O „raji“ i „papcima“ – prilog razumevanju multikulturalnosti Sarajeva

субота, 7 априла, 2012 у 12:00AM

Jedan od glavnih stereotipa o Sarajevu i Beogradu u zapadnim medijima tokom prethodnih dvadeset godina kaže da je bosanska prestonica oduvek bila tolerantan grad, dok je Beograd predstavljan kao večno balkansko ,,srce tame” i isključivosti. Socijalističko Sarajevo opisivano je ne samo kao multietnički grad već i kao mesto u kome je ,,vazduh bio slobodniji”, meka za disidente iz drugih delova Titove države koja je u međuvremenu postala bivša. U lamentima nad ,,izgubljenim rajem” u uglednim američkim medijima grad na obalama Miljacke predstavljan je kao sofisticirano i otvoreno mesto. Direktno je poređen sa Parizom i San Franciskom, gej prestonicom sveta. Ali da li ovde bilo ko veruje da je 1991. godine u Sarajevu bilo O. K.biti gej? Šta je to bivše, multietničko Sarajevo stvarno tolerisalo? Kakve je razlike prihvatalo, a kojih se plašilo? Jedan od glavnih stereotipa o Sarajevu i Beogradu u zapadnim medijima tokom prethodnih dvadeset godina kaže da je bosanska prestonica oduvek bila tolerantan grad, dok je Beograd predstavljan kao večno balkansko ,,srce tame” i isključivosti. Socijalističko Sarajevo opisivano je ne samo kao multietnički grad već i kao mesto u kome je ,,vazduh bio slobodniji”, meka za disidente iz drugih delova Titove države koja je u međuvremenu postala bivša. U lamentima nad ,,izgubljenim rajem” u uglednim američkim medijima grad na obalama Miljacke predstavljan je kao sofisticirano i otvoreno mesto. Direktno je poređen sa Parizom i San Franciskom, gej prestonicom sveta. Ali da li ovde bilo ko veruje da je 1991. godine u Sarajevu bilo O. K.biti gej? Šta je to bivše, multietničko Sarajevo stvarno tolerisalo? Kakve je razlike prihvatalo, a kojih se plašilo? Posleratno Sarajevo liči na Beograd. To je grad jedne nacije u kome su ljudi druge vere samo začin koji pomaže da osetimo aromu metropole Jedan od glavnih stereotipa o Sarajevu i Beogradu u zapadnim medijima tokom prethodnih dvadeset godina kaže da je bosanska prestonica oduvek bila tolerantan grad, dok je Beograd predstavljan kao večno balkansko ,,srce tame” i isključivosti. Socijalističko Sarajevo opisivano je ne samo kao multietnički grad već i kao mesto u kome je ,,vazduh bio slobodniji”, meka za disidente iz drugih delova Titove države koja je u međuvremenu postala bivša. U lamentima nad ,,izgubljenim rajem” u uglednim američkim medijima grad na obalama Miljacke predstavljan je kao sofisticirano i otvoreno mesto. Direktno je poređen sa Parizom i San Franciskom, gej prestonicom sveta. Ali da li ovde bilo ko veruje da je 1991. godine u Sarajevu bilo O. K.biti gej? Šta je to bivše, multietničko Sarajevo stvarno tolerisalo? Kakve je razlike prihvatalo, a kojih se plašilo? Verska i etnička različitost decenijama je branjena netolerancijom prema drugim različitostima. Lična imena, a neretko i prezimena, u Bosni su obično žigovi nacionalne pripadnosti. Svi znaju ko je ko. Zato je svaki pojedinac koji štrči predstavljao potencijalnu opasnost. On je svojom izuzetnošću sugerisao ili da je njegova etnička zajednica iznad druge dve ili da može postojati nešto što se nije ukuvalo i obezličilo u bosanskom loncu, jelu koju predstavlja odličnu metaforu sarajevske (ne)tolerancije. Svaki put kada se nečije isticanje nije moglo sakriti proizvodnjom lažnih simetrija ono je u Bosni potiskivano ili istiskivano. Nije bilo lako izmisliti bošnjačkog Ivu Andrića ili hrvatskog Emira Kusturicu. Zato je svako ko je odskakao genijalnošću, alternativnom seksulanošću ili potkulturnom uniformom predstavljao opasnost koju treba obezvređivati, krotiti ili eliminisati. Neprijatelji krhke etničke ravnoteže bili su tako i bosanski geniji i pankeri i homoseksualci. Ova netolerencija je izražena i u podeli na raju i papke. Papci nisu isto što i ,,seljačine” u ružnom žargonu beogradske građanske palanke. Ni raja nije sinonim za ,,urbanu i tolerantnu osobu”, kako tvrdi Ed Valijami, nagrađivani novinar ,,Gardijana”. Potreba da neko bude prihvaćen kao deo raje posledica je shvatanja da je normalna samo ona osoba koja nije drugačija. ,,Konije s nama taj je papak”, piše Šaćir Filandra, dekan sarajevskog Fakulteta političkih nauka. To je ,,onaj koji ne prihvata naše vrijednosti i obrasce ponašanja”. Imperativ uklapanja zahteva dozu izveštačenosti i licemerja koju ljudi sa strane teško mogu da razumeju ili prihvate. Ova pretvornost ima brojne manifestacije. Jedna je brzo i sasvim neiskreno zbližavanje. Dva minuta pošto smo se sreli postajemo jarani. Ali to ne znači da vas instant ,,jaro” neće izvređati pet minuta kasnije. Insistiranje da se bude ,,deo raje” na obroncima Trebevića se često izražava i prezirom prema ljubaznom ,,vi”. To što se mnogi vređaju kada im kažete ,,vi” nije znak nekog hvale vrednog antielitizma, već straha od mogućih posledica neuklapanja. Zato papak nije samo ,,primitivni” siledžija, već i osoba sa ,,bečkim” manirima. U temelju ove netolerantne tolerancije leži kolektivno sećanje i instinkt samoodržanja koji se razvio u zemlji koja se plaši talasanja i ima loša iskustva sa slobodnim izražavanjem volje pojedinaca koji imaju nacionalna imena i prezimena. Sasvim racionalan strah učinio je da se pojavi, parafraziraću Česlava Miloša, ketman tolerancije u kome je ostajao zarobljen bosanski um. Ova svebosanska izuzetnost nije sasvim bez presedana. Nigde na Balkanu ljudima koji se razlikuju nije lako da budu ono što jesu. Čak i u individualističkoj Australiji postoji sličan ,,sindrom sečenja visokog maka”. Ni Australijanci ne vole one koji štrče nalik tanušnim, žarkocrvenim bulkama u polju žita. Raja se tamo kaže ,,ortaštvo” (mateship) i malo je nedostajalo da ovaj ideal 1999. godine bude ubačen u preambulu ustava. I na kontinentu koji leži ,,dole ispod” neprijateljstvo prema isticanju ima duboke korene. Belim došljacima je bilo teško da prežive u okrutnom prirodnom okruženju. Solidarnost i egalitarizam postali su tada odlike po kojim se Australija i danas razlikuje od SAD, gde se odskakanje uzima kao najviša vrednost. Posleratno Sarajevo liči na Beograd. To je postao grad jedne nacije u kome su ljudi druge vere samo začin koji pomaže da osetimo aromu metropole. Možda u tome ima nečeg dobrog. Možda više niko neće seći ni visoke bulke koje štrče u vremenima mira, ni polja tuđeg žita u godinama rata. Preneseno iz Politike http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Biti-drukciji-na-Balkanu.lt.html

Posted by
Categories: Текстови и анализе

6 Коментарa на "O "raji" i "papcima" - prilog razumevanju multikulturalnosti Sarajeva" Оставите коментар
Srđa
30. новембра 1999. at 01:00

U samom poređenju islamističke prestonice sa milionskim gradom, uočava se jugoslovenski međuetnički egalitarizam a la tamni vilajet Bosna.

Че&#1076
30. новембра 1999. at 01:00

Срђо, да ли је могуће да просечан Србин не зна шта је метафора? Шта мислите да ће после рата, ратних злочина, Милошевића, разних грешака… неко на Западу да призна сопствене, чак и најочиглдније, грешке само на основу Вашег идеализованог виђења Србије и Срба. Са Западом треба говорити њиховим "језиком", а Ћирјаковић тај "језик" очигледно познаје.

Мр&#1106
30. новембра 1999. at 01:00

Ахм, па чекајте сад, да ли се ради о фигуративном значењу (тј. западњачкој предрасуди о Београду) или дословном значењу (а предрасуду има Срђа)? Поздрав

Srđa
30. новембра 1999. at 01:00

Priznajem da nisam razumeo. Kao što ni poređenja ne razumem. Zar se na Sarajevo po dobrom gleda? Nisam čuo… Zabluda. Od Sa se distancira, a ne približava ili poredi.

Че&#1076
30. новембра 1999. at 01:00

Није проблем када нешто не разумемо. Већи део света и васионе нису нам разумљиви. Невоља је кад се правимо да не видимо очигледно. Погледајте рецимо наше електронске медије и новине и њихово виђење ове годишњице. Већина твораца јавног мнења код нас има ставове које побија Ћирјаковић. Ако те ставове побијате другим и другачијим језиком они вас неће ни саслушати. Чему онда сва настојања, да буду придобијени национал-бољшевици у Србији или они који тврде да "Срби нису способни да почине ратни злочин"? Шта ће Вам то?

Srđa
30. новембра 1999. at 01:00

Nacional-boljševici? Ne verujem da je ikoga, jasno politički opredeljenog, moguće pridobiti. Ali problem je tu drugi, u Srbiji ima jako malo jasno opredeljenih, a pritome ne mislim na stranačku privrženost, već na principe i ideale. To je posledica siromašnog političkog života. Zato se čak i kritikovanje vlasti gubi u magli, jer nema oslonac u principima, vrednostima, idealima, etici i moralu. P.S. Ko prati medije?

Оставите коментар