Орах

четвртак, 26 марта, 2015 у 10:52AM

Седамнаест година Социјалистичке народне партије… Да ли је то разлог за прославу у Црној Гори, црногорској опозицији, српским земљама? 

Има ли уопште смисла анализирати непарну годишњицу постојања једне опозиционе партије?

Чини ми се да има, пошто је феномен СНП и, на неки други начин  у начелу сличног СПС суштински слика слабости модерне Србије и нашег народа. Партија какве су СПС-а у Србији, јединствен како у нашим земљама тако и у другим словенским или источноевропским државама. Обе партије су се тешко одрекле идеологија југословенства и реалног социјализма. СПС је остао без власти након што је постао претесан за Милошевићев режим. СНП је и настао када је ДПС решио да мења пол те се одрекао партијског вишка. Неспремне да се мењају како би заштитиле интерес народа и грађана, остају као организације кадре да се и после највећих полома и пропасти, појаве чиле и орне, спремне да воде нову политику на стари начин, са старим људима и наизглед  у континуитету.

Питам се који је мотив једног социјалисте из Србије да данас говори о континуитету, поноси се Милошевићем и Брозом, а да се истовремено радује Дачићевим евро-атлантским хвалисањима? Налазим  само један: њихове грешке и заблуде постале су народне, противници – које су службе њиховог режима деценијама стварале -дошли су на власт захваљујући њима и пали су када је то социјалистима одговарало… Остали су једина алтернатива, чак и након што су се радикали „припитомили“, променили име и усвојили програм ЛДП-а.

СНП је опстао… Можда је и то некаква победа. Никада није дошао на власт. Прихватао је промене н сличан начин као СПС – са закашњењем, немо… Остао је доследно недоследан… Напустио је Милошевића али не у време када га је напустио српски народ, већ тек касније… Чак и изручење Милошевића Хашком суду није навело СНП да напусти савезну владу, само је тадашњи премијер Зоран Жижић поднео оставку. Држао се на дистанци од ДПС-овог режима и од опозиције. Најбољу слику СНП-а пружа то инсистирање на „србогорству“, посебном идентитету који је од Срба у Црној Гори требало да створи нове „неопредељене“, нацију која би трулим Југославијама требало да буде талац и везивно ткиво.

У новинама сам видео фотографију са обележавања седамнаесте годишњице СНП. Симбол партијског деловања Његошева воћка – „тврд орах“. Четири заставе: (прва претпостављам) партијска, друга застава РЦГ, па ЕУ и застава Краљевине Црне Горе… Све са „плаветном“ пругом коју су дефинисали велики српски „пријатељи“ комунисти. Слика СНП-а. Срби у изнудици… Југословени по избру. Све уз Машанову пркосну поруку да ће Југославије, ако је већ и нема, једнога дана БИТИ…

Која је перспектива таквог СНП-а? Победа уједињене опозиције, којој традиционално не припада? Не. Самостална победа. Тешко могуће. Њено је само да чека споразум власти Србије са црногорским режимом. Једном ће можда и до тог договора доћи. Српске владе су већ четврт века незаинтересоване за права српског народа. Заузете химерама европејства и југословенства, опседнуте личном себичношћу и партијским интересом… Оне ипак морају нешто да раде. Већ дуго времена оне размишљају како да учврсте прљави савез који су склопиле са Ђукановићевим режимом на штету српског народа. Наводно су поправили односе између две земље, а нису решили нити једно питање осим односа Београда према Станку Суботићу… Сада остаје да помогну свом режимском савезнику у Подгорици тако што ће у власт увести неку српску или просрпску партију. Не знам која ће то партија бити, али немам сумње да ће неку пронаћи. 

Некако ми се чини да би сасвим логично било да у ту нову власт, коју ће оличавати један „нови“ Ђуканвић „чији задатак није да прогони Србе“ (није ми само јасно како му је тако нешто пало на памет…), уђе странка којој „национализам није на првом месту“, којој су „блиска оба национална идентитета – и црногорски и српски“, која памти време заједништва две републике… То јединство је истина било дефектно зато што је увек почивало  на себичним интересима владајућих странака, али кога је то код нас брига.   

Као и увек, током протеклих четврт века, сваки велики пораз нашег народа, у Србији и српским земљамама, пре свега је био утемељен на нашим препознатљивим унутрашњим слабостима и одавно уоченим манама. Без њих лакше би смо се суочили са САД и СР Немачком, државама које су разориле наше отаџбине – бившу Југославију и  Републику Србију.

Партије наизглед сличне СНП-у и СПС-у постоје у свим државама које су биле социјалистичке. Међутим, само код нас ове две партије имају упориште у народу и представљају, чак и када су у добокој опозицији, релевантно и распрострањено мишљење. Такве политичке струје скупо су коштале српски народ, зато што смо вођени њиховим идејама непогрешиво ишли у одређени пораз и познати амбис. Као што је застава РЦГ дефинисана како би биле расрбљене државне траиције Црне Горе, полако ушла у просторије СНП – учи ће и остале идеје Ђукановићевог режима…

Треба да се променимо набоље пре бего што почнемо да мењамо режиме.   Ми у Србији смо после 2000. године тешко прихватали ту очигледну истину. 

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар