Национлни Ђинђић

петак, 31 августа, 2012 у 12:00AM

E, sad, pozicija naše stranke, Demokratske stranke, je da ti Srbi imaju pravo na državnu samostalnost. Mi smatramo da Srbija treba da bude država u granicama u kojima je sada i da ona treba da uđe u državnu zajednicu sa državama koje bi nastale nakon slobodnog izjašnjavanaj Srba u BiH i Hrvatskoj. I da uđe u državnu zajednicu sa Crnom Gorom i, eventualno, sa Makedonijom, ako narod u Makedoniji to želi.E, sad, pozicija naše stranke, Demokratske stranke, je da ti Srbi imaju pravo na državnu samostalnost. Mi smatramo da Srbija treba da bude država u granicama u kojima je sada i da ona treba da uđe u državnu zajednicu sa državama koje bi nastale nakon slobodnog izjašnjavanaj Srba u BiH i Hrvatskoj. I da uđe u državnu zajednicu sa Crnom Gorom i, eventualno, sa Makedonijom, ako narod u Makedoniji to želi.Šta samoimenovani nosioci “evropske vizije” ubijenog sprskog premijera namerno ili slučajno prećutku iz njegovih stavova Domovina kao groblje ili domovina kao vrt # Zoran Đinđić smatrao da srpski delovi Hrvatske treba da se pripoje Srbiji, da se razmene teritorija i stanovništvo, da država izradi tajnu studiju o Kosovu 2050… # O strateškim pitanjima oko Kosova koja nikada nisu razmotrena ozbiljno u Srbiji: Da li neko želi iz Beograda, da li je moguće milion stanovnika Beograda preseliti na Kosmet, recimo, u kom državnom projektu je to moguće učiniti, da bi se ta južna granica Srbije, da kažem, zacementirala? S druge strane, da li je moguće postići neki sporazum sa tim narodima koji tamo žive, tako da ta granica bude stabilna na osnovu jednog trajnog kompromisa? I, ako ni jedno ni drugo nije moguće, po koju cenu se može sredstvima represije održavati ta granica? Mislim da se mi, kao država, nismo bavili tim pitanjima # O Kosovu: Neverovatno da nama, kao državi Srbiji, uopšte, nedostaje jedna tajna, visokopoverljiva studija, koja će sadržavati projekciju, na primer “Jug Srbije 2050. godine”, s obzirom na trendove demografske, s obzirom na očekivane političke promene u okruženju. Mi to moramo da imamo jer od toga zavisi i egzistencija države # O srpskim teritorijama u Hrvatskoj: Konflikt može biti rešen samo time što će hrvatski narod dobiti svoju nacionalnu državu, ali ta država neće u sebe uključivati ta pogranična područja, jer oni su ta područja izgubili. Izgubili su ih time što nisu na vreme napravili sporazum sa tim delovima naroda i što sada više taj sporazum nije moguć # Predviđanje “Oluje”: Jedna mogućnost je da taj rat traje i dalje, a druga mogućnost je da, ukoliko dođe do jako velikog pritiska iz Evrope, da se taj srpski narod iseli sa tih teritorija i da nekoliko stotina hiljada ljudi onda trajno napusti Hrvatsku, jer oni ne žele više da žive u nezavisnoj hrvatskoj državi # O neophodnosti pravilnog sagledavanja ponašanja Zapada: za nas (je – int. red.) velika opasnost, da te velike sile, zemlje koje su vrlo moćne, da naprosto budu iritirane tim što se događa i da naprečac donesu neku odluku kojoj bismo mi morali da se povinujemo i protiv koje bi onda morali da se borimo narednih 100 godina, na isti način kojim se to rešavalo, recimo, sa odlikom o aneksiji Bosne, ili sa ranijim odlukama i koje su isto tako negde za zelenim stolom i bez učešća Srbije bile proglašene # Za šta se zalagao DS tada: E, sad, pozicija naše stranke, Demokratske stranke, je da ti Srbi imaju pravo na državnu samostalnost. Mi smatramo da Srbija treba da bude država u granicama u kojima je sada i da ona treba da uđe u državnu zajednicu sa državama koje bi nastale nakon slobodnog izjašnjavanaj Srba u BiH i Hrvatskoj. I da uđe u državnu zajednicu sa Crnom Gorom i, eventualno, sa Makedonijom, ako narod u Makedoniji to želi. # O teritorijalnom principu: Mislim da mi ništa ne dobijamo time ako 50 kvadratnih kilometara imamo dodatnih, a da onda treba da postavimo policajca na svakih sto metara da bi tih 50 kvadratnih kilometara čuvali. Mislim da je to strašno opterećenje za države i da, stoga, srpska država ne bi trebalo da se rukovodi pretežno teritorijalnim načelom, nego bi trebalo da vodi računa o unutrašnjoj kompaktnosti svoga prostora, jer moć jedne države u 20. veku jeste u tome # O domovini i rodoljublju: ima strašno puno onih koji bi bili spremni da iz patriotskih razloga poginu, ali da ima malo onih koji razmišljaju o tome: koliko je domovini potrebno da neko za nju živi. Domovina, kao groblje, to može biti jako romantično i može da bude herojski, ali je to jedan nekrofilski ideal. Moj ideal je domovina kao vrt, po mogućnosti bez ograde, a ako ne može, onda da bar ta ograda bude lepo obojena i da se ljudi, koji u tom vrtu žive, lepo osećaju # Dovesti sebe u situaciju da postoji samo smrt ili poraz, tamo gde je smrt pobeda, to su anticivilizacijske alternative, to je vanvremenski i loše je ako se te altenrative nude kao politički model i ako neko teži tim alternativama i ako smatra da je NAJVEĆI ONAJ NAROD KOJI NAJLAKŠE MOŽE DA UMRE! Priredio: Milan Dinić Od tragične smrti Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog premijera postkomunističke Srbije, 12. marta 2003, o njemu, njegovim mislima, delu i putu se toliko govorilo i govori da se stiče utisak da su više drugi rekli o njemu i u njegovo ime nego on sam o sebi i u svoje ime. Ako su u išta uloženi ogroman novac, trud i energija proteklih godina, uloženo je u nastojanje da se čitav estradizovani i bezidejni mulj srpske političke javnosti malo „uzdigne“ na nivo idejnog smisla vezivanjem za „misao i viziju“ Zorana Đinđića. O njemu, Đinđiću, ili kako vole da ga nazivaju – „Zoranu“, posle njegove smrti više i bolje se trude da govore oni koji ga u životu nisu ni poznavali ili oni koje je on za života udaljio od sebe. U DS-u i LDP-u, strankama koje se za Đinđićevo nasleđe (prilagođeno potrebama trenutnih stranačkih rukovodstava) bore poput grabljivica za ostatke leša, o „Zoranovoj viziji i putu“ se govori samo u kontekstu „evropskog puta“ i „Budućnosti“, stavljajući po strani ono što je govorio o pravima Srba, o srpskom nacionalnom pitanju i o nacionalnoj politici koja je Srbiji potrebna. A Đinđić je i o tome govorio! Dok su Slovenci i Hrvati u 1991. ušli spremno i sprovodili svoje naume, u Srbiji se debatovalo, mada bez mnogo ozbiljnosti i plana. Jedan od retkih primera ozbiljne rasprave jeste intervju koji su u časopisu „Lider“ br. 21 – 22, od 25. decembra 1991. dao Zoran Đinđić kao lider DS-a. U tom intervjuu Đinđić je kazao ono čega bi se današnji čelnici njegove stranke, ali i drugih stranaka, stideli, jer nije politički korektno jer deluje „nacionalistički“. Iako svaku izjavu treba sagledati u kontekstu vremena i prilika u kojima je data, ono što je u ovom intervjuu iz 1991. o nacionalnom i političkom pitanju Srba i drugih naroda u SFRJ rekao Đinđić, pokazalo se istinitim i ukazuje na bitne pravce za promišljanje odgovorne nacionalne i državne politike koju Srbija ni dalje nema, jer očito nema ni elitu koja je u stanju da sagleda ta pitanja. Rat u SFRJ koji je počeo 1991. nastao je usled nerešenog nacionalnog pitanja sprskog naroda koji je bio najbrojniji. Za razliku od komunistički orijentisane srpske elite, politčke elite u drugim republikama imale su jasnu nacionalnu orijentaciju, cilj i plan delanja. Dok su rukovodstva Slovenije, Hrvatske, pa i Albanci na Kosovu, odlučno gazili ka svojim ciljevima, srpsko političko rukovodsvo i elita branili su neodbranjivo. U vrtlogu rata koji se brzo širio nestala je jedna država. Jedan narod – srpski – izuzev na prostorima današnje Republike Srpske i Crne Gore, proteran je iz svih krajeva u kojima je vekovima živeo. Drugi narodi dobili su svoje države, a u slučajevima Slovenije i Hrvatske – gotovo etnički čiste. Redovi koji slede upravo su iz vremena početka rata u Jugoslaviji. Verujemo da oni mnogo istinitije i bliže svedoče o političkoj misli pa i viziji Zorana Đinđića, nego što to čine marketinški prilagođene floskule istrgnute iz njegovih govora koje poslednjih godina (zlo)upotrebljavaju samozvani nastavljači njegovog lika i dela i koji su se koncentrisali samo na prizvuk onoga što je govorio, a ne na pozadinu i njegovu misao. Stavovi koje je u ovom intervjuu Đinđić izneo nose sa sobom određenu težinu i ozbiljnost koja daleko nadilazi današnje „praktičare“ koji dominiraju političkom scenom i koji sve svode na instant rešenja u kratkim krilaticama „bolji život“, „posao odmah“, i na „briga me za ideologiju, bitno je da se radi“ jer „život ne može da čeka“, što je, inače, odraz politički zatupljenih sredina i zajednica. Naredne redove objavljujemo kao podsećanje na jedan, namerno ili slučajno, skrajnut i zaboravljen deo nasleđa političke misli Zorana Đinđića. Oprema teksta (glose, boldovani delovi) je redakcijska. Radi preglednosti odgovori su zbog dužine podeljeni pasusima. Osim ovih intervencija, sam tekst je prenet onako kako je objavljen u časopisu „Lider“, od 25. decembra 1991. *** Lider: Kakav je vaš stav prema ratu u srpskim krajinama? (U to vreme već su otpočeli sukobi sa hrvatskom policijim, a svega par dana pred ovaj intervju, 19. decembra 1991. Srbi su proglasili Republiku srpsku krajinu, napomena redakcije.) Zoran Đinđić: Mislim da se tu radi o jednoj dosta jednostavnoj stvari, o želji hrvatskog rukovodstva, ili hrvatskog naroda, da uspostavi svoju nacionalnu državu. Svuda na svim teritorijama bi se desilo slično kao i u Hrvatskoj. Naime, desilo bi se to da ako bi jedan narod želeo da uspostavi svoju etničku državu, onda bi on morao u svojim pograničnim područjima, tamo gde kompaktno žive predstavnici nekog drugog naroda, ili da ih isključi iz te države i dozvoli im, dakle, da formiraju svoju državu, ili da sa njima napravi jedan sporazum, da ih ubedi u to da ovi dobrovoljno uđu (uz određene, naravno, ustupke, koje bi taj veći narod dao tom manjem narodu) u zajedničku državu, ili da sredstvima represije pokuša da ih drži pod kontrolom i da im ne dozvoli onda da se bune. U istoriji imamo pokušaje sve tri vrste. Imamo pokušaj sporazuma, koji je pre Prvog svetskog rata nekoliko puta pokušavan između hrvatskog i srpskog političkog vrha. Oni su, čak, imali i koaliciju. Imali smo i pokušaj represije, pokušaj da se Srbi unište u tim pograničnim delovima Hrvatske, jer je jasno da jedna nacionalna država hrvatskog naroda tu ima svoj meki trbuh i da ona ne može da se kao nezavisna država uspostavi bez rešenja tog problema. Sad, ova hrvatska vlast je htela neki srednji put da pronađe, nešto između prećutkivanja i represije, da iskoristi tu opštu konfuziju koja je nastala u Jugoslaviji i da, takoreći preko noći, proglasi tu svoju državu, a da pre toga ne reši status tih svojih pograničnih zona, što nije moguće. I mislim da je greška ako mi sada smatramo da se to desilo zbog samog Tuđmana ili Tuđmanovog režima. To bi se desilo i za deset godina. To znači, ukoliko ne bi bio vrlo jasno postignut sporazum, ali koji bi u ustavu hrvatskom bio zapečaćen, da se onda kaže: hrvatski narod koji živi u Hrvatskoj, i srpski narod koji živi tu, tu i tu, postižu sporazum o tome da će živeti u jednoj državi i jedni prema drugima imaju te i te obaveze… Znači, bez jednog takvog sporazuma, ta država ne bi bila stabilna. Sad, oni nisu ni pomišljali na jedan takav ugovor, nego su mislili da mogu tako da iskoriste tu priliku, tu zbunjenost toga naroda tamo, koji je većinski, glasao za ovu reformsku komunističku stranku, iz različitih razloga, pa je ta stranka odmah, čim je ušla u Sabor, stala na Tuđmanovu stranu, pa je onda to članstvo bilo zbunjeno, kao i simpatizeri te stranke. Ali, to je bio samo jedan trenutak koji je vrlo brzo prošao i oni, kada su shvatili o čemu se radi, opredelili su se za nacionalnu stranku, što je prirodno, jer najveći broj Hrvata se takođe opredelio za nacionalnu stranku. I, taj konflikt može biti rešen samo time što će hrvatski narod dobiti svoju nacionalnu državu, ali ta država neće u sebe uključivati ta pogranična područja, jer oni su ta područja izgubili. Izgubili su ih time što nisu na vreme napravili sporazum sa tim delovima naroda i što sada više taj sporazum nije moguć, jer ne postoji poverenje na kojem bi taj sporazum mogao da se gradi. I mislim da će taj rat trajati sve dok se ne napravi razgraničenje u tim pograničnim područjima između Srba i Hrvata. Mislim da je predlog da te zone budu pod protektoratom Evropske zajednice dobar i da se treba da u tom vremenu napravi jedan aranžman o granicama. Znači, da se, uzimajući u obzir različite dimenzije, etničku najpre, saobraćajnu, stratešku, ekonomsku, geografsku, ekološku…, da se tu onda naprave granice i da ti delovi srpskog naroda dobiju svoju državnu samostalnost. Jer, očigledno, bez toga, oni nisu više spremni da žive na toj teritoriji. Ukoliko se to ne bi desilo, postoje samo dve mogućnosti. Jedna mogućnost je da taj rat traje i dalje, a druga mogućnost je da, ukoliko dođe do jako velikog pritiska iz Evrope, da se taj srpski narod iseli sa tih teritorija i da nekoliko stotina hiljada ljudi onda trajno napusti Hrvatsku, jer oni ne žele više da žive u nezavisnoj hrvatskoj državi. Naravno, treća mogućnost, koja je samo teorijska, je da opstane neka zajednička država, ali mislim da ta mogućnost više nije poželjna ni za Hrvate ni za Srbe i da je ona zaista samo teorijska. SRBIJA I MERE EVROPSKE ZAJEDNICE Lider: Hoće li Srbija izdržati najnovije političke i ekonomske pritiske koji dolaze iz Evropske zajednice? Zoran Đinđić: Mislim da je nedostatak pozicije koju zvanična Srbija zastupa u Hagu, prvo, što se taj rat ne karakteriše na ovaj način na koji sam ga ja karakterisao, a da se karakteriše na taj način da je srpska strana odmah od početka, rekla da se radi o tome da je jedna država, koja se osniva kao nacionalna država, da ona nije uspela da za sebe pridobije lojalnost pograničnih područja i da se tu ne može ništa više učiniti. Umesto toga, priča se o nekom režimu, sukobu između režima, fašističkog i srpskog naroda u Hrvatskoj. Onda se govori o građanskom ratu, o etničkim sukobima… Ja mislim da ono što se dešava u Hrvatskoj, to bi se desilo u svakoj drugoj zemlji, ako bismo imali dva naroda i ako bi se politika vodila onako kako je Tuđman vodio politiku i da tu uopšte nisu važne te neke lokalne osobine sukoba. Važno je to da on, kada je došao do te jedne tačke do koje je došao, da se to može rešiti samo razgraničavanjima. Predstavnici Srbije su dosta konfuzno iznosili svoju interpretaciju, tako da predstavnicima evropskih ustanova nije bilo lako da, u svojim kategorijama, to prevedu u svoje kategorije, tako da su oni pokušavali da te verzije, koje smo im mi nudili, da te verzije provere, pa su onda dolazili u različite poteškoće i nedoumice, što je, onda, dovelo do toga da je došlo i do izvesnog zamora i da je njima, posle toga, stalo samo da se taj rat završi, da tu bude mir neki, da im nije važno više ko šta tu hoće, nego, naprosto, da se tu stavi jedan poklopac i da tu ključa u loncu, ali da se para ne širi po prostoriji. I to je za nas velika opasnost, da te velike sile, zemlje koje su vrlo moćne, da naprosto budu iritirane tim što se događa i da naprečac donesu neku odluku kojoj bismo mi morali da se povinujemo i protiv koje bi onda morali da se borimo narednih 100 godina, na isti način kojim se to rešavalo, recimo, sa odlikom o aneksiji Bosne, ili sa ranijim odlukama i koje su isto tako negde za zelenim stolom i bez učešća Srbije bile proglašene i onda celokupna unutrašnja politika Srbije bila okupirana decenijama time da se te odluke promene. Mislim da je Srbija morala da posveti puno više pažnje načinu na koji iznosi svoje stanovište i prilagoditi taj način jednoj evropskoj pravnoj racionalnosti. To znači da sve ono što je važilo u političkom argumentisanju, sva ta demagogija, mistifikacije, da sve to isključi, jer ne radi se tu više ni o 14. kongresu SK, ni o Informbirou, ne radi se o partnerima koji razmišljaju na stari način. Tu se radi o ustanovama koje već nekoliko vekova imaju jedan način razmišljanja i, ako želimo da postignemo uspeh, mi moramo da se uklopimo u taj način razmišljanja. Mi moramo da vidimo koje argumente oni mogu da razumeju i da onda to što hoćemo saopštimo na jeziku koji ti ljudi razumeju, a ne da mi dođemo i kažemo: mi smo za Jugoslaviju i onda svi narodi koji žele da ostanu u Jugoslaviji, neka ostanu u Jugoslaviji, pri tome i mi znamo da i oni znaju da NIKO NE ŽELI DA OSTANE U JUGOSLAVIJI, OSIM SRBA, NARAVNO. I sad, kad oni kažu: kako to vi zamišljate, mi kažemo: neka se narodi izjasne, pa onda, kad oni kažu: pa, narodi su se izjasnili, Makedonci su imali referencum, i Hrvati i Slovenci, e, onda, to sad nije izjašnjavanje, nego je to neko drugo izjašnjavanje… Pa onda jesmo za referendum, pa onda nismo za referendum… Tako da su to neke stvari koje diskredituju politiku Srbije. Umesto toga, potrebno je jednom doziranom i vrlo umerenom politikom utvrditi nekoliko jasnih interesa i te interese izraziti na jeziku koji je pravno besprekoran i kojim može da se zastupa politika u svakoj situaciji. A mislim da je ova pozicija koju, recimo, imaju Srbi u krajinama, da ona može da se zastupa i da ona nije tako loša da bismo mi morali da se pozivamo na Jugoslaviju, na to da neki sad ruše Jugoslaviju, a mi čuvamo Jugoslaviju. Onda tu počinju priče ko više ruši, ko manje ruši, i onda je to sve jedan košmar i jedna demagogija. Umesto toga, mi treba da kažemo da Srbi koji kompaktno žive na određenim područjima, imaju pravo da traže svoju državnu samostalnost, kao što Hrvati imaju pravo na to, tamo gde žive. Pravo protiv prava, i tu nema nikakvih razloga da jedno pravo bude manje nego drugo pravo. E, sad, pozicija naše stranke, Demokratske stranke, je da ti Srbi imaju pravo na državnu samostalnost. Mi smatramo da Srbija treba da bude država u granicama u kojima je sada i da ona treba da uđe u državnu zajednicu sa državama koje bi nastale nakon slobodnog izjašnjavanaj Srba u BiH i Hrvatskoj. I da uđe u državnu zajednicu sa Crnom Gorom i, eventualno, sa Makedonijom, ako narod u Makedoniji to želi. To onda ne bi bila neka krnja Jugoslavija, to onda ne bi bila neka amorfna masa nakon što su odsečeni njeni krajevi, već bi to bila jedna državna zajednica u kojoj ne bi bilo, u kojoj se ne bi ponovilo ono što se događalo u Jugoslaviji, da se posle deset godina odjednom svi jave i svi su oštećeni i svima je nešto falilo, i niko nije bio zadovoljan, nego da to bude od samog početka jedna racionalna tvorevina koja može izdržati dugo vremena i gde mogu i naši praunuci da žive a da se ne bave pitanjima preuređenja države. OSIJEK, VUKOVAR, VINKOVCI… Lider: Lider jedne opozicione srpske stranke (Vuk Drašković u tekstu u Srpskoj reči od 28. novembra 1991. godine – napomena redakcije “Svedok”) tvrdi da Osijek, Vukovar, Vinkovci… nikada nisu bili srpski, da to nisu ni sada, i da se za njih ne treba boriti… Zoran Đinđić: Mi, Demokratska stranka, tu imamo jedno vrlo, da kažem, pragmatično gledište, praktično, i ne naročito ekskluzivno. Mi smatramo da je potrebno u vremenu kada to bude moguće, to znači ne sada nego posle nekoliko godina, kada se život normalizuje, da je potrebno ustanoviti demografski sastav stanovništva, videti kakav je on bio u nekim merodavnim vremenima, recimo, po poslednjem popisu iz 1981. godine do 1991. i recimo, u… Lider: Zar nećete uzeti u obzir 1941? Zoran Đinđić: Pa, mislim da je to jedan kriterijum koji nije lako braniti racionalno. To je nešto što se može podvesti pod istorijsko pravo. Onda se postavlja pitanje: zašto 1941, zašto ne 1841, ili zašto ne 1641? Mislim da je demografski princip realan, ili relativno realan, to znači u nekom kontekstu od nekoliko godina, da on mora da bude osnovni kriterijum, jer je cilj NE dobiti neke teritorije na kojima onda živi neko tuđe stanovništvo, koje neće biti lojalno, nego kriterijum da se, upravo, smanji ta nelojalnost. Ako mi dobijemo, ne znam ni ja, uzmimo Dalmaciju, pa dobijemo milion Hrvata, ili milion i po Hrvata u toj državi, to je kao kad kupite automobil sa tempiranom bombom u njemu, samo ne znate kada že bomba da eksplodira. Tako, mislim, ako u celoj Slavoniji, znači sve do Zapadne Slavonije, u proseku ima 25 odsto Srba i ako bi se tih 25 odsto Srba izjasnilo da žele da žive u svojoj državi, mislim da bi bilo potrebno odvojiti 25 odsto teritorije Slavonije i izvršiti preseljenje stanovništva, tako da ne bude Hrvata tu i da ne bude Srba na drugoj strani. Mislim da mi ništa ne dobijamo time ako 50 kvadratnih kilometara imamo dodatnih, a da onda treba da postavimo policajca na svakih sto metara da bi tih 50 kvadratnih kilometara čuvali. Mislim da je to strašno opterećenje za države i da, stoga, srpska država ne bi trebalo da se rukovodi pretežno teritorijalnim načelom, nego bi trebalo da vodi računa o unutrašnjoj kompaktnosti svoga prostora, jer moć jedne države u 20. veku jeste u tome. Inače bi Kina bila najmoćnija država. Međutim, jasno je da su Japan, Švajcarska… po svim drugim pokazateljima najmoćnije države na svetu, a imaju jako malo teritorije. Mislim da je malo tih razmišljanja u našoj politici i da smo mi, Demokratska stranka, i ja lično, optuživani za neku nacionalnu izdaju i za neko šurovanje sa neprijateljima Srbije, baš zbog toga što mi kao stranka shvatamo u kakve opasne vode, mi kao Srbija ulazimo sad, samim tim što su blokovi nestali, a mi, u stvari, postajemo poslednji mohikanac koji se bori protiv tog nekog poretka koji nastaje… Ukrajina, Rusija… pokušavaju da uđu u NATO-pakt, pokušavaju da nađu neko svoje mesto Bugarska, Rumunija, svi se oni trude da se nekako uguraju, a mi smo ponosni zbog toga što to ne želimo. Taj Istok je kao politički pojam nestao. I onda, mi, kao stranka, pokušavamo da u kontaktima sa različitim političkim lobijima na Zapadu, održimo neke mostove da se ne poruše, ne bi li kako, u nekom trenutku, ipak, i mi postali deo tog Zapada, jer shvatamo da samo kao deo Zapada možemo da održimo ili da pojačamo tu nacionalnu kompaktnost i da imamo perspektive nacionalnog razvoja. Sad, ljudi koji misle da je priča “David ubio Golijata”, da je to jedna stvar koja se može praktikovati svakodnevno, za njih je, u stvari, zanimljivo i zabavno da sad objave rat Nemačkoj i Americi, ako treba, i svakome drugome. Ali, oni ne znaju da to nije publicistička neka zgoda ili neka zabava, nego da se tu radi o pitanjima preživljavanja naroda. Tu je potrebno biti praktičan, jer mi nismo u situaciji da bilo kome pompezno objavljujemo rat ili mir. To je, po meni, jedna osobina ove naše trenutne političke situacije, da ima strašno puno onih koji bi bili spremni da iz patriotskih razloga poginu, ali da ima malo onih koji razmišljaju o tome: koliko je domovini potrebno da neko za nju živi. Domovina, kao groblje, to može biti jako romantično i može da bude herojski, ali je to jedan nekrofilski ideal. Moj ideal je domovina kao vrt, po mogućnosti bez ograde, a ako ne može, onda da bar ta ograda bude lepo obojena i da se ljudi, koji u tom vrtu žive, lepo osećaju, a ne neko groblje koje će onda podsećati da su tu nekada živeli hrabri Srbi, ali da, na žalost, onda o njima postoje samo neke priče i neke bajke u kojima se veličaju njihova junaštva. Dovesti sebe u situaciju da postoji samo smrt ili poraz, tamo gde je smrt pobeda, to su anticivilizacijske alternative, to je vanvremenski i loše je ako se te altenrative nude kao politički model i ako neko teži tim alternativama i ako smatra da je NAJVEĆI ONAJ NAROD KOJI NAJLAKŠE MOŽE DA UMRE! A bojim se da na Kosmetu postoji dosta takvih publicista, bojim se da se u Srbiji namnožilo dosta takvih publicista i bojim se da oni nisu baš ljudi koji u pozitivnom smislu oblikuju kolektivnu svest srpskog naroda. JUŽNI FRONT Lider: Da li je moguć južni front i zašto se on pominje samo uz Kosmet? Zoran Đinđić: To je, naravno, jedno osetljivo pitanje, jer to je pitanje odnosa jedne države prema svojim pograničnim regijama i prema svojim granicama. I tu postoji nekoliko modela da se ti odnosi regulišu. Iz istorija država su ti modeli poznati. Jedan od tih modela je i onaj koji je isprobala Hrvatska, što znači, potpuno otvoreno govoreći: jedna država mora da obezbedi svoje granice tako što će na tim granicama obezbediti etničku homogenost svojeg stanovništva, tako da one budu, kao etničke granice, čvrste ili tako što će napraviti jedan trajan sporazum sa onim etničkim grupama koje žive na tim granicama, ili tako što će uvesti tako efikasne metode represije da tamo vlada apsolutni mir, nezavisno od toga nezadovoljstva ili zadovoljstva, lojalnosti ili nelojalnoti građana koji žive na tim granicama. Potrebno je, s obzirom na te mogućnosti zaštite granica, videti šta je Srbija u stanju da učini. Dakle, da li je Srbija u stanju da obezbedi etničke granice, recimo, na jugu, koje bi to granice bile, koliko bi to koštalo, da li bi to značilo preseljavanje stanovništva na jug, koliko stanovništva, na koji način – to su sve pitanja, koja nisu samo politička pitanja, nego su i ekonomska i demografska i civilizacijska. Da li neko želi iz Beograda, da li je moguće milion stanovnika Beograda preseliti na Kosmet, recimo, u kom državnom projektu je to moguće učiniti, da bi se ta južna granica Srbije, da kažem, zacementirala? S druge strane, da li je moguće postići neki sporazum sa tim narodima koji tamo žive, tako da ta granica bude stabilna na osnovu jednog trajnog kompromisa? I, ako ni jedno ni drugo nije moguće, po koju cenu se može sredstvima represije održavati ta granica? Mislim da se mi, kao država, nismo bavili tim pitanjima, nego da je to stihijno rešavno, da je ćas bilo jedno, čas drugo. Mislim da je jedan od glavnih načina da se to pitanje rešava do sada bio sistem korupcije, da su korumpirane elite, makedonska, šiptarska elita na Kosmetu, decenijama su korumpirane da bi bile lojalne. To znači: jedan mali sloj ljudi je uživao ogromne privilegije… Dakle, mislim da je neodložno na nivou Skupštine Srbije, na nivou skupštinskih organa, Vlade, ministarstava, napraviti jednu strategiju koja bi sadržavala sve tri ove dimenzije, kao tri mogućnosti, i koja bi projektovano izračunala šta svaka od ovih mogućnosti nudi, koliko košta, koliko moći iziskuje, da bi se onda videlo za šta je Srbija sposobna. Jer, naravno, lako je reći da ćemo 200 hiljada Srba naseliti na Kosmetu, lako je reći da ćemo mi njima pokazati, ako oni otkažu lojalnost, da žemo mi voditi rat. Jedna stvar je voditi rat, a druga je stvar naći tih 200 hiljada Srba, obezbediti im život tamo… To su najozbiljnije državne nadležnosti. Dakle, to što ima veze sa granicama države, sa obezbeđivanjem državnog integriteta, to su stvari koje su najosetljivije u svim državama i tu se treba čuvati olakih izjava; na žalost, mnogo je olakih izjava bilo u Srbiji povodom toga. KOSOVO I METOHIJA Lider: Ovde, u Skupštini Srbije, u kuloarima, pojavljuju se dve opcije, od ukidanja Odbora za Kosovo i Metohiju, do formiranja Ministarstva za Kosovo i Metohiju. A Srbi dole na Kosmetu, već pomalo strahuju da je Srbija zaboravila na njih. Da li je to samo zbog rata? Zoran Đinđić: Ja mislim da nama u Srbiji, i povodom Kosmeta, nedostaju odgovorne i temeljne ekspertize, koje bi nam pokazale na koji način mi te probleme možemo da rešavamo i mislim da tu ne bi trebalo da bude stranačkog prepucavanja. Mislim da je to državni problem, to bi trebalo da rade državne institucije. Stranke bi trebalo da tu svoje usluge daju maksimalno i da se ne nadmeću u tome ko će obećati bolje rešenje. To je neverovatno da nama, kao državi Srbiji, uopšte, nedostaje jedna tajna, visokopoverljiva studija, koja će sadržavati projekciju, na primer “Jug Srbije 2050. godine”, s obzirom na trendove demografske, s obzirom na očekivane političke promene u okruženju. Mi to moramo da imamo jer od toga zavisi i egzistencija države. Mi smo, kao stranka, pokušavali da u parlamentu Srbije podstaknemo raspravu na tu temu ali to se uvek završavalo nekim deklaracijama. Bile su i neke zatvorene sednice, ali i na njima nije ništa bilo i meni je vrlo žao što najodgovorniji ljudi Srbije tako malo razumevanja imaju za strateški značaj tih pitanja. Mi, kao stranka, naravno nemamo šanse u višenacionalnim područjima, jer u višenacionalnim područjima, u nestabilnim državama, kao što je naša, stanovništvo je radikalizovano i u tim višenacionalnim područjima, naravno, nacionalne stranke imaju apsolutnu prednost, jer one preuzimaju na sebe one nadležnosti koje država nije preuzela na sebe. I to je jedan od razloga da mi na Kosmetu nismo ni pokušavali da kandidujemo nakoga na republičkim izborima. Međutim, vremenom će, pretpostavljam, doći i do izvesnog zamora nacionalnim retorikama, da ne kažem demagogijama, jer one jesu roba koja ima svoj vek trajanja. Posle izvesnog vremena, ljudi će shvatiti da njihovi nacionalni interesi nisu u dobrim rukama ako su u rukama stranke. Mislim da se moramo ponovo vratiti, posle ove nacionalne euforije, moramo se ponovo okrenuti državi i prisiljavati državu da razvija svakodnevno one institucije koje će štititi prava ljudi. Građani bi morali da budu sigurni da su njihova prava zaštićena, a onda u polju različitih mogućnosti da se život uredi ovako ili onako, tu se pojavljuju stranke koje onda nude razne mogućnosti. Ali, u dispoziciji stranačkog angažovanja ne sme da stoji to da li će nekome da budu zaštićena prava ili mu neće biti zaštićena i da zavisi sad od toga da li je jedna stranka pobedila na izborima tu gde je 10 odsto Srba. Znači, ako pobedi šiptarska stranka, onda tih 10 posto Srba mogu da se sele! Ili obratno. To je katastrofa.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар