Прочитао сам интервју са Јакупом Краснићијем, објављен у једним црногорским новинама. Централна тема разговора са председником косовског парламента било је питање признања косовске независности од стране Црне Горе. Председник косовског парламента наговестио је да постоје некакви неформални преговори о овоме, као и да је питање само повољног тренутка у ком ће влада у Подгорици формализовати висок степен разумевања између две стране. Прочитао сам интервју са Јакупом Краснићијем, објављен у једним црногорским новинама. Централна тема разговора са председником косовског парламента било је питање признања косовске независности од стране Црне Горе. Председник косовског парламента наговестио је да постоје некакви неформални преговори о овоме, као и да је питање само повољног тренутка у ком ће влада у Подгорици формализовати висок степен разумевања између две стране. Прочитао сам интервју са Јакупом Краснићијем, објављен у једним црногорским новинама. Централна тема разговора са председником косовског парламента било је питање признања косовске независности од стране Црне Горе. Председник косовског парламента наговестио је да постоје некакви неформални преговори о овоме, као и да је питање само повољног тренутка у ком ће влада у Подгорици формализовати висок степен разумевања између две стране. Кад је реч о статусу Косова и Метохије Србија је у незавидном положају. Наша влада се у ствари бори за очување тековина једног од највећих државних, националних и моралних пораза – Кумановског споразума и Резолуције 1244 из 1999. године. Како год да се ова, временом све тежа и извеснија борба заврши, ми ћемо бити поражени. После девет година мучења, погибије готово хиљаду косовских Срба у миру, те великих политичких и економских напора, одлука САД и ЕУ да признају независно Косово представља велику колективну фрустрацију за наш народ. Истовремено, уколико намере Србије успеју, Албанци ће имати државу на Косову лишену пуног међународног признања, а локални Срби неће имати чак ни аутономију. Да не спомињемо црну будућност у којој би Косово или било у већој мери укључено у Србију која би тако постала мање стабилна од Македоније или би поново, уз још вишу цену разуме се, пошло путем формалне независности. У Србији се зато више нико не бори за Косово, већ је свима стало да на њих не падне кривица за оно што је завршено пре девет година. Суочавање са истином или, можда, нека нова државна политика, превише су ризичне за политичаре којима је већ деценијама каријера испред судбине, а партија изнад Отаџбине. Ипак, ако је Србија у толиким недоумицама и тешкоћама, не значи да у Црној Гори прилике не би могле бити боље. Не спадам у оне који воле да наричу над прошлошћу. Шта Косово значи за Црну Гору и Црногорце не би требало да буде предмет још једног трактата. Нема смисла о томе говорити, посебно онима који мисле да је Стефан Немања био илегални усељеник, Св. Сава окупатор, а владика Раде перспективан млад човек, који би био добар Дукљанин да није било лошег и злонамерног професора (Симе Милутиновића Сарајлије). Однос званичне Подгорице према питању Косoва и Метохије и поред свега показује забрињавајућ недостатак такта и стила. Да смо макар чули декларативан став о томе како Црна Гора има некакве обзире према држави и народу са којима се столећима поистовећивала и братимила. Да је бар речено како у Црној Гори Срби чине трећину становништва, док чак две трећине говоре српским језиком. Ех, да је само неко од званичника реаговао на Краснићијев интервју и споменуо како је макар 800,000 грађана Србије рођено у Црној Гори, па због тога ово питање заслужује пажњу и некакве консултације са Београдом или, ако тако нешто вређа црногорску независност, са вођама српског народа у Црној Гори. Напротив, аутор интервјуа је питао првог човека косовске скупштине да ли ће Црногорци са Косова добити признање у новом Уставу Косова. Ни речи о чињеници да је тај документ још једна потврда независности покрајине коју нису признали ни Србија нити УН. Ни говора о чињеници да већ више од једне деценије Црна Гора није превише бринула о тим косовским Црногорцима који су у време устоличења данашње црногорске власти (1989) некако увек спомињани заједно са тамошњим Србима. Зајeдно су Срби и та косовска национална заједница понорница – Црногорци, служили као мердевине за успон Слободана Милошевића, али и многих његових калфи и шегрта у Србији и око ње. Верујем да су Срби и Црногорци тада заиста били угрожени, али када су десет година касније почели да их убијају и отимају у Подгорици су их напрасно заборавили. Међутим сада, кад Црна Гора треба да пође путем којим не иду Босна или Македонија, без обзира на велико муслиманско становништво, а да не спомињемо Алжир, Азербејџан, Киргизију, Либију или Малезију, препрека нема, а тужни косовски Црногорци служе још као некакво оправдање и ослонац за одлуку која је чини се већ донесена, али јој само треба наћи погодан час. Разумљиво, другачија политика црногорских власти не би променила ток историје. Реч је о гесту, који ма колико мало значајан ипак представља атом – најмању и основну честицу – сваке политике. Однос Подгорице према Косову сажет је у само (или чак) један гест који у потпуности представља савремену Црну Гору. Опомену, али и утеху, представља тачна Сенекина мисао према којој „мали дуг чини дужника, а велики непријатеља“.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе