Музички бизнис без гламура

Процес демократизације, примене права, тржишне привреде и слободне конкуренције, укључује и решење нагомиланих проблема и питања у области музичке индустрије. Већ дужи низ година она је у рукама бивше политичке елите и ванзаконских клика, које на српском тржишту, и тржишту дијаспоре, настављају несметано функционисање. Непоштовање закона и непостојање еснафских правила у овој области представљају препреку интеграцији Србије у европско и светско тржиште. Услов за укључивање у глобалне токове је поштовање и постизање критеријума и стандарда које ова тржишта захтевају. Без обзира на невелику профитну вредност тржишта Србије, решавање проблематике пиратерије, ауторских и извођачких права, значајно је политичко и економско питање за западне земље.Процес демократизације, примене права, тржишне привреде и слободне конкуренције, укључује и решење нагомиланих проблема и питања у области музичке индустрије. Већ дужи низ година она је у рукама бивше политичке елите и ванзаконских клика, које на српском тржишту, и тржишту дијаспоре, настављају несметано функционисање. Непоштовање закона и непостојање еснафских правила у овој области представљају препреку интеграцији Србије у европско и светско тржиште. Услов за укључивање у глобалне токове је поштовање и постизање критеријума и стандарда које ова тржишта захтевају. Без обзира на невелику профитну вредност тржишта Србије, решавање проблематике пиратерије, ауторских и извођачких права, значајно је политичко и економско питање за западне земље.Процес демократизације, примене права, тржишне привреде и слободне конкуренције, укључује и решење нагомиланих проблема и питања у области музичке индустрије. Већ дужи низ година она је у рукама бивше политичке елите и ванзаконских клика, које на српском тржишту, и тржишту дијаспоре, настављају несметано функционисање. Непоштовање закона и непостојање еснафских правила у овој области представљају препреку интеграцији Србије у европско и светско тржиште. Услов за укључивање у глобалне токове је поштовање и постизање критеријума и стандарда које ова тржишта захтевају. Без обзира на невелику профитну вредност тржишта Србије, решавање проблематике пиратерије, ауторских и извођачких права, значајно је политичко и економско питање за западне земље. Интеграција захтева компатибилност на сваком пољу. На решавање оваквих проблема приморане су и остале земље балканског региона сличних друштвених уређења, а значај интегрисаног балканског тржишта није занемарљив. Досадашње функционисање области музичке индустрије у Србији може се описати као хаотично и ванзаконско. Да би се структурисала и дефинисала цела област, неопходан је широк план деловања и темељна реорганизација и реформа. Област уметности забаве, доминантног тока у култури савременог света, није никада постала предмет бриге досадашњих политичких система, па ни овог последњег. У периоду Титовог комунизма постојање шоу бизниса, било је неспојиво са политичким уређењем, културним и идеолошким концептом. Приватно власништво је постојало у форми “мале привреде” са сразмерним приходима, те се појава првог профитабилног бизниса у Југославији може везати за шоу бизнис. Иако он већ тада генерише значајан приватни капитал, држава одбацује и игнорише потребу за његовим регулисањем. То неминовно доводи до “саморегулације”, у којој актери ондашњег “естрадног” естаблишмента стварају прва правила сиве економије. Милошевићева мимикрија комунизма препустила је медије и дискографски бизнис профитерима из својих редова, обезбедивши им могућност неконтролисаног богаћења. Не обазирући се на постојање закона и пословну етику, овај систем је задржао потпуну контролу над медијским простором, стварајући од нас принудне поданике. Начин функиционисања ове области проузроковао је штету не само економији већ и нашем културном бићу, и репутацији у свету. Проналазећи празан простор између застарелих закона и неактивности изврсне власти, профитери бившег режима, угрозили су и нарушили основе на којима почива просперитетно, здраво друштво. Пореметили су вредносни систем, поткопали морални и духовни темељ и традицију, капитализовали на туђој слабости и неупућености. “Уређени” хаос, који је претходни режим изазвао у сврху лакшег владања, најбоље је промовисан кроз садржаје у средствима јавног информисања, и контролисаној култури. Без много труда, приватни медији завели су диктатуру осредњости и неукуса, пимењујући изум глобалне-корпоративне-мас културе. Опстајање хаоса и даље је циљ припадника медијске елите и може се очекивати да се аукција за медијске фреквенције и проблеми оспособљавања радиодифузног савета продуже у недоглед. Процес уређивања државе, захтева законско регулисање, што власницима медија не иде у прилог. Поседовати медије, значи имати могућност да се снажно утиче на политичке и социјалне ставове аудиторијума, користећи се техником манипулације људским нагонима и техником лаганог убеђивања. Зато је поседовање медијских фреквенција једнако важно као и стварање моћних политичких странака. Музичка индустрија је у развијеним земљама света профитабилна индустријска грана. Кроз примену пореске политике, наплату ауторских, извођачких и паблишинг права, легалне уговорне трансакције, ова би област уметницима, приватницима и држави, могла да донесе значајан профит. На малом тржишту наше земље, не могу се очекивати резултати које има Америка, музичка сила број један, али не треба потцењивати популарност коју наши уметници уживају у суседним земљама. Када би се поштовала правила бизниса и закона у земљама балканског региона, не би се више говорило о занемарљивој добити за државну касу. О финансијском потенцијалу ове делатности говоре и незаконито стечена богатства садашњих власника приватних медија и дискографских кућа. Пут изласка из наметнуте игре је пут закона, чијим би се доношењем и применом оствариле равноправне основе за све субјекте. Преиспитивање порекла капитала двојних власника, медија и дискографских кућа, први је корак ка разбијању језгра, већ претерано моћне елите. Ако се неолиберализам деценијама развијао у западним друштвима, ми смо прескочили прелазне облике, и по истом рецепту уобличили наш систем: У рукама свега неколико моћника налази се највећи део капитала српске привреде. Кроз оснивање нових организација и оспособљавање, тј. реструктурисање постојећих, потребно је створити и инфраструктуру, која би тек започету реформу могла да изнесе. *Еснафске (професионалне) организације* Претварање музичке индустрије у производну грану, захтева оснивање и реструктурисање еснафских организација, по угледу на успешне праксе других земаља. – Постојећа музичка удружења у нашој земљи, немају организациону структуру која би штитила интересе уметника. Њихова садашња функција је да омогуће уметнику уплату социјалних и пензионих дажбина, не помажуци му при том да адекватно наплати свој рад, нити му нудећи пословне препоруке и правну заштиту. Естрадна музичка удружења, груписана су у СЕМУС (Савез естрадно-музичких уметника Србије), организацију која на републичком нивоу окупља сва удружења. Надзор за вршење јавних овлашћења ове организације врши министарство надлежно за послове културе. 28. 03. 2001. одлуком Изврсног одбора, изабрана сам за председника “Координационог одбора за питања измена законодавне регулативе и организовања у музичко-естрадној делатности” СЕМУС-а. Мој програм је обухватао темељно преобличавање ове организације: промену статута, измену начина на који штити и нуди услуге својим члановима, замену и доедукацију постојећег кадра и проширивање чланства музичких удружења на све области музике – од озбиљне, до рока и техно музике. Иако је Министарство културе прихватило програм и учешће свог репрезента у координативном телу, никада није подржало иницијативу, што је одговарало старом чланству СЕМУС-а, коме промене нису биле у интересу. Последично, организација је обуставила рад кординативног тела, те ће програм сачекати боље услове за имплементацију. Због малобројног чланства и недостатка средстава (музичка удружења не добијају дотације од министарства културе), она најчешће нису у прилици да пруже адекватне услуге. Музичари који би желели да остваре право на пензију не добијају помоћ од удружења и синдиката, која би им омогућила да зараде и плате превелике своте пензионог осигурања. – Већини наших музичара није позната чињеница да њихове интерсе штити “Синдикат естрадних уметника и извођача Србије”. Иако је подстакао и покренуо већи број питања, постојећи синдикат се, својим чланством и активностима још увек не може сматрати адекватним репрезентом интереса већине уметника. Стога је и и представљен концепт реструктурисања ових организација који укључује замену, едукацију и проширивање кадра, као и оснивање нових организација, асоцијација и коалиција. – Један од постигнутих резултата је почетак рада прве асоцијације дискографа 2001. године, основаној при Привредној комори као “Групација дискографа Србије”. Иако су пред њом бројни неразрешени задаци, ова организација подржала је иницијативу борбе против пиратерије. Дискографи су основали и “Организацију за остваривање колективних права произвођача фонограма и видеограма” са циљем проналажења оперативних метода за прикупљање ауторских и сродних права од радио и ТВ станица, чиме ће се помоћи и заштита уметника интерпретатора. – Заштиту ауторских права композитора обавља СОКОЈ (Савез организација композитора Југославије), који се протеклој деценији углавном бавио судским потраживањем од “немарних” радио и ТВ кућа. СОКОЈ има пословне односе са 406 радио и 136 ТВ станица, од којих само 261 станица извршава своје обавезе. Остале то чине периодично или под претњом суда. Композитори су ипак, захваљујући упорности СОКОЈ-а после више од 10 година први пут почели да примају зарађене тантијеме. -Оснивање “Агенције за заштиту извођачких права” како би се обештетили и репродуктивни уметници који од емитовања својих песама на радио и ТВ програмима до сада нису добијали надокнаду, остаје неразрешен правни конфликт између оснивача, претендената, подељених по линији припадности старом или новом режиму. -Оснивање менаџерске асоцијације је такође неостварен задатак. Наша музичка индустрија тек треба да оформи прву коалицију организација дискографа и музичких удружења и синдиката, са циљем формулисања заједничких циљева и заједничког лобирања и иступања пред политичким арбитрима. Незаинтересованост власти да помогне и разреши проблеме који су у њеној надлежности једна је од препрека у остваривању промена. Значајан фактор је и отпор кадра у структурно и функционално застарелим организацијама. Присутна је и хронична незаинтерсеованост и необавештеност самих музичара за њихова професионална и егзистенцијална питања. Едукација такође представља значајан елемент у програму реформе. Да бисмо што брже оспособили домаћи кадар и реорганизовали постојећи систем, потребно је асимиловати најквалитетнија искуства развијених земаља. Постављајући едукацију као још један циљ реформе, уз сагласност Министарства културе Србије и уз помоћ Америчке владе, организовала сам семинаре на тему заштите интелектуалне својине. Иницирала сам први контакт са IFPI-јем, највећом светском фонографском асоцијацијом, која је понудила, као и многи стручњаци са којима сам ступила у контакт, помоћ при оспособљавању наше индустрије. Улазак у Савет Европе омогућиће коришћење постојећих акционих планова за наш део Европе у овој тематици. Када ће почети интезивнија сарадња зависи од одлуке владе и Министарства културе. Развијена друштва нису само збир правних норми и еколошких закона већ пре свега производ рада и темељног осмишљавања друштвене стварности. Када говоримо о уласку у Европску унију, не схватамо да се организована друштва не препуштају стихији и површности, нерешавању ни најмањег проблема, поготово не питања стваралаца и стваралаштва, и профитабилне забављачке елите. *Доношење нових и ревизија постојећих закона* У “Предлогу за реформу и реструктурисање музичке индустрије” (регистрованом код Савезног завода за интелектуалну својину, број: А-521-00, 04.12. 2000. године), представљеном јавности у лето 2000. године, понудила сам бројна решења. 23. марта 2001. године Министарсртво културе Србије именовало ме је за координатора у области реформе музичке индустрије, волонтерску функцију коју сам обављала у складу са именовањем: Александра Слађана Милошевић ће ову дужност обављати у оквирима програма културне продукције, уз одобрење Министарства културе Србије. Бројне иницијативе које сам започела нису пронашле простор, док су неке остварене и прихваћене. Тек нам предстоји рад на уређењу и спровођењу нових концепата. План реформе, између осталог, предлаже доношење више закона, као што су закон о конфликту интереса, закон о унакрсном улагању, антимонополски закон и закон о адвертајзингу у медијима и дискографији. Зашто је закон о конфликту интереса био један од предлога на листи приоритета, чије сам доношење предлагала у протекле три године? Распитујући се о начину уређења домаћих пословних односа, открила сам да у привредном праву, у Закону о предузећима, тј. Закону о основама својинско-правних односа (Приредба Мр. Драгољуба Стоиљковића, Графопрес, Ниш, 1996.године), постоји “Клаузула о конкуренцији” (став 16.6, члан 92.), као и “Сукоб интереса у вођењу послова (клаузула о конфликтности интереса)”, (став 16.7, члан 93.). Овако гласи клаузула о конкуренцији: 1) Члан ортачког друштва, комплементар командитног друштва, члан друштва са ограниченом одговорношћу и члан управе, надзорног одбора и извршног одбора директора друштва с ограниченом одговорношћу, акционарског друштва и друштвеног и јавног предузећа не могу имати то својство, нити бити запослени, односно прокуристи у било ком другом предузећу, односно другом правном лицу исте или сродне делатности или делатности која би могла бити конкурентна, нити могу бити предузетници који обављају такву делатност. Оба члана овог закона нису до сада примењивана у области музичке индустрије и медија, а колико ми је познато, ни у осталим областима. Када сам од ресорних политичара захтевала да се предузме акција и примена постојећег закона, наилазила сам на неразумевање. Закон о конфликту интереса је преузет из модерног англосаксонског, у ствари корпоративног права, и ево његове сажете дефиниције: “Конфликт интереса настаје у ситуацији у којој лице, било да је то правно, пословно лице или државни службеник, има надмећуће професионалне или личне обавезе, или личне и финансијске интересе који би отежали исправно обављање његових дужности. Конфликт интереса представља било коју ситуацију у којој индивидуа користи своју позицију за постизање личне или финансијске добити.” У пракси то значи да ако телевизијска кућа поседује и дискографску кућу, конфликтно је рекламирати сопствени производ, пошто би се тиме произвела нелегална финансијска добит. Валсник ТВ медија музичког програмског уређења, нити његов сродник, не могу бити власници дискографске куће коју пропагирају преко свог медија. Да је било праве жеље за променом, кроз увођење закона о конфликту интереса, о чему извештавам јавност и лобирам политички врх већ пуне три године, избегле би се бројне афере и судски процеси, а музичка индустрија би ушла у прво фер тржишно надметање. Тачно је да би многе махинације изашле на видело и они којима место није у јавности, нашли би се где треба. Међутим, моћницима у Србији нико не сме да помене закон! *Шта обухвата област музичке индустрије* “Естрада” је термин преузет из италијанског језика и адекватно означава јефтину уличну забаву. Сам по себи овај термин не антиципира транзицију из једног у други економски систем и владавину тржишних принципа, као ни глобални развој ове области у једну од најпрофитабилнијих грана друге половине 20-ог века. Позната је чињеница да у процесу који води од уметникове идеје до продукта на тржишту, светске економије годишње енормно профитирају. Америка, у којој је музичка индустрија друга привредна грана по профиту, убира приход од око 12 милијарди долара годишње, док он глобално износи око 32 милијарде. Новац се неравноправно распоређује на бројне кориснике уметниковог рада, којих бива на хиљаде. У уобличавању уметниковог рада у тржишни продукт, учествује ланац који називамо музичком индустријом: почев од асистената, личних менаџера, продуцената, ПР (агенције за односе са јавношћу), маркетинг, публишинг и концертних агенција, дискографских кућа, ентертејнмент адвоката, удружења уметника, синдиката, асоцијација и различитих коалиција и завршно медија, чија зарада од колумни о уметницима представља завршни део процеса, сваки од чинилаца убира проценат зараде од уметникове идеје претворене у тржиђни продукт. Уметник најчешће не контролише резултате свог стварања, нити количину генерисаног профита, од кога само неколико процената завршава на његовим рачунима. Регулисање музичке индустрије је процес у промени наметнут развојем економских односа и нових технологије. Ревизија правила и закона свакодневна су брига стручњака, почев од самих актера индустрије, све до бројних државних политичких тела. Тренд груписања моћи, где свега неколико мегакорпорација поседује највећи део глобалног медијског простора, такође мења односе у индустрији и поларизује је. Уметници се налазе на једном полу, са жељом да заштите идеју и креативни рад, а на другом се налазе бизнис догмате, који идеју претварају у робу на тржишту. Музика данашњице већ дуго није само забава младих, већ високо развијени и организовани бизнис, у коме учествују гигантске корпорације и најутицајнији лобији света. *Монопол и правила ТВ оглашавања* “Ексклузивно власништво над услугама и поседом”, како је монопол дефинисан, тј. пракса груписања власништва над више сродних компанија, нимало није страна нашим медијским могулима. Највеће приватне телевизијске куће као што су ТВ Пинк, БК Телеком, Б92, КошаваБлиц, имају у свом власниству и дискографске куће, радио станице или принт медије. Државна телевизија РТС, такође поседује своју дискографску кућу. Да би проширили домен свог утицаја, ове ТВ куће су до сада кршиле закон о конфликту интереса, користећи свој маркетиншки простор за рекламирање музичких издања својих дискографских кућа, и то без плаћања пореза на емитовање. Заинтересованим странкама, за исту услугу, наплаћивале су цену индустријске рекламне секунде. Таква пракса је остварила монополски положај ових кућа и довела до смањења или потпуног гашења мањих дискографских издавача, који би требало да поседују маркетиншки буџет од 10 до 20 хиљада евра дневно како би ступили у фер тржишно надметање. Наплата пореза ког оглашавања је још један неразрешен проблем. Није јасно због чега се не наплаћује порез на рекламе музичких производа. Да би се јасније показао механизам и губици, урадићемо провизорну рачуницу: Ако се у ТВ програму рекламира музички производ седам разних извођача, у трајању од 10 секунди, по 15 пута на дан, емитоваће се око 1000 рекламних секунди укупно. Ако је цена секунде на ТВ станицама 1000 динара, закључићемо да се ради о износу од 1 000 000 динара дневно. Није тешко даље провежбати математику и закључити да је укупна вредност рекламног простора једне ТВ куће око 5 500 000 евра годишње. Ако 10 ТВ станица на овај износ уплати 20% пореза у државну касу, долази се до значајне суме од 11 000 000 евра, која остаје у џеповима власника медија. Постоји још један домен мизичке индустрије где легална исплата ауторских хонорара, и поштовање закона, нису овдашња пракса: Наши композитори и текстописци примају десетине хиљада неопорезованих евра за рад на албумима познатих звезда. Дискографске куће радо узимају сличне суме од истих тих извођача да би њихове ЦД-е издали и емитовали у поменутом бесплатном рекламном простору. *Пиратерија* Транзитни пут глобалне пиратерије, као и за друге облике организованог криминала је држава Србије и Црне Горе. Последњи извештаји упућују на чињеницу да се светске терористичке организације највећим делом финансирају од илегалне трговине дрогом и музичке пиратерије. Публикација “Интернационални дискографски бизнис данас” говори о суми од 4,6 милијарде долара потекле од глобалне нелегалне трговине музичким производима у прошлој години. Штету трпе уметници, дискографи, држава, и зато је борба против пиратерије често једна од првих тема политичких преговора између држава. Наш црни бизнис пиратерије доносио је нелегалним трговцима и до 10 милиона евра. Захтеви Америке и постављени временски рокови за решавање овог проблема у СЦГ, закључно са првим јуном ове године, морали су да буду испуњени. По речима Миољуба Крсмановића, предеседника “Групације дискографа Србије”, пиратерија страних и домаћих музичких производа тренутно је значајно опала: “Занимљиво је да се о потреби борбе против пиратерије говорило дуже времена. Но, када је до решења најзад дошло, сви чиниоци су новонасталу ситуацију дочекали неспремно. Понуда на тржишту је изузетно сиромашна и лоша. Производи су прескупи и не кореспондирају са опалом куповном моћи становништва. Ни држава, ни еснаф се нису снашли, и сматрам да ће се то изазвати нови талас пиратерије. ”Светским трговинским силама је било од важности да заштите себе, међутим, како господин Крсмановић наводи “уништавање домаће пиратерије, настало је као колатерална штета. Евидентно је да странци траже адекватног политичког и економског партнера. Назад више не можемо, што је највеће добро, проистекло из ове ситуације.” У својим јавним иступањима и контактима са ресорним политичарима, говорила сам о потреби стварања дугорочног плана за решавање проблема пиратерије на нашој територији. Акција затварања малопродајних пиратских пунктова, свакако је дала резултате, међутим, попут Хрватске и суседних земаља које су на сличан начин покушале да реше проблем, појавиће се алтернативна решења, тзв. “коферска” пиратерија, продаја путем личних огласа, компјутерска пиратерија и слично. Предлог који сам изнела Министарству културе да се за СЦГ кроз унилатералне договоре и уступак великих иностраних издавача, постигне диференцијална, клизна цена, која би пратила раст домаћег стандарда, није прихваћен. Најмоћнија дискографска корпорација “Универзал”, са којом сам постигла прелиминарни договор, била је спремна на такво решење. Нема разлога да се и за дискографске производе не добију бенефиције од светских компанија, као што су то повластице на увоз шећера или нафте. *Уметници, пасторчад друштва* Положај музичких уметника никада није био безизлазнији. Пореске дажбине су повећане. Рате за пензионо осигурање постале недостижне. Телевизијски наступи и интервјуи се не плаћају. ТВ куће, учешћем уметника у програмима добијају бесплатан програм и додатно зарађују на продаји рекламног простора. Уметницима за стварање, уложен труд и време, не следује надокнада. Извор њихових примања сведен је на ретке сценске наступе, који су мало плаћени, а скупи и нерентабилни. Ауторска и извођачка права се тек у фрагментима исплаћују и нико не говори о надокнади за протеклих десетак година неисплаћених потраживања. Зато, ван свих правила, набеђени текстописци и композитори, огомним свотама новца, наплаћују безукусне рециклиране идеје. Дискографске куће, затим додају намете за издавање ЦД-а. Уметницима сви радо узимају новац, али њихово стварање не желе да плате. Стварање се, у овој средини, још увек не сматра радом. Зато је домаћа сцена уметнички опустошена, сведена на личну забаву моћних кланова и њихових пулена, повезаних кроз разне структуре друштва. Држава је до сада конституисала бројне комисије и тела за решавање разних питања. Остаје нејасно зашто није формирана Комисија за реформу музичке индустрије, што је у врху предлога реформе коју сам започела. Финансијски потенцијал ове гране културе, сада индустрије забаве, не може се сматрати занемарљивим. Власници дискографских кућа процењују да се штета настала од пиратизовања музичких производа кретала у размерама од 5 до 10 милиона евра годишње. Где су отишле стотине милиона у протеклој деценији и по? Због непоштовања обавезе потписивања уговора и плаћања пореза за пословне трансакције између композитора, музичара, дискографских, телевизијских кућа, менаџера, неплаћања пореза на емитовање музичких реклама, буџет државе губи додатне десетине милиона евра. Такође, због неизвршења обавеза плаћања ауторских и извођачких права и пореза на исплаћене своте од стране радио и ТВ кућа, губе се додатне значајне суме новца. Неписано је правило да је за владу од интереса свака област која генерише више од пет милиона евра. Бројке више него јасно говоре о количини изгубљеног новца. Међутим, не ради се само о финансијској добити. Власници медија, показали су шта значи стицање оваквог профита и утицаја, у оквиру којег се стиче политичка моћ. Да ли она сме бити препуштена сумњивој финансијској елити? Не треба ни помињати да су органи власти показали више интересовања за решавање питања паса бескућника него за питања уметника, на чијој креативности почива напредак сваког успешног друштва. Нећемо се ни подсећати на огромну помоћ и подршку, којом су уметници омогућили овдашњим политичарима, преузимање власти и дали им прилику да исправе негативности претходног система. Уметници су несебично заложили своју јавну и личну репутацију, а за узврат добили немар и одбацивање. Може се рећи да је многим групацијама уметника положај у новом уређењу погоршан. Говорити о штети насталој услед небриге за цивилизацијски и духовни напредак друштва, које се и даље храни садржајима озлоглашене кич културе, чини се као рецитација коју сви знамо напамет. Нова политичка елита ће кад тад морати да одговори на питање шта ју је спречило да се позабави значајним проблемима и шта је стајало на путу онима попут мене, који су реформу могли квалитетно и ефикасно да потпомогну.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар