoguće je da Bog Vladar Suveren Srbije i cela vlada lažira podatke o nezaposlenosti.

Pa, u princpu i ne lažiraju, samo se koriste trikovima kako bi to ustvari delovalo tako. Mada, ja bih ipak proverio komšiju Petra koji mesecima pokušava da nađe posao da ne radi nešto krišom, pošto nam se nezaposlenost smanjuje.

Kako to rade? Pa tako što lažu, prosto. To jest, prećutkuju, što mu dođe na isto. Ako pogledate zvaničnu statistiku, videćete da broj nezaposlenih opada za nekih 53.000 ljudi.

A onda ako sasvim slučajno pogledate ankete i istraživanja zašto i koliko ljudi godišnje napusti državu, biće vam ta statistika potpuno jasna.

Srbiju godišnje napusti oko 40-60 hiljada ljudi, sa lošom ekonomskom poltikom kao glavnim razlogom.

Ti podaci su lako dostupni na više sajtova, koji su mnogo pouzdaniji od javne politike u Srbiji, na žalost.


Dakle, rešili smo se kao država nezaposlenih ljudi, otišli su negde drugde da potraže posao, što logično znači da nam je pala nezaposlenost za taj broj ljudi, jer više nisu problem ove države.

Šta imamo a šta nam je potrebno?

Imamo jednu neogovornu ekonomsku politiku i minimalac u Srbiji koji ne vodi ničemu, zbog čega i jesmo i dalje zaglavljeni u tranziciji. Imamo ekonomsku politiku kao alat za jeftine političke poene, a to je jedna od stvari koja bi trebala biti poslednja na spisku sa kojom bi se nestručni i korumpirani ljudi igrali.

Kada povećamo minimalac u Srbiji samo idemo u dalju proizvodnju nezaposlenih ljudi, koji će nakon toga napustiti državu i u krajnjem ekstremnom slučaju ostajemo država u kojoj su većina penzioneri koji neće moći od čega da dobiju svoju zasluženu penziju jer nema ko da sipa novac u budžet.

Da, budžet, jer penzioni fond, odavno nije fond. Što je opet vrlo zgodno za svevišnje vladare Srbije, jer i tu dobijaju priliku da vedre i oblače finansijsko stanje penzionera.

Šta je rešenje, kako povećati zaradu zaposlenima, stimulisati rast ekonomije a istovremeno i sprečiti političku manipulaciju ljudi kroz pogubne poteze u ekonomiji?

Tako što neće postojati zakonski određena minimalna zarada. Minimalac u Srbiji treba da je nula dinara.

Ovde obično nastane revolt kod generalne populacije, jer dobijaju utisak da će neko moći da ih plaća 2 dinara na sat i da će to biti zakonski opravdano.

Pa i hoće biti zakonski opravdano, ali ko će raditi za 2 dinara na sat? Apsolutno niko.

Ovakvim zakonom moć pregovaranja se daje u ruke radnicima. Kada ne postoji zakonski određena minimalna zarada, poslodavci neće moći da pravdaju to što plaćaju zaposlene samo minimalcem, jer neće moći da se pravdaju da je to po zakonu.

Poslodavac bez zaposlenog nema biznis, ni zaradu. Zaposleni su mu potrebni, a ako ponudi 50 dinara na sat, neće hteti niko da radi za njega. A sve i da neko pristane, što bi bio ekstreman slučaj, njegov konkurent će to videti kao priliku da ugrabi njegov deo tržišta tako što će ponuditi veću cenu rada.

Tada će taj poslodavac koji misli da može da potplaćuje zaposlene ili likvidirati svoj biznis ili ponuditi bolje uslove rada.

U dosadašnjim uslovima pošten poslodavac koji je fer i koji hoće da plati svoje zaposlene spram njihovog učinka, nema mnogo prostora za to, jer taj novac umesto da ide zaposlenom mora da ide u državnu kasu kojom raspolažu apsolutne raspikuće.

Dokle god smo zaglavljeni u tranziciji i dokle god ekonomskom politikom upravljaju socijalisti, nacionalni ili internacionalni, nećemo imati ozbiljan rast.

Socijalisti se za minimalac u Srbiji hvataju kao za najbitniju stvar u životu zaposlenih, nazivajući to socijalnom pravdom. A kada se suoče sa jednom ozbiljnom knjigom koja se zove Osnovi Ekonomije, pokazuju prstom na Skandinaviju i kako tamo zaposleni imaju mnogo bolji položaj, socijalnu zaštitu, uslove rada i neuporedivo veće plate od ostatka sveta.

Istina je, imaju. A šta niko ne pominje u baš ovom primeru je da baš te države (Švedska, Danska) nemaju zakon o minimalnoj zaradi i kod njih je minimalac nula.

Da bi došli do tog stadijuma, moramo početi od početka. Dati moć pregovaranja u ruke radnika, a ne u ruke svevišenjeg gospodara na vlasti. Ukinuti minimalac u Srbiji i skloniti iluzioniste sa pozicija moći.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар