O razlozima za nezavisnu Srbiju

четвртак, 26 маја, 2016 у 10:10AM

Začudio me je tekst posvećen desetogodišnjici proglašenja nezavisnosti Crne Gore objavljen u prošlom broju Nedeljnika

Kada renomirani, uvaženi i u našem novinarstvu bez sumnje izuzetno značajni, autori tekst utemelje na tezi o sudbonosnom sastanku šefa crnogorskog DB-a i predstavnika britanskog MI6 iz davne 1996. godine i još o njemu ne napišu ništa, ne može biti ni reči o ozbiljnoj analizi uzroka i posledica uspostave nezavisnosti Crne Gore. Koliko se sećam, upravo vodeća pera Nedeljnika insistiraju na suočavanju sa prošlošću i sa činjenicom da naše tajne službe nisu (bile) reformisane i lustrirane…  Odakle onda takvo poverenje u procenu izvora iz DB-a da je čak 42 srpskih političara i intelektualaca uoči istupanja Crne Gore iz državne zajednice bilo u službi režima Mila Đukanovića?

Nisu 42 političara, tajkuna i analitičara odvojila Crnu Goru od Srbije. Nije ju odvojio ni Milo Đukanović koji je za sve ove godine pokazao sam jedno – da je konvertit, šovinista i poslušnik bez časti i morala. Crnu Goru je od Srbije odvojila kompletna politička Srbija. U dva navrata 1990. i 2000. Srbija je bila u prilici da odbaci koncept državnost koji joj je nametnut šezdesetih i sedamdesetih godina. Ona to nije učinila. Od dominantne teze prema kojoj je „zatečeno stanje istovremeno i idealno jer u budućnosti samo može biti gore“ koga su se držali SPS, DS, DSS i SNS kada su imali dominantan uticaj na srpsku politiku, do malobrojnih ekstreista iz SRS i LDP koji bi i jedni i drugi da obnove Jugoslaviju – prvi u okviru Velike Srbije (Rusije) a drugi u okvirima Evropske unije – svi su zastupali politiku neaktivnosti i čekanja. SR Jugoslavija stvorena je sporazumom dve partije, potajno, na konfederalnim osnovama „Kardeljeve ustavnosti“, na zastrelim temeljima jugoslovenstva, bez bilo kakvih garancija za prava srpskog naroda u Crnoj Gori niti za prava Srbije.  Crnogorski režim je makar formalno dva puta o budućnosti crnogroske državnosti pitao građane (1992 i 2006), srpske vlasti nikada nisu ni konsultovale narod o državnoj budućnosti. Nas su SR Jugoslavija 1992. i Državna Zajednica SCG snašle. Prva je nametnuta u jeku rata, uoči uvođenja međunarodnih sankcija, od strane jednog krnjeg,  jednopartijskog saveznog parlamenta (u kome je preostala svega trećina poslanika). DZ SCG došla je kao nametnuti sporazum. Od potpisnika Beogradskog sporazuma na proglašenju Ustavne povelje februara 2003. bio je prisutan samo Zoran Đinđić. Koncept za koji se zalagao (u knjizi Jugoslavija kao nedovršena država objavljenoj 1989 godine napisao je da su jugoslovenske države propadale zato što su bile plod sporazuma elita i nisu imale demkratsku legitimaciju) tom prilikom je potpuno odbačen. Koštuničin stav da „svaku Jugoslaviju treba baciti u mutnu Maricu“, isti je odbacio je odmah po stupanju na vlast. Kada ga je profesor Čavoški pitao šta garantuje dalje snaženje zajedničke države, pošto za razliku od SAD ne postoje ustanove i mehanizmi za to, Koštunica je  slegao ramenima. Srpski konzervativci baš kao i naši nacionalisti ionako odavno računaju na petstogodišnje perspektive –   pobedu Rusije i Kine, globalno zagrevanje, slilazak Hrista…

Sa zanimanjem sam pročiato tezu o značaju izlaska Srbije na more… Srbija ekonomski i politički nikada nije izašla na more preko Crne Gore. Uprkos velikim naporima, gigantskom projektu pruge do Bara mi nikada nismo izgradili neki srpski ili srpsko-crnogorski ekonomski sistem.

Zajednica koja nije bila ni država i ni srpska (SRJ je imala snažne konfederativne elemente – Crna Gora je još pre njenog stvaranja , 1991., čak povukla svoje građane iz rata i započela sopstveni rat sa dubrovačkom opštinom…) samo je umanjila jedinstvo srpskog naroda i narušila interese Srbije. Srbija osim reformisanja SFR Jugoslavije  nije imala snage da pruži bilo koji drugi koncept jedinstva.

Pišete o crnogorskim ljudima u vrhu srpske države… Siguran sam da ih je bilo, ali oni svakako nisu bili najvažnija među brojnim slabostima srpske države. Zašto bi se crnogorska vlada trošila i vrbovala veliki broj ljudi kada je sa podrškom 1/32 građana držala polovinu vlasti u jednoj iapk međuanrodno priznatoj državolikoj zajednici. DS i DSS su bili toliko posvađani, a SRS u toj meri utonula u autizam prošlosti i populizma, da je crnogorskoj strani pošlo za rukom da u Ustavnu povelju unese sve elemente iz ponude koju je Srbiji 2001. dao Milo Đukanović. Razlika je bila u nazivu (državna zajednica ili zajednica država) i u mogućnosti da budu raspisani neposredni izbori za poslanike u zajedničkoj skupštini. Đukanović je od početka bio u stanju i u prilici da taj deo sporazuma izvrda. Baš kao što je mogao da blokira zajednički sud jednostavnim davanjem otkaza njegovih sudija iz Crne Gore.

Razjedinjena, posvađana i bezidejna Srbija dozvolila je terazijskoj crnogorskoj dijaspori da vodi kampanju za državnu zajednicu. Ne sporim pravo i legitimitet ovih ljudi, ali oni su se pokazali u odnosu na crnogorsku vladu, koja je bez sumnje imala stranu pomoć i podršku, kao grupa amatera koja u svim prilikama ističe ostarele osobe sa zastarelim idejama. Ako su ideje već nešto oko čega se teško sporiti setimo se njihove nemušte kampanje „Za evropsku Državnu Zajednicu SCG“…  Činjenice je da nisu uspeli da sakupe sredstvima, da nisu organizovali kontrolu referendumskog procesa i da nisu čak ni uložili žalbu na ishod referenduma. Svi oni, i DS i DSS uvek su imali rezervne planove u stranačkim pitanjima. Recimo ako izgube izbore (setimo se Nataše Mičić kao šefice države ili izbora Tomislava Nikolića za predsednika Narodne skupštine). Kako to da niko od njih nije imao rezervnu opciju kad je reč najvažnijem državnom pitanju? 

Srbija je, da je bila moderna i demokratska, trebalo prva da ispostavi ponudu Đukanoviću.  Nije smela da dozvoli da snažnu političku kartu obnove državnosti odigra sâm i protiv slabog i razjedinjenog srpskog naroda (koji je paradoksalno  Crnu Goru u davnini bio i stvorio). Naša ponuda trebalo je da bude jasna. Ili ujedinjena, međunarodno priznata država  Srbija u kojoj bi Crna Gora imala status kao Škotska u Velikoj Britaniji, ili zajednica dve nezavisne države sa punima pravima – konstiutivnošću za Srbe u Crnoj Gori i ekonomskim izlazom na more za Srbiju (preko Herceg Novog naravno).

Problem Srba u Crnoj Gori postao je posle 1945. identitetski. Posle decenija suzbijanja pokazalo se da je većina prihvatila crngorski nacionalni identitet. Među trećinom stanovnika koji se danas izjašnjavaju kao Srbi tek svaki treći (dakle 10% ukupnog stanovništva Crne Gore) bi bio sprman da Srbiju vidi kao maticu. U uslovima potpune obespravljenosti (progon jezika, obespravljivanje Crkve, činjenica da niti u jednoj ustanovi Srbi ne čine više od 8% zaposlenih – i to često zahvaljujući čistačima i domarima)   svega svaki deseti Srbin (3% građana Crne Gore) veruje da je srpski narod tamo obespravljen. To su činjenice. One su pre svega posledica neaktvnosti srpskih elita iz Beograda.

Ja sam autor političkog programa G17 iz 2003. godine. Moja ideja je bila da ova stranka traži samostalnost Srbije. Od 2000. vodim tu borbu i niko u Srbiji nije obijavio više tekstova o tome. G17 je program primio nevoljno, Labus je bio poptisnik Beogradskog sporazuma, Dinkića nije bilo briga. Trebao im je program, baš kao i Batiću kome je ideju o podršci samostalnosti dao, jedan poznati amerikanofil –  novinar Ratko Dmitrović.

Koncept otcepljenja Crne Gore koji je imao sve veću  podršku iz SAD i EU nije podrazumevao učešće nekoga iz Srbije. Srbija je morala ostati pasivna i potpuno poražena i ponižena.  „Druga Srbija“ propagirala je stav da Crna Gora treba da konzumira nezavisnost i da Srbija to ima da joj dozvoli ćutke, da nikoga ne provocira zato što je to, je li, nemoderno. G 17 nije želeo da se zamera DSS-u koji mu je prepustio samostalnost u ekonomiji. Objavio sam u to vreme stotine tekstova, dao oko hiljadu izjava i intervjua o ovom pitanju ali me je iz stranke, a posebno u vladi i parlamentu pratila glasna tišina.  Uoči referenduma su mi osporene čak i stranačke boje i prostorije za simbolični anti-referendum i malo vidljivu kampanju koje sam sproveo sâm i čak ih delimično finansirao.

Deset godina posle referenduma Srbija je u potpunosti napustila Srbe iz Crne Gore. Moja zamisao, o tome da demokratizacijom Crne Gore i afirmacijom ravnopravnosti Srba od jedne konfederalne zajednice, dobijemo dve srpske države, nije naišla na zanimanje elite kojoj je bliže neprekidno lamentiranje i pronalaženje krivaca. Ipak, izvesno je da je zahavljujući lošem stanju u srpskom društvu, posebno među elitama, ovakav ishod možda bio i najmanje gorka među svim lošim mogućnostima.

  —

Objavljeno u Nedeljniku – 26.05.2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар