Нова општина

уторак, 6 новембра, 2012 у 12:00AM

У земљама бивше социјалистичке Југославије, више од две деценије по њеној горкој и крвавој пропасти, још се није догодио случај да нека област, општина или макар село затражи припајање другој држави, а да такву одлуку не мотивишу национални разлози. Од словеначко-хрватских граничних зађевица, преко стратешки важних ртова и шкоља на Јадрану, њива на Дунаву, до брда између Србије и Македоније – разлог за спор, колико год био дукотрајан и мучан, никада није био економске природе.

Ових дана, колико ми је познато по први пут се дешава, да извесна општина жели да изађе из једне државе – где нација којој припада већина њеног становништва ужива сва права, конститутивност, чак има сопствени ентитет – и прикључи се другој држави – у којој све то нема. Недавно је начелник Љубиња, Веско Будинчић, ветеран на тој дужности у овој сиромашној херцеговачкој општини која се налази на самом југу Републике Српске, предложио да се иста отцепи од Босне и Херцеговине и прикључи Републици Црној Гори ! Малу муку представља чињеница да Љубиње од територије његове будуће државе деле земљишта херцеговачких општина Билеће или Требиња. Али, људи смо… биће довољан један мањи коридор. Дакле, општина Љубиње, која је током векова била један од бастиона српских устанака и која је током овог рата, иако сиромашна и све слабије насељена непоколебљиво стала у одбрану права српског народа погажених 1991. и 1992. године, треба да буде одвојена од остатка Источне Херцеговине и Републике Српске. Затим би била припојена Републици Црној Гори – држави у којој Срби немају готово никаква права. Црној Гори, у којој влада организовани прогон српске културе, укидање српске просвете, где су Срби у државној управи и локалној самоуправи заступљени три пута мање него што их има у становништву. Земљи из које је изгнана ћирилица. Где православној цркви прете одузимањем имовине…

Колико ли треба да буде необавештена личност која мисли да је у оближњим Плужинама боље него у Љубињу? Чудна је та замисао начелника Будинчића… Посебно ако узмемо у обзир да је реч о политичару из редова Српске демокртаске странке! Њега за црногорског политичара „миловске епохе“ (који је Црну Гору још одабрао – уместо да се у њој роди), ама баш ништа не квалификује: придеви „српска“ и „демократска“ нарочито, а и „странка“ је сумњива. Боље да је одабрао именицу „партија“. Још када би био „позитивна“, „мега“, „гига“ или „турбо“…

Иницијатива начелника општине Љубиње показује лоше стање у коме се налази српски национални покрет. За разлику од суседних нација које су током протеклих деценија биле јако активне и фокусиране, подстицане од стране СР Немачке и САД или чак формиране уз њихову помоћ, а неке од њих у потпуности засноване на одређењу према Србији и српском народу; у Србији и српским земљама је национализам углавном протеран на густо насељене политичке и социјалне маргине… Љубињски начелник каже да се у његовом крају тешко живи и да их нико из власти за све ове године није посетио. Ја сам сигуран да је Будинчић добар човек. Довољно је рећи да има, а на то политичари сами утичу, најнижу начелничку плату у Републици Српској. Да га народ не воли и не цени – не би га четири пута бирао. Али ипак, суштински није важно ко је њега посетио – па није он болестан да га посећују – већ коме је он ишао у посету ! Које идеје и пројекте је покренуо. Које инвестиције привукао. Лако је и бескорисно чекати да неко други дође…

Мислим да је овде је реч и о заробљеништву у прошлости. Све тврдње о некаквој великосрпској завери која је разбила социјалистичку Југославију падају и то не само пред необоривим доказима о Милошевићевом политичком и идеолошком лутању и егоизму. Реч је била и о односу према прошлости. Око тога није постојало јединство српских комуниста у СФРЈ. Резултати релевантних истраживања говоре да су само српске комунистичке елите уочи рата биле разједињене – што је довело до трајног нејединства Срба у Хрватској и Црној Гори. Да су биле јединствене – за или против Милошевића, без разлике – нама било свакако не би било много боље. Наиме, обе су струје биле заробљене у прошлости: у првом случају би превладао Брозов пројекат који је водио у распад државе, а у другом би била на силу обновљена преживела и неодржива Југославија из педесетих година 20. века. Слично је и са Будинчићевом иницијативом. Не „припаја“ се он Републици Црној Гори из 2012. године. Да то заиста жели он би већ издао једну политикантску и недостојну Резолуцију о Сребреници, признао независно албанско Косово, договорио се са „братским“ странкама из окружења. Можда би мало размислио, па одлучио да коридор успостави преко општина у Федерацији БиХ и директно се споји са Републиком Хрватском – државом у којој се боље живи него у Црној Гори. Али, то наравно није била замисао љубињсног политичара. Он се, сва је прилика, припаја Краљевини Црној Гори, „другој, мањој али старијој српској држави“. Она више не постоји… али зар је то важно: „Биће је…“, што би рекао славни Машан.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар