Омасовљавање „антихашког лобија“ Југословенско хашко јединство

петак, 30 децембра, 2016 у 12:00AM

Зоран Ђинђић је у једном од последњих интервјуа западним медијима Хашки суд описао као скупи циркус, а сарадњу с њим назвао је „прљавим послом“. Цена хашке параправде се изражава у милијардама долара. О правој природи и прљавштини „циркуса“ које је поменуо премијер који је убијен у акцији „Стоп Хагу“ имали смо прилике да читамо претходне недеље, убрзо пошто су у предвечерје завртања дебелог доларског цевовода први велики „пацови“ почели да искачу са тонућег политичког брода који је пре 15 година помпезно назван „Међународни кривични суд за бившу Југославију“. То што њихове исповести и препуцавања личе на лоше шпијунске романе, све са завиривањем под сукње и јоргане, не би било вредно пажње да се не ради о институцији која је требало да уради један изузетно важан посао за све нас.Зоран Ђинђић је у једном од последњих интервјуа западним медијима Хашки суд описао као скупи циркус, а сарадњу с њим назвао је „прљавим послом“. Цена хашке параправде се изражава у милијардама долара. О правој природи и прљавштини „циркуса“ које је поменуо премијер који је убијен у акцији „Стоп Хагу“ имали смо прилике да читамо претходне недеље, убрзо пошто су у предвечерје завртања дебелог доларског цевовода први велики „пацови“ почели да искачу canadian pharmacy online са тонућег политичког брода који је пре 15 година помпезно назван „Међународни кривични суд за бившу Југославију“. То што њихове исповести и препуцавања личе на лоше шпијунске романе, све са завиривањем под сукње и јоргане, не би било вредно пажње да се не ради о институцији која је требало да уради један изузетно важан посао за све нас.Зоран Ђинђић је у једном од последњих интервјуа западним медијима Хашки суд описао као скупи циркус, а сарадњу с њим назвао је „прљавим послом“. Цена хашке параправде се изражава у милијардама долара. О правој природи и прљавштини „циркуса“ које је поменуо премијер који је убијен у акцији „Стоп Хагу“ имали смо прилике да читамо претходне недеље, убрзо пошто су у предвечерје завртања дебелог доларског цевовода први велики „пацови“ почели да искачу са тонућег политичког брода који је пре 15 година помпезно назван „Међународни кривични суд за бившу Југославију“. То што њихове исповести и препуцавања личе на лоше шпијунске романе, све са завиривањем под сукње и јоргане, не би било вредно пажње да се не ради о институцији која је требало да уради један изузетно важан посао за све нас. Овде се не ради о оспоравању неопходности међународне правде – мало је места где је она могла да буде толико корисна као на овим просторима. Главни проблем није ни велика, још увек нерешена дилема САД и западноевропских сила о томе да ли има уопште места за (право) кривично право у међународној политици. Суштина патетичног несуспеха Хашког суда лежи у споју невероватне арогантности, неспособнбости и огромних амбиција људи који су у њему имали кључне улоге. Овај суд, а посебно неки његови тужиоци, није желео само да суди, већ да пише историју и има монопол над правом и правдом. Међутим, данас се чини да никада нисмо били даље од правде и минимума интер-етничког консензуса о истини о свему шта се дешавало од 1991. до 2001. године. Многи су можда већ заборавили са колико се жестине трибунал дуго времена опирао оснивању комисије за истину и помирење у Босни и Херцеговини, као и на које су све начине домаћи „хагобранитељи“ дезавуисали покушај успостављања сличног тела у Србији. Хаг је, на нашу несрећу, успео да се бар на неко време наметене као једини арбитар. Са запада, и даље, углавном долазе похвале и аплаузи. Али, неки званичници се изгледа плаше да историја можда неће бити нежна према њима и њиховом трибуналу. Зато нам разни „инсајдери“ већ нуде олајавања некадашњих сардника и покушавају да правдају неуспех – једнима су криви „англосаксонци“, другима Французи. Почели су да „цуре“ и тајни снимци, стенограми који сведоче о прљавој и ружној борби за место у историји камуфлираној као битка за правду. Захваљујући овим новим „исповестима“ и сведочанствима постају јасније и димензија професионалног и моралног банкрота институције која је, да је стварно бринула о жртвама и праву, могла да нас, ако не сасвим лиши будућих фратрицидних ратова, онда бар увери да ће бити много мање крволочни. Један од разлога зашто је права природа онога што погрешно зовемо трибуналом остала све донедавно скривена иза етикете „антихашки лоби“, која је немилосрдно лепљена правим лобистима и јатацима, али и онима који су само покушавали да буду критични и конструктивни, је у догађајима 11. септембру 2001. године. Поред њујоршких „Кула близанакиња“ Бин Ладен је тог дана са светске медијске мапе избрисао и бившу Југославију и Хашки суд који се њоме бавио. Тако је у свести многих Хаг остао оно што је требало да буде, а не оно што је постао: срамотна фабрика за претварање масовних убица и њихових налогбодаваца у националне свеце, најмоћнији произвођач изговора за избегавање суочавања са почињеним злочинима и генератор перверзних локалних апологета који су, упорно бранећи хашку правосудну фарсу, подизали већ „беатификоване“ осуђенике и оптуженике на још више пиједестале. Дуги хашки фајронт је почео убрзо пошто је Слободан Милошевић умро као невин човек, што вероватно представља највеће достигнуће трибунала. Али, неки искусни и угледни прваници су Хаг у тишини напустили много раније. Међу разочаранима, запањенима или згађенима радом трибунала су биле угледне судије, укључујући и америчке правнике, који су из разних разлога одлучили да јавно не говоре о раду суда. Неки су се бојали да би им то угрозило углед и краијеру – после нестанка Балкана из видокруга светске modafinil online јавности, а нарочито после масовних злочина у Дарфуру и Ираку, оно мало преосталог медијског простора углавном је било заузето од стране ватрених и уверљивих хашких апологета, махом лобиста и српских аутошовиниста. Илузије о успешнопсти и корисности Хашког суда, колико год се то мало тицало остатка света, су у бившој Југославији прошле недеље разбијене на скоро свим странама. Чак су и неки од најгласнијих овдашњих заступника ревидирали своје „хагољубачке“ ставове. „Антихашки лоби“ никада није био ни већи и снажнији. Многи би данас хтели да зауставе Хаг. У Вуковару је поводом „срамотне пресуде вуковарској тројци“ организовано „тродневно бдијење у знак просведа“ које је завршило у понедељак. Мајке жртава побијених у Овчари су „шокиране и згрожене“ хашком пресудом. Премијер Иво Санадер је пресуде тројци назвао „смијешним“ и поручио да Хрватима „нитко неће писати повијест, осим нас самих“. Владимир Шекс, председник хрватског парламента, је изјавио да су „награђени www.yourcanadianmeds.com злочинци, а жртве кажњење“. Хрватски медији тврде да је Соња Бисерко наводно изјавила да „она особно сматра како је Хашки трибунал диксвалифицирао сам себе“. Овој „непринципијелној коалицији“ су раније „приступиле“ чланице неколико удружења жена Сребренице („сваки дан затвора за Насера увреда је за наше жртве“), бројни амерички и европски обожаваци лика и дела Рамуша Хардинаја („херој модерног доба чија је породица крварила за земљу коју насељевају Албанци“), Радовану Караџићу одани колумнисти „Правде“ и њихови све бројнији читаоци, „Заклада за истину о Домовинском рату“ (и многобројни обожаваоци који тврде да је Анте Готовина „generalisimus croaticus“)… Главна тужитељка и њено окружење воле да се заваравају тврдећи да је баш чињеница да критике стижу са свих (балканских) страна доказ њихове успешности и непристрасности. Нама остаје нада да никада нећемо доћи у ситуацаију да овде, у забитима бивше Југославије, тестирамо ту наводну успешност. Ваљда ће пре него што постане касно, а то овде неретко значи и крваво, често помињани чаробни штапић звани „чланство у ЕУ“, или неко друго чудо, пацификовати рођаке у Хагу „увређених“ и „кажњених“ жртава и ратоборне следбенике „хероја“ и „светаца“ произведених у судницама скупог и злоћудног паратрибунала.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Коментари су затворени.