Одговорност

недеља, 10 августа, 2014 у 9:54PM

Када би ме неко за три године питао, рецимо, по чему памтим прву трећину августа 2014., верујем да бих одговорио да ћу се сећати изјава јавних личности у Србији.

Лето је, политички и медијски мртва сезона, па су важне вести и оне које су биле сензационалне пре равно стотину година. Почетком августа 2014. навршило се столеће од почетка Првог светског рата. Председник Николић је посетио Белгију, примио га је краљ, стајао је на почасној бини заједно са шефовима великих европских држава. Дао је и једну важну изјаву. Председник каже како „Србија не сме више да има непријатеље међу великим силама“. Испада да је Србија имала избора. Да јој је нуђено да изабере између мирне неутралности и сукоба. Као да Аустроугарска није све од стицања независности Србије 1878. покушавала да је претвори у своју колонију. Као да ту шансу није пропустио управо сâм Беч често запостављајући чак и своје малобројне али утицајне и владајуће приврженике у Београду. Као да нису бечки политичири 1907. године одлучили да своју политику промене и Србију уместо колоније претворе у плен који ће поделити са њеним суседима. Стари радикал није могао да одоли а да не спомене како није сигуран да данашње ратне пожаре не пале они који би хтели да их гасе…Остао је тако доследан себи и „поклонио се чаршији на све четири стране“. Премијер Вучић дао је интервју СИ-ЕН-ЕН-у… Леп енглески. Каже Србија је „фактор стабилности у Европи, то је добра вест за цео свет“… Како је то Србија 1914. била фактор нестабилности? Хајде да видимо колико је немира, преврата и буна од 1815. до 1914. против законитих народних власти избило у Србији уз помоћ аустријског новца, а колико је Србија нереда и устанака изазвала у Аустрији? Маргарет Макмилан је срамно поредила Србију из 1914. са модерним Ираном… Једино двоје људи, међутим, које су чланови „Младе Босне“ убили за време читавог њеног постојања, били су Фрања Ферднанд и Софија Хотек… Али важно је да наши умивени радикали говоре језиком који воле да чују њихови нови „пријатељи“.

Хајде што први људи наше државе прихватају наводну кривицу наших предака за светски рат, али зашто верују да су грађани неинтелигентни и органичени? Када се случајно покаже супротно, зашто раде на томе да ствари промене нагоре? Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић коначно је могао да побере симпатије народа. Нехарзматични дворанин, који је ћутањем и потмулошћу постигао више него да је певао као Цеца, није се показао као председник Народне скупштине, а као шеф полиције остао је познат по љигавом погађању побољшања Вучићевог расположења на јавним седницама владе и по употреби телефона за самофотографисање у поплављеним подручјима. Сада је управљао потрагом за отмичарем девојчице из Суботице. Када је убица пронађен спремно је изашао пред медије. Дуго већ не спомиње свој докторат, тежиште афере пребачено је на његовог ментора легендарног власника Универзитета „Мегатренд“ Мићу Б. Јовановића. Згрозио се над гнусним злочином… Споменуо да је и он лично родитељ и зажалио што нема смртне казне. Тиме нам је још једном указао на чињеницу да нико није крив док полиција то не каже и да судство плаћамо узалуд: оставине могу да решавају нотари, повреде и убиства полиција, а најсложеније случајеве – Александар Вучић.

            Лето је, ништа се не догађа, новинари су зграбили случај отмице и убиства са еланом изгладнелих вукова. Али зашто им политичари асистирају у том ружном послу? Прихватимо новинске пресуде пре суда, навику да прогоне све који познају убице… али сада су чак уцењивали и оца убијене !  Да се убиство догодило зими, или у предизборној кампањи, вест би била на четвртини насловне стране, али би свакако морали да се суочимо са колумнама полудивљих уредника и разних лелекавих присутних грађанки које тврде да су новинарке. Сви они треба да нам објасне како је исправно, праведно и хумано само када сте им слични по примитивизму.

Срећом ту је и Чедомир Јовановић. Каријера му је наизглед пропала, али он је и даље дива. Баш као и Брижит Бардо – није више „лепотица дана“ али иде ненашминкана и неофарбана и брани животиње. Јовановић наравно није неки лузер, па да и он брани животиње, не фарба се, не шминка… Далеко било…  Он летује у Грчкој, пентра се на Анде, Хималаје, рони професионално, скаче падобраном, вежба у теретани… Једне новине су рутински израчунале колико је потрошио током летовања и та вест, чак и ако се значајно умањи, Јовановића приказује онаквог какав он несумњиво јесте: КАО НЕПОШТЕНОГ ПРОСТАКА. Међутим не би та непрофесионална и жута новина била таква да им извор за вест да је Јовановић купио кућерину на острву Миконос вредну шест милиона евра нису „мештани“… Друге сличне новине, али са страним власницима, узеле су Јовановића у заштиту. Пишу како се овај посвећени спортиста повредио и одбио да оде у иностранство на операцију, већ се одважио да га лече у Србији ! Какав родољуб !    Пишу још да није отишао на одмор док неку сиорту децу из Обреновца (без броја, имена и презимена, установе…) није послао на летовање у Порторож.

Да деца виде мало света… Тамо где је 20.000 Срба две деценије избрисано и без  права која су раније имали, тамо где нашем пензионом фонду дугују сто милиона евра без наде да ће вратити… Да упознају саврмену Европу каква је заиста.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар