Мотив и изговор

понедељак, 29 октобра, 2012 у 12:00AM

Чини се да најважније питање савремене политике већине држава насталих после пропасти социјалистичке Југославије представља однос према Србији и, замислите, покојном Слободану Милошевићу. Бошњаке Републике Црне Горе систематски застрашују Србијом, политичарима који су „четници-почетноци“ и „политком Слободана Милошвића“.

Странка под називом „Позитивна Црна Гора“ (питам се, зашто ова странка има тако немодерно име: требало је, да у назив не ставе само тај техничко-физички термин из шездесетих година прошлог века, већ и савременији „хајп“, „вајб“, „мега“, никако „турбо“, наравно) спомиње одређивање Демократског фронта према политици Слободана Милошевића! Ту је наравно и неизбежни Бакир Изетбеговић. Дошао је у Подгорицу, наступио као шеф независне државе (што он свакако није – пошто је у БиХ председавајући само први међу једнакима у консензуалном председништву). Претходно је узео учешћа у организованој кампањи неутемељених напада на председника Републике Србије (који вероватно треба да говори неистине и тврди да је Босна и Херцеговина, а не Република Црна Гора, регионални предводник у интеграцији, асоцијацији и криминализацији). У посети Црној Гори он подржава улазак Бошњачке странке у коалицију са странкама режима Мила Ђукановића. Прво мало о тешким, историјским темама. Режим Слободана Милошевића пао је вољом српског народа и грађана Републике Србије пре мало више од дванаест година. Слободан Милошевић умро је у притвору неосуђен и (због пристрасности, искварености, шовинистичке мржње и некомпетентности судских представника Великих сила) делимично морално рехабилитован. Режим Слободана Милошевића био би немогућ без комунистичке диктатуре која му је претходнила.

Режим Мила Ђукановића настао је као последица настанка и касније деловања Режима Слободана Милошевића.До 1997. два режима су живела у хармонији. О мотивима сукоба вреди расправљати. Идеја о независности Црне Горе, међутим, обузела је црногорски режим тек када је Милошевић пао са власти. До тада, већина чланова садашњег Демократског фронта и неких других опозиционих странака већ је била у опозицији и то не само црногорском већ и режиму у Србији. Народна странка, подсетимо, подржала је Ђукановића у сукобу са Милошевићем, све док се помисао да би он могао бити реформиста и демократа одан свим народима Црне Горе, није показала као потпуна илузија. У време када је Ђукановић бојкотовао савезне установе, управо су посланици Српске народне странке, који су подржавали режимску владу СРЈ окупљену у предвечерје напада НАТО на Србију и Црну Гору, својим недоласком на седницу Савезне скупштине онемогућили доношење злогласног закона о борби против тероризма који би, да је изгласан, вероватно продужио политички живот Милошевићевог режима. Чак и СНП, такав-какав је, омогућио је прву реформску владу у СРЈ а тиме и транзицију Србије ка демократији…

Мене данас, врло занимају мотиви и изговори појединих политика у региону. Ђукановић се досетио да је Милошевићев режим недемократски тек након што су ДПС- ови посланици 1997. гласали за његов избор за председника СРЈ. Дакле, 1997. године (после ратова, санкција, злочина, фалсификовања избора) Ђукановићеви посланици су и даље били спремни да гласају за Милошевића. Сада, међутим, неко говори о односу према Милошевићевом режиму. Посебно је чудно што Изетбеговић подржава садашњу власт. Па Ђукановић је био председник владе када су се збили ратни догађаји (депортације, рецимо) на које се и данас жале црногорски Бошњаци/Муслимани. Ђукановић би, међутим, могао да Изетбеговићу објасни и како је Томислав Николић (иначе једини војвода који је и данас активан у политици) уствари нешто ново у Србији. Да понови оне лепе речи које је изнео после Николићевог избора. За разлику од Тадића, који је читавог живота био члан Демократске странке, прихватао све захтеве из Брисела, али није имао снаге и воље да се одрекне Срба у Црној Гори, због чега је и бивши Милошевићев потпредседник владе (Т. Николић) за шефа црногорског режима бољи и аутентичнији…

Јуче је у Скопљу обележена стогодишњица велике победе Српске војске на Куманову. Ова прослава организована је од стране македонске владе. Званична Македонија је означила Балкански рат као ослободилачки и модернизаторски. По први пут, македонска влада није тумачила рат из 1912. у складу са политичким интересима једне националне државе настале после 1945. године. Све то, међутим, није последица њеног објективног става, као што то ни раније није био случај. Свему томе заслужна је потреба македонског националног покрета да после раста утицаја Албанаца у земљи из 2001. године, подршком македонских Срба и Србије ојачају свој положај. Толико о свему томе.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар