Небојша Катић: Да ли је Србија осуђена да остане на дну Европе?

среда, фебруар 8th, 2017 у 3:25PM

Које интердисциплинарне области су по вама важне у бављењу финансијама?
Познавање математике, поготово финансијске математике, је изузетно важно. Статистика је такође веома важна. Саветовао бих студентима и да не беже од рачуноводства и да га добро савладају. Важно је владати и свим рачунарским алатима који су данас свима доступни. Све су то занатски темељи на којима се касније лако гради каријера. Што сте ближи занатским знањима, то вам је будућност сигурнија.

Према евиденцији Националне службе за запошљавање на посао највише чекају економисти. Какав коментар можете дати на очигледну неусклађеност економског образовања и захтеве тржишта рада?
Србија има нејаку економију и привредна активност је на ниском нивоу. У таквом амбијенту ни тражња за економистима не може бити велика. Ако је ситуација на страни тражње лоша, на страни понуде је још гора. Огроман број студената уписује економске и сродне факултете и високе школе тек да би нешто студирао. Велики број образовних институција је на очајно ниском нивоу. Тиме се ствара хиперпродукција економских кадрова, и то кадрова ниског квалитета.

Узгред, један од првих текстова које сам у Политици објавио још 2005. био је посвећен критици факултета за менаџмент и курсева за менаџмент уопште. Менаџери се не праве на факултетима, и ту врсту факултета сматрам великом академском подвалом. Ко има менаџерски потенцијал исказаће га и унапредити тек кроз праксу. Касније, специјално „кројени“ курсеви могу помоћи да људи који су показали да имају менаџерски дар додатно избрусе свој дар и прошире знање. То се не ради на редовним студијама.

Ако бисмо упоредили текућу светску економску кризу са претходним кризама, у првом реду са Великом депресијом из 1929, можемо ли наћи сличности?
Велика рецесија, а то је данас званично име за кризу 2008-2009. је без конкуренције највећа послератна глобална криза, упоредива само са Великом депресијом. Када сам почетком 2010. изнео став да је последња криза вероватно већа и од кризе из 1929, тај став је наишао на критику неких београдских економиста који су тврдили да је ова последња криза бура у чаши воде, криза каквих је већ било од Другог светског рата до данас. Годину дана касније, идентичан став моме изнео је и тадашњи гувернер FEDа Бен Бернанки. И по њему је реч о највећој кризи у историји, већој од оне из 1929. Бернанки тврди да је 2008, од 13 системски најважнијих финансијских институција, 12 било на недељу или две далеко од банкрота.

И једној и другој великој кризи је претходила религиозна вера у моћ тржишта. У таквом теоријском амбијенту Велика рецесија је била немогућ догађај јер су рационално тржиште и његови рационални учесници препрека избијању велике кризе. На маргинама економске науке постоје економисти који тврде да је држава крива за Велику рецесију. Смисао ове ексцентричне тезе је да се по сваку цену сачува неолиберална доктрина. Тешко је наћи озбиљне економисте који подржавају овакав став.

„Проблем потпуног стручног и етичког потонућа Србије се не може решити тако што се странцима даје све. И кад се све да, прода и поклони, остаје се са истим људима и истом социјалном, политичком и економском матрицом. Ту спаса нема. Спас је могућ само променом матрице”. О каквој промени матрице говорите?
Када год могу, износим став да се развој мора планирати, да се не догађа сам од себе деловањем само тржишних процеса. Развој се поготово не догађа тако што странци долазе, па вам они подижу привреду. Без активне улоге државе, без планирања и усмеравања, без квалитетног државног апарата нема динамичног развоја. Отуда је кључно да се створи квалитетан државни кадар који уме стратешки да мисли, уме да планира и да се прилагођава свету који се убрзано мења. Квалитетна држава мора томе да помогне и да олакшава привреди да се прилагођава глобалним процесима. Јапански модел меритократске државе дао је фантастичне резултате и тај модел је преузела цела Југоисточна Азија, а потом и Кина. Не треба занемарити ни југословенско послератно искуство и резултате, поготово оне у првих 20-25 послератних година, када је системом владала меритократија.

Како коментаришете банкарски сектор Србије?
Предаја банкарског система у стране руке је најкраћи пут у економску пропаст. Стране банке немају посебног интереса да кредитирају домаћу привреду и фокусиране су само и искључиво на профит. Отуда није случајно да је Србија имала највише каматне стопе у Европи, и да су те стопе онемогућавале било какво озбиљно развојно финансирање. Банкарски профити се најлакше остварују кредитирањем грађана кроз готовинске кредите јер се тако оптимално комбинују високе каматне стопе уз велику дисперзију ризика. И све врсте хипотекарних кредита су, из угла банака, сигурна инвестиција. С друге стране, инвестициони кредити су ризични и банке их не воле.

Немачки и јапански банкарски системи су почивали на снажној симбиози банака и привреде, и та симбиоза је дала одличне резултате. У обе земље фокус је био на кредитирању привреде и инвестиција, а не грађана. При томе, државе су (више или мање формално) одређивале колики део кредитног потенцијала ће бити усмераван привреди. Дакле, банке су се својом кредитном политиком уклапале у државну политику развоја.

Развоју Србије би помогла и квалитетна развојна банка којом би управљали професионалци. Али таква банка има смисла само онда када држава има јасну стратегију развоја. Србија нема никакву стратегију, па је тема развојне банке данас само академска.

Ваше изјаве су углавном критике упућене неолибералној доктрини, прецизније говорећи економској политици која се темељи на неолибералној доктрини. Да ли постоје емпиријске студије, спроведене од стране кредибилних институција које недвосмислено указују на чему се заправо базира успешан економски модел?
Критика неолиберализма је већ постала опште место. Реч је о потпуно компромитованој доктрини, али, нажалост, та вест још није стигла до Србије. Као и свака идеологија, и неолиберализам почива на конструктима који систематски игноришу стварност, емпирију и економску историју.

Када је о емпиријским истраживањима модела развој реч, најважнији рад, бар у последњој деценији, је извештај који је објавила Комисија за раст и развој. Ова комисија се често назива и Спенсова комисија по нобеловцу Мајклу Спенсу, који је био на њеном челу. Тај извештај, објављен у првој половини 2008. задао је вероватно најтежи ударац неолиберализму. Зачудо, у Србији је извештај те комисије прошао потпуни незапажено. Зашто се о том извештају у Србији тако гласни ћути, можете упитати своје професоре.

Ако бисмо закључке применили на српске прилике, да ли можемо рећи да је приватизација Телекома неприхватљива? Какво је искуство наших комшија, мислимо на суседне земље, које су телекомуникације препустиле странцима?
Продаја државних монопола и стратешки важних компанија је лоша, катастрофална политика. Продаје Телекома је била суманута одлука. Не само да се држава лишава контроле над кључним сегментима модерне инфраструктуре већ ни потрошачи не профитирају, а то је најважнији неолиберални аргумент у корист продаје. Присталице продаје нису успеле да нађу ни један пример у окружењу где су цене пале када је телекомуникациони систем прешао у стране руке. С друге стране, треба се подсетити примера Црне Горе, која је продала своје државно предузеће и где су цене услуга одмах порасле. Црна Гора је размишљала да поново прави своју државну компанију како би покушала да обори раст цена. Не знам како су окончана та размишљања.

Имате обичај да говорите да „примарна емисија није баук”. Можете ли да нам дате пример земље успешног модела кредитирања?. Како би његова примена мога да изгледа на примеру Србије?
Почетком 2012. предложио сам да се усмереном и контролисаном примарном емисијом крене у финансирање инфраструктуре по моделу и механизму који је Немачка успешно примењивала од 1932. Да би се избегао озбиљан разговор у вези са предлогом, он је по добром обичају вулгаризован и свео се на тезу да Катић хоће да штампа паре и да нас поново уведе у 90-те.

Тема у вези са примарном емисијом и креирањем новца је компликована да би стала у интервју. Кога та тема интересује, може на мом блогу наћи следеће текстове: Безнађе, беспуће и могући излаз, Баук примарне емисије и угодно инозадуживање, и најважнији, али и најкомпликованији текст Мистерија новца – ко и како креира новац.

РС је законом обавезна да држи јавни дуг на нивоу до 45 одсто БДП. Да ли је ово законско решење добро? Да ли се њиме промовише фискална одговорност?
Лимитирати јавни дуг на нивоу од 45 одсто БДП је бесмислица. Стварност се тој бесмислици руга из дана у дан, као што се руга и земљама еврозоне, које би по критеријумима из Мастрихта морале држати јавни дуг на нивоу који не прелази 60 одсто. Фискална одговорност се не може на такав начин успоставити нити буџетски дефицит и висина дуга могу бити циљеви економске политике. Државе могу успешно функционисати на различитим нивоима јавног дуга, као што могу улазити и у кризе на ниском нивоу јавног дуга. Није кључна висина дуга, већ начин на који се дуг финансира и ко га финансира. Јапан нпр. и даље функционише иако је јавни дуг на нивоу од 250 одсто БДП.

Јавни дуг или спољни дуг – шта је потенцијално већа опасност по Србију?
Спољни дуг је највећа опасност по финансијски систем јер је стабилност система у рукама страних кредитора. Када они обустављају даље кредитирање и рефинансирање старих кредита (тзв. sudden stop), тада долази до кризе. Упорно указујем да ризик од избијања кризе није везан само за задуживање државе, већ исто тако и за ино задуживање приватног сектора.

Јавни дуг постаје опасан тек онда када спољна, девизна компонента, у његовом финансирању достигне релативно висок ниво, а то је случај са Србијом. Дакле, док је висок спољни дуг увек велика опасност по финансијску стабилност, јавни дуг је опасан у мери у којој га финансирају странци.

Да се осврнемо на јавну потрошњу. Кажете да је један од главних разлога кризе Еврозоне чврста буџетска штедња. Да ли можете да нам кажете предлог смањења јавних расхода (компромиса текућих и капиталних)?
Одговорићу кратко – Европа већ годинама покушава да из кризе изађе буџетском штедњом. Ако је то прави пут, зашто је Европа и даље у дубокој кризи, зашто ЕУ почиње да пуца по свим шавовима? Политика штедње угрожава најсиромашније, а то последично отвара простор за велике социјалне и политичке нереде. Ако бих ушао у дубљу анализу, а за њу немамо простора, морао бих да се позовем на радове који се баве фискалним мултипликатором. О томе сам писао на свом блогу.

Да ли сматрате да су уштеде у јавном пензионом систему довољне?
Убрзано старење становништва, масовно исељавање, низак ниво економске активности и лош однос броја запослених и пензионера – све ово креира амбијент у коме пензије морају релативно падати. Бојим се да ће на крају пензионери бити највећи страдалници српске економске драме. Мере које су донете и које се планирају ће помоћи да се проблеми мало ублаже, али се ситуација неће фундаментално променити.

Иако је то непопуларно рећи, велики број пензионера ће пре или касније морати да се ослони на једину имовину која им је на располагању, а то су станови. Они ће морати из већих станова да одлазе у мање, а из малих у исте такве, али на периферији или у станове у провинцијским градовима, на пример. Ако је за утеху, и у богатим западним друштвима се одвијају исти процеси.

Назире ли се крај кризе и каква кретања у Европи и свету можемо очекивати?
Ако оставимо по страни веома ризичан политички амбијент, у економском смислу следећа година би могла бити слична или за нијансу боља од 2016. Европа је, чини се, најближа стању за које се однедавно користи Хансенова кованица „секуларна стагнација“. За Европу је од примарног значаја да избегне нову финансијску кризу, која би могла, на пример, започети у Италији.

Каква привредна кретања у Србији можемо очекивати у 2017?
Ако буде среће и ако не дође до крупних поремећаја на међународној сцени (нова финансијска криза, убрзан раст камата, политички или војни сукоби), Србија би могла имати сличну годину као прошлу. Да ли ће стопа раста бити 2,5, три или 3,5 одсто, од малог је значаја. Са тако ниским стопама раста Србија је осуђена да остане на дну Европе.

Извор: Нови стандард

Posted by
Categories: Преносимо

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар