Одбрана ојкања

Средином новембра 2010. године, на заседању у Наиробију, „UNESCO“ је прогласио и заштитио „ојкање“, односно „ојкачу“ као нематеријалну културну баштину од изузетног значаја, што представља врло важан и, сложићемо се, позитиван догађај. Међутим, све би било у реду да је „ојкача“ заштићена као нематеријална културна баштина онога коме заправо припада, али то није случај. „UNESCO“ је прогласио и заштитио „ојкање“, односно „ојкачу“ као нематеријалну културну баштину Републике Хрватске, која је још 2009. године поднела предлог за заштиту „ојкања“ као хрватског културног наслеђа, иако се заправо ради о вокалним облицима традиционалних песама Срба Крајишника. Средином новембра 2010. године, на заседању у Наиробију, „UNESCO“ је прогласио и заштитио „ојкање“, односно „ојкачу“ као нематеријалну културну баштину од изузетног значаја, што представља врло важан и, сложићемо се, позитиван догађај. Међутим, све би било у реду да је „ојкача“ заштићена као нематеријална културна баштина онога коме заправо припада, али то није случај. „UNESCO“ је прогласио и заштитио „ојкање“, односно „ојкачу“ као нематеријалну културну баштину Републике Хрватске, која је још 2009. године поднела предлог за заштиту „ојкања“ као хрватског културног наслеђа, иако се заправо ради о вокалним облицима традиционалних песама Срба Крајишника. Средином новембра 2010. године, на заседању у Наиробију, „UNESCO“ је прогласио и заштитио „ојкање“, односно „ојкачу“ као нематеријалну културну баштину од изузетног значаја, што представља врло важан и, сложићемо се, позитиван догађај. Међутим, све би било у реду да је „ојкача“ заштићена као нематеријална културна баштина онога коме заправо припада, али то није случај. „UNESCO“ је прогласио и заштитио „ојкање“, односно „ојкачу“ као нематеријалну културну баштину Републике Хрватске, која је још 2009. године поднела предлог за заштиту „ојкања“ као хрватског културног наслеђа, иако се заправо ради о вокалним облицима традиционалних песама Срба Крајишника. У образложењу „UNESCO“ –а наведено је да се овај начин певања користи на подручју далматинског залеђа, те да га изводе двоје или више певача ( како мушких, тако и женских ). Што се саме технике тиче, „UNESCO“ наводи како је „ојкање“ певање које траје онолико дуго, колико извођачима, такорећи, „издржи дах“, да су мелодије засноване на ограниченој, најчешће хроматској, тоналној лествици, те да текстови варирају од љубавних, па све до текстова са социјалним или политичким темама. Тако је Република Хрватска након прогона више од 400.000 Срба за време последњег грађанског рата ( само у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“ убијено је око 2.500 Срба, а прогнано више од 250.000 ), узурпације приватне имовине Срба избеглих из Хрватске ( чија се вредност према незваничним подацима процењује на 30 милијарди евра ) и систематског уништавања споменика културе, како би се уклонили трагови миленијумског присуства Срба на тим просторима, кренула са присвајањем и нематеријалне културне баштине Срба Крајишника. Изворно крајишко певање, карактеристично за читаву динарску област, је веома специфично и корени тог начина културног изражавања сежу далеко у прошлост. Према неким изворима, сматра се да је „ојкање“ остатак најстаријег балканског начина певања из предсловенског доба. Најстарије податке о „ојкању“ срећемо у делу Алберта Фортиса „Путовање по Далмацији“, објављеном 1774. године. Древно „ојкање“ се изводи у целом динарском појасу, Кордуну, Лици, Банији, Босни и Херцеговини и у Црној Гори. Срби Крајишници, тј. Срби динарског поднебља, певање изводе у групама где један води песму и пева први глас док други прате ( „басирају“ ) и на тај начин стварају мелодију. Специфичност овог начина певања огледа се кроз узвик „ој“ ( „аој“, „јој“ ), па се те песме зову „лички ојкан“, „далматинска ојкалица“, „кордунашка ојкача“ итд….Корен свих ових песама је исти, а зависно од тога где се изводе могу имати различиту интонацију и различите украсе ( нпр. изводе се уз или без пратње тамбурице ). Певају се у готово свим приликама: идући на прело, за време прелења, на зборовима, славама, у збеговима, уз рад ( нпр. косци на косидби, жетеоци….), на различитим весељима….Групе које изводе песму могу бити, мушке, женске или мешовите. Према великом броју релевантних научних истраживања и студија, изворно крајишко певање сматра се наслеђем православног живља. Тако, научник светског гласа и један од најпознатијих чешких етномузиколога Људевит Куба у свом Зборнику из 1899. године, наводи да је „ојкање“ као начин певања „у православним крајевима особито обљубљен“. Овде је потребно навести и чињеницу да Људевит Куба своје тврдње базира на подацима до којих је дошао непосредно на терену током 19. века. Надаље, овај чувени чешки етномузиколог наводи да „ојкање“ у Хрватској срећемо код православних „пребјеглица“ из Босне и Србије, те да је „ојкање“ као начин певања присутно и у Црној Гори. Исти став заступа и Антун Добронић у својој чувеној студији „Ојкање“ објављеној 1915. године. Поред Људевита Кубе, значајне податке о „ојкању“ срећемо и у делима Владимира Дворниковића, Душана Умићевића и Станка Опачића, а у новије време феноменом „ојкања“ и „ојкаче“ баве се Ненад Грујичић, Весна Ивков и Добривоје Павлица. Тако, Владимир Дворниковић наводи да је „ојкање“ пронашао у далматинској Загори, коју је посетио 1936. године, те да су њени извођачи „ојкачу“ називали „плач за Косовом“. Душан Умићевић, пак, у тексту објављеном 1939. године наводи да у свим крајевима где је „ојкање“ сачувано „ојка“ само православни свет, док Станко Опачић у књизи „Народне пјесме Кордуна“ наводи да су се „ојкаче“ називале и „пјевање ћирилицом“. Коначно, треба поменути и студије и снимке са терена, бањалучког академика Владе Милошевића, који је у великој мери обрадио „сељачко певање“ у Босни и Херцеговини. Међутим, без обзира на сва релевантна научна истраживања и студије, „ојкање“ је проглашено за искључиво хрватску нематеријалну културну баштину, чиме је Република Хрватска добила задатак да заштити овај начин певања и поднесе извештај светској организацији о предузетим мерама. Хрватска страна своје тврдње о „ојкању“ као хрватској нематеријалној културној баштини базира на ставу да је „ојкање“ облик прастарог предсловенског балканског певања, који су, према истраживању етнолога Милована Гавација „Хрвати нашли, усвојили и сачували“ ??? Из образложења „UNESCO“- ве одлуке произилази да се „ојкање“ као начин певања среће само у далматинском залеђу, околини планине Велебит, региону Лике и Кордуна и околини града Карловца, што, наравно, не одговара истини. Велики број релевантних извора и података указује на то да се „ојкање“ изводи у целом динарском појасу, Кордуну, Лици, Банији, Босни и Херцеговини и у Црној Гори, што значи да је „ојкање“ обележје целог Балкана, а приписано је искључиво хрватској културној баштини. Коначно, из свега реченог произилази закључак да је „UNESCO“- ва одлука, између осталог, базирана и на погрешно утврђеном чињеничном стању. Проглашењу и заштити „ојкања“, односно „ојкаче“ као нематеријалне културне баштине Републике Хрватске ( формално ), односно наставку затирања трагова постојања српског народа на том подручју ( фактички ), у Републици Србији није посвећена претерано велика пажња. Штавише, изостала је реакција надлежних органа, пре свих Министарства културе Републике Србије. Ако се изузму реакције великог броја Удружења Срба Крајишника и појединих српских интелектуалаца, може се рећи да је овај догађај прошао готово незапажено, док је у Републици Хрватској овом догађају посвећена веома велика пажња. И док Република Хрватска, ( важно је истаћи ), још од 2004. године веома озбиљно ради на слању кандидата за добијање звања нематеријалног културног добра, Република Србија је тек средином прошле године усвојила Конвенцију о нематеријалној културној баштини, а надлежно Министарство културе је крајем прошле године почело са прикупљањем предлога од појединаца и институција и прављењем прелиминарне листе предлога. Било како било, „ојкање“, као нематеријално културно добро, се тренутно налази на „UNESCO“- вој листи као значајно, али угрожено културно наслеђе које захтева хитну бригу, како би било очувано. Проглашењем и заштитом „ојкања“, односно „ојкаче“ као нематеријалне културне баштине Републике Хрватске угрожено је културно наслеђе Срба Крајишника, те овај догађај, са животне тачке гледано, треба схватити и као позив за очување српске духовне баштине како у Републици Хрватској, тако и у Босни и Херцеговини и Црној Гори, јер је „ојкање“ препознатљив културни „бренд“ крајишких Срба. Чињеница је да је овај догађај наше надлежно Министарство дочекало неспремно и да се наши стручњаци који се баве нематеријалном културном баштином налазе у заостатку за регионом. Иначе, нематеријалну светску баштину чине усмена традиција, уметничка извођења, друштвени обичаји, ритуали, фестивали, знања и обичаји везани за природу и свемир, као и знања и умећа традиционалних заната. Процедура сакупљања података о одређеном нематеријалном културном добру је доста сложена и подразумева, поред осталог, и озбиљан рад на терену. Без обзира на све, Министарство културе Републике Србије би требало, заједно са Босном и Херцеговином или Републиком Српском, да уложи протест на проглашење и заштиту „ојкања“, односно „ојкаче“ као нематеријалне културне баштине Републике Хрватске, како би „ојкање“ постало део светске нематеријалне баштине у којем учествују Срби, јер садашње стање, као што се да закључити из великог броја релевантних извора, не одговара ни стварном чињеничном стању, а ни историјској истини. Међутим, обзиром на садашње стање, упитно је постојање воље, жеље, мотивације и потребе за истицањем овог феномена када је наше Министарство културе у питању. Остаје нам нада да ће се ипак пронаћи неко одговоран ко ће се на озбиљан начин позабавити овим питањем у наредном периоду.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Одбрана ојкања" Оставите коментар
Srbin iz RS
30. новембра 1999. at 01:00

Jos jedna pohvala Naprednom klubu sto je pomenuo ovaj klasicni, ali ne i usamljeni primjer hrvatskog prisvajanja srpske kulturne bastine, u nedostatku svoje. Volio bih kada bi g-din Antic uspio da alarmira naseg ministra kulture da se ispravi ova UNESCO-va nepravda. Pozdrav

Оставите коментар