Биографија >>>

Tекстови >>>

О Азаваду, сахарском Косову

Када сам пре неколико година по други пут стигао у Мали била је то, по оцени вашингтонског Фридом хауса, једна од само две "слободне државе" у целом исламском свету. Није било тешко препознати знаке политичких слобода и толеранције у облаком црвенкасте прашине прекривеном Бамакоу, граду који је до мартовског пуча био престоница најсиромашније демократије на планети. >>>

16. 04. 2012 I Коментари (0)

Jedan od glavnih stereotipa o Sarajevu i Beogradu u zapadnim medijima tokom prethodnih dvadeset godina kaže da je bosanska prestonica oduvek bila tolerantan grad, dok je Beograd predstavljan kao večno balkansko ,,srce tame” i isključivosti.

Socijalističko Sarajevo opisivano je ne samo kao multietnički grad već i kao mesto u kome je ,,vazduh bio slobodniji”, meka za disidente iz drugih delova Titove države koja je u međuvremenu postala bivša. U lamentima nad ,,izgubljenim rajem” u uglednim američkim medijima grad na obalama Miljacke predstavljan je kao sofisticirano i otvoreno mesto. Direktno je poređen sa Parizom i San Franciskom, gej prestonicom sveta.

Ali da li ovde bilo ko veruje da je 1991. godine u Sarajevu bilo O. K.biti gej? Šta je to bivše, multietničko Sarajevo stvarno tolerisalo? Kakve je razlike prihvatalo, a kojih se plašilo?

>>>

07. 04. 2012 I Коментари (6)

Anđelina Žoli nam je ponudila rimejk "filma" koji je Slobodan Milošević režirao krajem osamdesetih. Slike golorukih žene sa decom u naručju poslužile su Slobi da stvori iluzije apsolutne nevinosti – Srba kao večnih žrtava koje nisu u stanju da čine zlo. I u Anđelininom scenariju glavnu ulogu imaju bebe koje plaču i žene koje beskrajno pate i očajnički vrište. Tu su i krvoločne, bezosećajne zveri koje ih ubijaju. Samo su u njenoj verziji iz 2011. lovina postali Bošnjaci, a Srbi beštije. >>>

06. 03. 2012 I Коментари (0)

Sreten Ugričić, folozof i samoproglašeni naslednik Danila Kiša, već godinama kuca na vrata sve brojnijeg kluba heroja "liberalne" Srbije i miljenika zapadne diplokratije. Iako mu pisanje pamfleta, koje možemo čitati i kao primere autošovinističke argumentacije, ide mnogo bolje od lepe književnosti, vrata se sve do ove nedelje nisu širom otvorila. Valjda nije bilo lako naći dovoljno onih koji su spremni da poveruju da je neko istovremeno antifašista i funkcioner klerofašističkog poretka. Ovaj ambiciozni kadar svih postmiloševićevskih režima godinama je u sebi uspešno sjedinjavao bahatog funkcionera, beskompromisnog opozicionara i ljutitog nazavisnog intelektualca. >>>

24. 01. 2012 I Коментари (1)

Pre Parade, Srebrenica i njeni zlotvori postali su sastavni deo mnogih kućnih apoteka građanske netolerancije, instant lek za ovdašnje neoliberalne dileme koji efikasno ubija svako "ali", ključnu reč (stvarne) tolerancije. To "ali" podrazumeva pristajanje da postoje i tuđa iskustva i istorija. Svest da postoje i "njihova" stradanja i "njihove" more predstavlja jedan od preduslova za razgovor koji se ne svodi na gađanje genocidima – on meni Potočari, ja njemu Jadovno. Bez te svesti postoje samo apatija i ućutkujući narativi u kojima je sve jasno, u čijim mitologijama "nema ali", u kojima nije moguće, da parafraziram Mahmuda Mamdanija, da žrtve postanu ubice. >>>

13. 12. 2011 I Коментари (1)

Posle prljavih ratova u temelju balkanskih politika ostali su leševi. Imamo stare leševe – srebreničke, dunavske, jasenovačke, iz Račka, iz jama, fočanske, blajburške, sa "križnog puta", iz Batajnice... Kažu da su neki od njih već zastareli – navodno im je istekao politički rok trajanja. Naše nekropolitičare to ne može da zbuni. Dražin grob je večna rezerva – već dvadeset godina čuči na nekropolitičkom horizontu. Pojavili su se i novi aduti – ubijena su dvojica navijača i nekoliko kosovskih Srba. Mada oni su zastareli još za života. To mi je juna 1999. godine u "oslobođenoj" Prištini, pošto smo saznali da su bradati "oslobodioci" ubili dete srpskog policajca, objasnila dopisnica londonskog Independent-a – "ko drugome jamu kopa sam u nju pada". >>>

15. 10. 2009 I Коментари (0)

Домаћи сценаристи и драматурзи, добри ђаци наших угледних професора, Филипа Давида, Небојше Пајкића и Ненада Прокића, имају јако тежак задатак - како да напишу нешто боље и занимљивије од хашке трагикомедије коју три пута недељно можемо гледати на другом програму РТС-а. Сценарио за најбољи шоу на телевизији пише група талентованих аматера окупљених у прозлочиначког удружењу које се званично зове "Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију". Мада, изузетан квалитет њиховог текста - то није неки "спонтани" реалити-шоу, налик "Великом брату", не пример, већ прескупа, годинама писана и припремна продукција - долази до изражаја захваљујући до сада неоткривеном дару једног другог аматера у свету забаве, Војислава Шешеља. >>>

18. 12. 2008 I Коментари (0)

Каже се да победници пишу историју. Савладани народи и државе се обично задовољавају презиром према победничкој истини и труде се да преправе своју страницу историје. Од пада Троје, првог великог пораза који је остао урезан у свести западног света, до данас, губитници, култура и логика њихове нове реалности, остајали су скривени иза завеса историје.
Иако је о ратовању написано безброј књига, тек 2001. године објављена је прва књига о томе како се живи са поразом. “Културу пораза” написао је Немац Волфганг Шивелбуш. Он се, поред анализе година које су уследиле после тешких немачких ломова, бави и друштвеним последицама пораза које су претрпели Французи и Американци. >>>

06. 12. 2007 I Коментари (0)

Много је оних који мисле да не треба писати о Петру – Пери Луковићу. Њихов аргумент је да се тиме само даје на важности морално хендикепираном новинару и активисти. Али, постоји неколико разлога зашто му треба посветити пажњу. Луковић, изнад свега, представља праву слику једног перверзног дела домаће политичке и медијске сцене који се камуфлира атрибутима “демократичности”, “либералности” и “независности”.
Пера је недавно одлучио да прошири листу својих мета. Оља Бећковић је у емисији Утисак недеље критиковала лидера ЛДП-а што је на интернет-страници ове странке пренет текст из сплитског Ферал трибјуна у коме Луковић вређа “менаџера сектора Б92 за корпоративну друштвену одговорност”. >>>

06. 12. 2007 I Коментари (0)

Зоран Ђинђић је у једном од последњих интервјуа западним медијима Хашки суд описао као скупи циркус, а сарадњу с њим назвао је "прљавим послом". Цена хашке параправде се изражава у милијардама долара. О правој природи и прљавштини "циркуса" које је поменуо премијер који је убијен у акцији "Стоп Хагу" имали смо прилике да читамо претходне недеље, убрзо пошто су у предвечерје завртања дебелог доларског цевовода први велики "пацови" почели да искачу са тонућег политичког брода који је пре 15 година помпезно назван "Међународни кривични суд за бившу Југославију". То што њихове исповести и препуцавања личе на лоше шпијунске романе, све са завиривањем под сукње и јоргане, не би било вредно пажње да се не ради о институцији која је требало да уради један изузетно важан посао за све нас. >>>

17. 10. 2007 I Коментари (0)

Фашизам је вечан, тврди Умберто Еко. Агресивни и претећи неонацизам, нажалост, постоји у скоро свим државама - чак, како смо сазнали рошлог месеца, и у Израелу, међу јеврејским досељеницима из бившег овјетског Савеза. Глорификовање Хитлера и нацизма је изузетно раширено међу припадницима једне од највећих светских религија. Многи у САД већ годинама покушавају да изједначе исламски фундаментализам, а неретко и сам ислам, са "исламофашизамом" - стотине хиљада цивилних жртава у Ираку су директна последица успешности ове лажне фашизације. Један амерички "антифашиста" захтева и нуклерани удар на Меку. Свет је, ако слушамо самопроглашене антифашисте (постоје, наравно, и прави антифашисти), данас толико заражен да вероватно ни стотинак нуклеарних бомби не би било довољно да очисти планету од зала етикетираних као фашизам. >>>

17. 10. 2007 I Коментари (1)

Изгледа да политика више није наша судбина. Данас је то музика. Активисти и политичари из бројних партија нас уверавају да купујући карту за концерт или фестивал ми бирамо много више од пар сати уживања. Говоре нам да у Србији, у којој се уврежио став да су сви неистомишљеници опасни екстремисти, тиме показујемо да ли смо шовинисти или издајници. Пеперси, Цеца, Стонси, Еxит, Гуча и Здравко Чолић сугеришу се као изрази политичког и животног опредељења, наш глас пре избора. У општој збрци, инерцији перверзије која карктерише активизам у Србији и после пада Милошевића, укус се намеће као мерило свега и свакога. На овим великим концертима, поред музичких диносауруса, звезда и звездица, "наступали" су и наши министри и опозиционе вође. >>>

20. 08. 2007 I Коментари (0)

Титоистички умекшани, релативно отворени социјализам је оставио солидан темељ за деловање левице у посткомунистичкој Србији. Али, Србија је упркос томе већ годинама земља без праве левичарске партије. Чак и они који се представљају као левичари – било да се ради о баштиницима Милошевићевог наслеђа, било о самопроглашеним либералима – са идејама левице имају везе само у својим фантазијама и прокламацијама. Да ФК “Црвена звезда” није задржао своје старо име (црвену) петокраку би у Србији виђали само у музејима.
За нестанак помена вредне левице у Србији заслужан је првенствено Слободан Милошевић. Али, важну улогу имала је и група западних, углавном америчких владиних “института” и организација које су слањем “експертске помоћи”, разним “курсевима” и донацијама усмеравали и обликовали нову политичку елиту. >>>

16. 08. 2007 I Коментари (1)

Само дан пошто сам јануара 1996. године стигао из Београда у Сарајево, један Бошњак, управо демобилисани борац армије под командом Алије Изетбеговића, замолио ме је да му из Београда донесем Цецин диск. Наредних дана сам од његових бивших сабораца примио гомилу поруџбина за издања Арканове супруге, затим Драгане Мирковић, Мирослава Илића и Снеки.

Жеђ за турбофолком била је за мене једно од највећих изненађења у још увек опкољеном граду, набијеном антисрпским осећањима. У неколико наврата током рата, муслиманске власти у Сарајеву су чак вратиле одећу и ћебад из хуманитарне помоћи међународних организација само зато што су били направљени у Милошевићевој Србији. У првим послератним данима реч Србин је по правилу значила "четник", а реч "четник" је за многе била синоним за највеће зло које се може замислити. >>>

22. 07. 2007 I Коментари (1)