петак, 12 фебруара, 2016 у 10:33AM

Најава о укидању верске наставе у млађим разредима основне школе и у средњој школи подстиче ме да изнесем неколико мисли о том питању. Овом приликом нећу се бавити питањима вере, нити ћу писати о значају српске цркве у историји српске нације.

Сви они који су, сада већ давне 2001., критиковали увођење веронауке у Србији и водили оштру антиклерикалну кампању, заборављају чињенице у вези са суседним државама и народима. Посвећеност, готово зависност хрватске државе од тамошње цркве, глобално занимање за римског понтифекса, улогу цркве у Грчкој где само премијер комуниста или радиклани левичар не би положио заклетву пред атинским архиепископом. Да не говоримо о земљама које су нам узори, на северу и западу, где су шефови држава уједно и поглавари тамошње цркве или окупљају читав свет на молитвеном доручку… Српска црква је самоникла, запуштена, годинама на разне начине сузбијана, али је она једна од темеља читавог Српства и то су уочили и регулисали наши сасвим модерни и европеизовани државни закони.
Питање о коме желим да напишем неколико речи односи се на српске владе и њихову неодговорну, плитку, себичну и у својој суштини слуганску политику. Како и зашто је уведена веронаука? Уведена је од једне неискрене владе која је тиме, поред још неколико гестова, желела да прикрије испоручивање Слободана Милошевића Трибунау у Хагу. Нису веровали у демократију, иако им је она била у називу странке, пошто су отимали туђе посланичке мандате, нису веровали у Хаг иначе би га бранили а не са њиме сарађивали триком и преваром, нису веровали у своје грађанске и левичарске идеале пошто су били спремни да се из себичних разалога поигравају увођењем верске наставе у школе. Били су неискрени и када су увели веронауку сместа ограничавајући тај потез увођењем изборности и чак неко време омогућавајући да се ученици и не определе за веронауку или грађанско васпитање.

Веронаука је уведена на пречац, тако што је министру један духовити политички пробисвет, који читиаву једну српску земљу назива геноцидном а афричке председнике људождерима, рекао: „Прекрсти се и почни.“ Није било ни „европске“ припреме, ни „европског“ поређења са другим државама, ни „европског“ истраживања почетог сатања и ни процене одрживости пројекта увођења вернауке као предмта у наше школе. Полуобразовани, полукриминалци су то учинили да се додворе делу јавности и да нечим задуже црквену јерархију…

Данас се одиграва исти процес само у другом смеру. Опет на пречац, без било каквих озбиљних процена укида се скоро две трећине саджаја (осам о дванаест година школовања) без одговорности према ономе што је урађенно ни према будућности. Ова влада нема страх од националситичке опозиције, уз њу је сиромашан и необразован свет који је увек представљао војску демагога са левице и деснице, а и потпуно су покорни интересима ЕУ и САД. Може им се да укидају веронауку. Укинули су и историју у великом елу средњошколског образвања, а наше поимање историје и наш идентитет никада – осим можда док је Стаљин био жив – нису били у толикој кризи.

Парадокслано, веронауку је увео премијер прикривени атеиста, бивши анархиста, који је спороводио либералне реформе. Минисар је био из Грађанског савеза. Председник републике био је тек тихи сарадник који је чекао да оде у хашки притивор – али док је седео на Андрићевом венцу златна петокрака стајала је на врху преседничке канцеларије. Данас нам је председник републике верник, и не само то – он је ктитор једне цркве, а подржава владу која укида главнину веронауке у школи. Можда објашњење овог парадокса лежи у вестима према којима би само за осликавање цркве чији је ктитор, председник морао да издвоји своја нето примања током читаве двадесет и три (23) године. Побожан можда јесте, али је вероватно и способан да заради преко плате. Такве способности носе са собом и недоледнност.

—

За Православље, 12.2.2016.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе