Ново интересовање за генерала Михаиловића

Нешто се чудно догађа. Током првих пет месеци 2009. име армијског генерала Драгољуба Михаиловића погубљеног пре шездесет и три године, споменуто је у разним српским новинама два пута више него у читавој прошлој или претпрошлој години. Ако се овако настави, до краја ове године Драгољуб Михаиловић постаће присутнији у нашим штампаним медијима него што је био у години када је срушен Милошевићев режим, или у години када су биши четници правно изједначени са партизанским ветеранима. Тешко је докучити разлог овом интересовању. Власти су, несумњиво, мање заинтересоване за почетак нове епохе, распетљавање старих непознаница, контроверзе…Нешто се чудно догађа. Током првих пет месеци 2009. име армијског генерала Драгољуба Михаиловића погубљеног пре шездесет и три године, споменуто је у разним српским новинама два пута више него у читавој прошлој или претпрошлој години. Ако се овако настави, до краја ове године Драгољуб Михаиловић постаће присутнији у нашим штампаним медијима него што је био у години када је срушен Милошевићев режим, или у години када су биши четници правно изједначени са партизанским ветеранима. Тешко је докучити разлог овом интересовању. Власти су, несумњиво, мање заинтересоване за почетак нове епохе, распетљавање старих непознаница, контроверзе…Нешто се чудно догађа. Током првих пет месеци 2009. име армијског генерала Драгољуба Михаиловића погубљеног пре шездесет и три године, споменуто је у разним српским новинама два пута више него у читавој прошлој или претпрошлој години. Ако се овако настави, до краја ове године Драгољуб Михаиловић постаће присутнији у нашим штампаним медијима него што је био у години када је срушен Милошевићев режим, или у години када су биши четници правно изједначени са партизанским ветеранима. Тешко је докучити разлог овом интересовању. Власти су, несумњиво, мање заинтересоване за почетак нове епохе, распетљавање старих непознаница, контроверзе… Ипак, једна монолитна влада, суочена са кризом опозиције и светском економском кризом, притом оптерећена сопственом идеолошком безбојношћу и програмским дефицитом, могла би да са задовољством поздрави ово велико занимање медија и спремност јавности да се троши на тему са којом власти мисле да немају ништа. Јер док потписане европске интеграције касне годину дана, кредити постају развојне шансе, а председници мамузају судове на отвореним седницама страначких централних комитета, случај Михаиловић је добродошла разбибрига и коска бачена народу. Могу лично да посведочим да овај талас занимања није био подстакнут од стране власти. Наиме, Српска либерална странка, мало удружење грађана које већ две деценије постоји у форми политичке странке, годинама покреће процесе за рехабилитацију личности за које многи у Србији верују како су невино страдале или су биле неправедно осуђене од стране комунистичког режима. Учествовао сам у већини њихових иницијатива. Пре две године СЛС је заједно са неколико удружења, струковних и просветних организација и четрдесетак грађана покренула рехабилитацију нашег славног Слободана Јовановића. Ова борба завршила се успехом. Крајем фебруара 2009. године покренута је истоветна иницијатива за рехабилитацију Драгољуба Михаиловића. За разлику од Слободана Јовановића, када пред јасним аргументима многобројни противници нису имали храбрости да се огласе, случај Михаиловић сместа је узбркао духове. Пре свега Михаиловић је водио војску у једном грађанском рату. Кад томе додамо да је тај рат имао елементе етничког и верског рата, јасно је да отпор оваквој замисли мора бити велики. Не сме се занемарити ни чињеница да су четници рат изгубили и то не само захваљујући ступању Црвене армије на Балкан, већ и зато што су у рату били слабији, од партизана мање јединствени и у политици невештији. Споменимо и деведесете године прошлог века, непријатну чињеницу да за идеолошко медијску припрему тадашњих ратова, српски народ свакако није могао бити представљен као баштиник два антифашистичка покрета у Другом светском рату и поред Јевреја, Руса и Пољака свакако највећа жртва овог раздобља. Тако се Драгољуб Михаиловић и истина о њему, каква год била, налазе под снажним утицајима неоправдане зловоље, прикривене кривице, ниског злопамћења и подлог непријатељства… Истини не доприносе ни често острашћени и у прошлост загледани преживели припадници Југословенске војске у Отаџбини и њихове породице: искључиви и неспособни да на давно прошли рат погледају са временске и историјске дистанце. Коначно, ми смо чудесна држава. Само код нас је могуће да се највеће рефоме изводе по старом уставу, да приватизација тече без претходне денационализације и реституције, да се лик осуђеног ратног злочинца четири године налази на највреднијој новчаници, коначно да држава формално одобри пензије припадницима покрета чијем команданту већина њених министара осопорава могућност да буде рехабилитован ! Посебно су занимљиви социјалисти који подржавају реформе, европске, а ускоро ће и атлантске интеграције, а према Михаиловићу – вођи покрета, чији би тријумф нашу државу прикључио Европској заједници и Атлантском савезу већ шездесетих, односно четрдесетих година прошлог века – се односе као да седе у Брозовом штабу, а не у чекаоници пред Европском унијом. Живот је такав… Јунаци са свих страна су изгинули, праведници су заћутали, ако су икада и говорили… У Србији су гласни они који би да за визионара и хероја прогласе политичара што је током деведесетих успео да изгуби тековине оба светска и два балканска рата ! Остали, они у које би можда и могли да се поуздамо, мисле на имиџ и маркетинг. Правда је за њих роба са ограниченом, предизборном употребом. О правду би да се окористе и у жртвовању за њу не виде ни разум, ни обавезу, ни част… Зато су, када су бившим четницима пре четири године дали право да конкуришу за борачке пензије, закон којим је ово право регулисано подесили тако да тај месечи чек, кажу, до данас нико није примио.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Ново интересовање за генерала Михаиловића" Оставите коментар
Оставите коментар