О отпору слабијих – Размишљања пред изборну мучњу

четвртак, 13 марта, 2014 у 11:53AM

Лоше су прилике за Републику Србију. После готово четврт века наше нове вишестраначке демократије ствари су се вратиле на старо. Србија је у свом старом  положају: разваљена и распарчана. Српски народ је обесправљен и колективно оклеветан. Српска привреда је после комунистичког канцера, ратно-санкционо-социјалистичке метастазе, прошла једну вратоломну транзицију у којој се истовремено чинило да ће да се удаје и да ће да мре, и сада је природно у коми и има мање шансе него што би њен народ желео, а њеним стрводерима користило.

Већина грађана Србије, посебно оних два и по милиона који у ери бесплатног школовања и социјалне државе нису успели да заврше средњу или основну школу, верују да је све недаће наше земље могуће отклонити деловањем неког мироточивог исцелитеља. Они мисле да ће баш све муке које су преживели на послетку – ако би се само показало да су довољно упорни да траже и паметни да изаберу правог демагога – моћи да се претворе у једну гигантску пензиону основу, наследну соцфеудалну повластицу од које би могли да живе до смрти у реду за бесплатно мерење притиска и бар кроз још три биолошке генерације сличних веселника. Српска култура је у оковима покондирених елита и ханибалског тржишта које су формирали људи који би, да је правде, требало да свет гледају кроз укрштеницу решетака неког домаћег, а можда и међународног затвора.

Пред седамнаесте изборе одржане у протекле 24 године Србија је вероватно у најагорем положају до сада, а стицајем чудних политичких, културолошких и антрополошких утицаја никада није имала јединственију елиту и мање подељен народ. Наиме, више од 90% припадника елите и макар 80% грађана ни не разматра алтернативу кључним  правцима политике: државој и уставној недовршености, задуживању, површним рефомама, политици ишчекивања чуда и чудотвораца, социјално-радикалним тежњама, партијској држави… Данас су вођа, политика и странка који су Србију лишили Северног Косова, задужили је како нити једна у прошлости није, избегли одлучне реформе и започели један сасвим површан и несистемски рат против корупције, популарни до граница које је Милошевићу у наслеђе оставило тек пола века комунистичке диктатуре ! Остатак политичке сцене гледа како ће се умилити победнику и поделити мрвице власти. На маргинама су екстремисти који обећавају радикалне промене али са сличних нереалних полазишта на којима већ одавно стоје српске владе а, пошто су садашњи умерењаци и реформатори некада и сами били екстремисти, можемо замислити како би се у сусрету са влашћу и овај екстремизам могао променити.

Шта је решење? Да би променили тако снажне токове политике и укорењено лоше стање у друштву потребно је да помогнемо процесе и допринесемо променама које далеко превазилазе изборе и питање која ће партија бити у позицији да дели народно добро, унесрећује будуће генерације и држи полуге лажи док се народу не смучи и не пронађе нову и свежи замену за обављање истог посла.

Рекао бих да је једино решење сређивање маргина. Ако је немогуће избацити из парламента СНС, СПС или ДС, пошто они представљају политичку вољу и мане читавих слојева нашег друштва. Зар не би била права прилика да се из политике на безбедан простор и испод цензуса најуре квислиншки ЛДП, нарцисодно-каријеристички НДС и ноторни УРС (заштићени идентитет за одбегли Г 17 Плус). То је терапија слична оној када болесника од неке јако тешке болести лечимо од других мањих које би могле да искомпликују опште стање, онемогуће лечење и одведу несрећника пречицом у смрт. Коначно, ова стратегија је иста као и разуман отпор окупираних народа. Дакле има окупација које су толико сурове и бруталне да им је практично немогуће пружити дуготрајнији и делотворнији оружани отпор. Ипак, народу је могуће да избегава пружање скоро сваке помоћи окуаптору. Грађани свако задужење могу да обављају споро и безвољно на граници конфликта и кажњавања, а сваки наметнут посао спроведе са  тако мало стручности и елана да непријатељ има више трошка него да га је сам спровео и штету која скоро да се може мерити са саботажом…

Вучића данас не можемо казнити ако не гласамо за њега. Он иза себе има партисјку, медијску и финансијску војску као и страну подршку које би га у сваком случају учиниле победином. Али пораз СНС-а ће бити и ситуација у којој ће бити принуђен да се погађа за власт са СПС и ДС, који без обзира на све ипак имају некакво упориште у народу и слични су СНС-у (мада неупоредиво слабији). Вучићева победа биће ако пређе 40% подршке, али већу сигурност чак и од апсолутне већине у скупштини пружила би му коалиција са Тадићевом нарцисоидношћу, Јовановићевом коруптивном изопаченошћу или Динкићевом патологијом.

На овим изборима не гласа се за диктатуру СНС-а… Странци је неће дозволити, њима то у банкрот Србији није потребно пошто они већ имају свог лиценцираног квислинга. Не гласа се ни за реформе и нова радна места… Ту смо шансу углавном пропустили од 2001. до 2007. године. На овим изборима треба да пружимо мандат  СНС , СПС и ДС да наставе са политиком задуживања, одрже социјалну државу за социјалнорадикалну већину и ради тога заокруже државност Косова, пружне државност АП Војводини и помогну заокружење великобошњачког националног пројекта у Босни и Херцеговини. Можемо да их спречимо или успоримо само ако некако из парламента избацимо њихове штуле и оправдања – Динкића који се крије у политичкој бабушки по имену Сузана Грубјешић; Чедомира Јовановића који је за дела врлине прогласио све оне претсупе због којих се у државама северно од Саве и западно од Уне робија; и, коначно, Бориса Тадића који мисли да има много људи сличних њему па се нису довољно наслушали дубине његовог гласа и плиткоће пратећег аргумента.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар