О демократији и другим демонима

среда, 4 априла, 2012 у 12:00AM

Уобичајени одговор је да су САД и ЕУ, иначе незаинтересоване и добронамерне, у ствари жртве криза у другим државама чијом нестабилношћу почињу светски ратови или које макар о трошку вредних Американаца и Немаца производе милионе избеглица. Како је било могуће оборити тиране ако их претходно не би макар мало бомбардовали!? Све те жртве су, како тврде, само успутна, тужна али неминовна, штета… Уобичајени одговор је да су САД и ЕУ, иначе незаинтересоване и добронамерне, у ствари жртве криза у другим државама чијом нестабилношћу почињу светски ратови или које макар о трошку вредних Американаца и Немаца производе милионе избеглица. Како је било могуће оборити тиране ако их претходно не би макар мало бомбардовали!? Све те жртве су, како тврде, само успутна, тужна али неминовна, штета… Велике силе по правилу имају две улоге: оне намећу превласт другим државама, а истовремено шире и свој начин живота. Тако је то од античких времена. Империје коначно загазе у велики парадокс зато што напослетку нити шире свој начин живота, нити је он исти какав је био раније, када су биле узор и постајале моћне, нити су у стању да наметну своју вољу у мери у којој је то пре био случај, чак и трошкови силе постају неумитно већи него што је корист која је рaније била очигледна и јако примамљива. Два „извозна“ политичка производа великих сила нашег времена свакако превазилазе по значју све остале. Реч је о благостању и демократији. Благостање је значајно прецењено. Наравно да су становници САД и ЕУ вероватно највећи срећници савременог света кад је реч о висини зарада и уређености њихових држава. Ипак, разлика између њих и њихових првих суседа, међу које спадамо и ми, није иста као пре десет или двадесет година. Споменимо и да је у бившој СФР Југославији стандард био на историјски најмањој разлици са стандардом развијених држава, а да захваљујући страним кредитима, природи режима и његовог полтитичког и привредног система, већина становника није живела под притиском било какве неизвесности. Зато испада да чаролија западног начина живота не може имати ону примамљивост коју има за оне невољнике углавном из подсахарске Африке и југо-источне Азије, који и данас покушавају да се домогну држава ЕУ. Кад је реч о демократији промена није тако брза, али је ипак значајна. Од некадашње политички незаинтересоване и економски тек посредно укључене силе са оне стране Атлантика, САД су постале светски полицајац. ЕУ је од наде за европско уједињење постала бирократски џин, амбициозно градилиште коме се не зна пројекат и не наслућује коначни изглед, али које већ служи инвеститорима: једнима да се на основу њега задужују, а другима да покупују околно земљиште. Које су поуке извоза демократије током протеклих двадесет година? Од Србије, преко Авганистана, Ирака и Либије, до Сирије… свуда имамо исти образац. Баш као што је немогуће демантовати новинску полуистину (зато што и најједноставније објашњење далеко премашује скромне оквире кратке форме жутих новина), тако је немогуће објаснити зашто је политика САД и ЕУ званично ненаклоњена разним осведоченим диктаторима у ствари, изнад свега империјална, недемократска, себична и лицемерна. Оне желе демократију у земљама које су претходно санкционисале, гушећи у њима сваки траг истинске опозиције и аутентичне демократије. Потом су те исте државе и бомбардовале. Тврдећи да помажу победу демократије САД и њихови савезници по правилу су помогли, допринели или макар толерисали уништење разних мањина. Од нестанка националних мањина на Косову и Метохији, преко уништења верских мањина у Ираку, идемо ка времену када ће у Сирији „тријумф“ демократије означити етничко чишћење 25-30% њеног становништва (свих хришћана и несунитских муслимана). Уобичајени одговор је да су САД и ЕУ, иначе незаинтересоване и добронамерне, у ствари жртве криза у другим државама чијом нестабилношћу почињу светски ратови или које макар о трошку вредних Американаца и Немаца производе милионе избеглица. Како је било могуће оборити тиране ако их претходно не би макар мало бомбардовали!? Све те жртве су, како тврде, само успутна, тужна али неминовна, штета… Ипак, ако пажљиво анализирамо развој криза у споменутим државама, видећемо да САД и ЕУ нису биле спољни, већ њихов унутрашњи фактор. Да су желеле, могле су да спрече рат у БиХ подржавајући Кутиљеров план, могле су да сруше Слободана Милошевића подржавајући легитимне интересе српског народа на начин на који су подоржавали хрватске, бошњачко/муслиманске, црногорске, албанске… Довољно је било да затраже од Албанаца да једном изађу на изборе. У Авганистану је требало да подржавају демократску а не муџахедниску опцију. У Сирији би имали више успеха да иствремено, лицемерно не подржавају сличне диктаторе у Јемену или неуставну монархију у Бахреину. О Либији не вреди ни говорити. Гадафи је био свакакав, али чак ни у време када су САД бомбардовале његову државу није рушио војничко гробље из Другог светског рата у Бенгазију. Данас је то гробље жртва оних које су на власт довели британски и француски авиони, а не демократски или у општем устанку изражена воља либијских племена. Бласфемично лицемерје је највећа тековина такве политике САД и ЕУ. Данас нам у Београду предавање о мултиетничком, демократском, правном и каквом све не… друштву, држи ратни министар информисања Словеније. Државе која је „прва Милошевићева жртва“, а ЈНА је у том рату водио Словенац док је наредбу за успоставу устава СФРЈ издао Хрват… Још да се зна: однос жртава био је 4:1 на штету Срба. То је она Словенија која још увек није вратила права свима од 20.000 својих становника које је обесправила 1991. године. Словенија, која Србима не дâ права националне мањине иако их има неколико пута више од Словенаца који у Србији уживају сва права. Словенија, која је тек недавно почела да плаћа пензије својим пензионерима у Србији, а сдрпском пензионом фонду дугује 100 милиона ерва које, каже, нема да врати…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар