О новом сведочанству са састанка Милошевића и Ђинђића

среда, 20 марта, 2013 у 8:38AM

Са занимањем са прочитао изјаву Проф. др Милоша Алексића о околностима које су пратиле састанак Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића.

Верујем да је сведочење г. Алексића јако занимњиво. Није притом реч о његовом тумачењу ових догађаја, већ о околностима које прате ово сведочење али и раније објављени текст о улози Јовице Станишића у овом догађају. Остаје питање зашто се двојица биших високих функционера Милошевићевог режима данас на известан начин споре око једног шеснаест година старог догађаја чији су главни актери одавно мртви, а последице одавно обесмишљење другим догађајима далекосежнијих тековина?

Г. Алескић пише о сусрету Милошевића и Ђинђића који се одиграо у време великих народних и студентских демонстрација. Тај догађај је још онда био добро познат јавности. Одиграо се 10. јануара 1997. године.  Агенција БЕТА је о том догађају јавила 15. јануара, а Ђинђић га је демантовао 17. јануара. Пошто је вест о састанку процурела са разних страна Ђинђић је ускоро био принуђен да призна да је састанак ипак одржан. О томе је дао и један интервју листу Дуга (број од 26 априла 1997).

Зоран Ђинђић је у то време био оптуживан од стране вођства СПО и неких других опозиционара да се на том састанку тајно споразумео са Слободаном Милошевићем на штету осталих чланица коалиције „Заједно“, а пре свих Вука Драшковића. Ипак, како је до краја године управо СПО на челу са Драшковићем узео учешћа у крајње нерегуларним изборима (које је већина странака опозиције, на челу са ДС и ДСС, бојкотовала) и касније ушао у режимску савезну владу, ове оптужбе су временом изгубиле на уверљивости и значају.

Г. Алексић сада сведочи да је Ђинђић лично тражио састанак на коме је од Милошевића тражио да преда власт на округлом столу уз посредовање Великих сила. Милошевић је то наводно одбио и према г. Алексићу узалуд нудио одржавање демократских избора. На послетку је г. Алексић, који се представља као један од организатора састанка, Ђинђићу наводно одржао беседу о патриотизму, одбрани Косова и Метохије, проклетству које је стигло Карађорђевог убицу и т. сл.

Г. Алексић тврди да је састанак Ђинђића и Милошевића одржан 16. марта 1996. године. Могуће да је до грешке у години дошло приликом куцања текста или новинарском омашком. Међутим, тешко да је овај састанак одржан 16. марта (па макар и 1997) из простог разлога што је Ђинђић за градоначелника Београда изабран неке три седмице раније, када су и прекинуте народне демонстрације. Како је некога могуће уцењивати демонстрацијама које су седмицама раније прекинуте? Као што је познато, овај састанак је разоткривен већ у данима пошто је одржан, а никако, како г. Алексић тврди, после 5. октобра 2000. године.

Занимљива је и поверења недостојна и тврдња да је Косово и Метохија и улога Великих сила била препрека у разговорима Милошевићевог режима и опозиције почетком 1997. године.  Да подсетимо, Милошевић је у свом последњем телевизијском интервјуу (датом ТВ Палми крајем 2000 године) рекао да је до промене односа САД и ЕУ према Србији дошло тек после Самита шефова балканских држава одржаног на Криту лета 1997. године. Пре тога је Милошевић током две године био „фактор мира и стабилности на Балкану“ и „пријатељ“ САД и ЕУ. Довољно је споменути да је до приватизације Телефоније, која је значајно допринела Милошевићевом политичком преживљавању на септембарским изборима 1997. године, дошло управо у пролеће исте године. Две компаније из ЕУ свакако не би инвестирале милијарду долара у „непријатељску“ државу. Посебно је неумесна и безначајна тврдња да је Милошевић нудио опозицији демократске изборе. Народ и студенти 1996. и 1997. нису протестовали зато што су желели да издају Косово и Метохију, већ зато што је режим фалсификовао изборе. Када су у септембру и новембру 1997. одржани избори, на Косову је наводно гласало 400,000 Албанаца ! Милошевићев режим је поред избора 1996. (које је касније морао да призна) и председничких избора 1997. године,  фалсификовао и председничке изборе у РС Крајини 1993., а покушао је без успеха (зато што тада није контролисао Косово и Црну Гору) да фалсификује и изборе 2000. године. У таквим околностима захтев за контролом и посредовањем међународних организација свакако није представљао издају.

Мени није чудно да неки опозиционар крије да се састао или да не жели да се састаје са првим људима неке, па макар и демократске, владе. Не разумем ипак потребу председника једне државе да се тајно састаје са градоначелником њеног највећег града. То говори о стању духова у врху Милошевићевог режима чији су припадници све до 2000. (а вероватно и касније) живели у стању трајног, а необјављеног грађанског рата.

Тврдња да је државна дезинтеграција Србије наступила после 5. октобра 2000. године такође није тачна. НАТО је окупирао КиМ после пораза из 1999. који је Милошевићев режим прихватио и славио као победу. Југославија је уништена пошто је и званична Србија прихватила посредовање ЕЕЗ и Бадинтерову комисију. Црна Гора је путем осамостаљења пошла за време Милошевићеве владавине, пре захваљујући природи конфедералног устава који су њени грађани прихватили на референдуму 1992. године, док грађане Србије и српски народ нико никада није питао о томе.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар