Нови Устав?

субота, 20 августа, 2016 у 10:41AM

Од председника владе недавно смо чули: „Једино, тренутно најбоље решење за Косово и Метохију, које би пресекло Гордијев чвор, било би да Влада Србије призна независност Косова. Ипак, то не може и неће да учини…”

Нелогичности ове реченице представљају личну карту целокупне политичке каријере премијера Александра Вучића. Чињеница је, наиме, да решење не може бити и најбоље ако је једино и других решења нема. Пресецање Гордијевог чвора представља трећи и другачији од два предвиђена исхода (да чвор буде развезан или остане везан), а не један од њих. Влада једне модерне демократске државе може да призна независност друге, али не и да прихвати статус независне државе за суверени део сопствене земље.

Овај Вучићев одговор ноторном Чедомиру Јовановићу указује и на образац. На исти начин је некада објашњавао питање смањења пензија. Како би умањио могући штетни утицај на бираче, прво је тврдио да неће бити смањења, онда је оправдао одлазак министра финансија Лазара Крстића тврдњом да и сâм зна да је умањење пензија једино логично, али да га, ето, не дâ. Ни тада није било образложења, осим премијерове доброте и очигледне сличности јунаку и инаџији хајдук-Вељку Петровићу. О „меком премијерском срцу” говорио је и сâм „тврди” Крстић.

Пре десет година парламентарне странке су незапамћеним консензусом донеле Митровдански устав. Цена таквог споразума било је одустајање од демократске расправе и дубљих реформи уставног уређења државе. Иницијатори уставне промене, ДСС и тадашњи премијер Војислав Коштуница, одустали су од темељних политичких принципа и сопственог програма да би одржали привид уставног континуитета старе конституције донесене од једнопартијске скупштине септембра 1990. године. Одустали су и од политичке и правне логике, правдајући компромис очувањем Косова и Метохије у саставу Србије. Притом су и избацили 700.000 бирача Албанца из бирачког списка, јер референдум је једва успео и без њих на списку. Испоставило се да је најдуготрајнији успех овог политичког дела био изборни резултат и поновни избор Коштунице за премијера следеће године. Уставни закон, који је требало да регулише статус АП КиМ као ентитета који ужива статус дефинисан као „више од аутономије, мање од независности”, никад није донесен. Уставна коалиција распала се већ 2008. године. Утицај САД и ЕУ, али у већој мери суштинску мањкавост и слабост странака државотворне деснице, показала је чињеница да се о ревизији Митровданског устава сасвим озбиљно разговара већ од 2008. године. Пре две године странке које су га подржавале сведене су на минорну скупштинску мањину, а ДСС је остао изван парламента. Чак и данас, после два бриселска споразума којима је Србија суштински признала независност Косова (изузев уласка у УН), не постоји профилисана опозиција ставу који је у политичкој елити доминантан – да Устав треба мењати и да је то неопходно ради ступања у Европску унију. Пошто ЕУ у Србији углавном одушевљава малобројне које плаћа, већ је наговештено да ће кампања за промену Устава бити оправдавана потребама смањења броја народних посланика и другим, популарним мерама штедње.

Зачудо, ни владајућа већина, која има довољно снага да промени Устав, ни опозиција, неће изаћи пред јавност са целовитим предлогом промене Устава, нити ће дозволити јавну дебату. Решења ће поново бити договорена тајно, од стране партијских вођа. Посланици ће и сада о свему бити упознати уочи гласања – као и 2006. године. Део опозиције (ДС, СДС, ЛДП) остаће пасиван у страху да у сумњу не дође њихова приврженост ЕУ. Дворска опозиција из СРС-а фингираће противљење, брижљиво настојећи да одузме гласове себи сличним странкама. ДСС и Двери највероватније ће неуверљиво бранити постојећи устав у кобном уверењу српских конзервативаца (које је дуго оличавао Војислав Коштуница) да је свака промена опасна, а свако данашње стање боље од онога које може настати сутра.

У интересу је државе и демократије да уставна промена буде извршена уз јавну расправу, избор између више предлога и на уставотворној скупштини, која би била изабрана можда 2019. године. Потребно је да странке, организације и грађани привржени српској држави, њеним традицијама, те идеалима напретка политичком борбом за нови устав дају подстицај демократизацији друштва које поново тоне у ауторитарност. Нема демократије ако Србија безусловно, без поделе или очувања неких државних веза, призна независност Косова. Нема напретка уколико буде очувана недемократска АП Војводина. Србији требају регионализација, уставом одређени односи с Републиком Српском и другим српским земљама, праведно регулисање облика владавине…

Објавила београдска Политика, 19.8.2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар