Органи и установе

Најснажнији мој утисак није чињеница да је вођство албанског националног и терористичког покрета било криминализовано. Такође, нису ми блиске тезе према којима откриће и међународна потврда ових злочина може да доведе до помирења или релативизовања злочина српске стране. Мене је по ко зна који пут затекла бескрупулозност званичника у Бриселу, Тирани и Вашингтону. Упркос јасним, непобитним чињеницама чујемо оптужбе против Савета Европе и заклињање у албанско ратно вођство на Косову. Из САД и ЕУ углавном долазе лицемерне тврдње према којима трговце органима отетих цивила прво треба осудити, па тек онда износити оптужбе у јавност. Али, ко уопште може да осуди премијера државе коју су створиле САД и ЕУ? Најснажнији мој утисак није чињеница да је вођство албанског националног и терористичког покрета било криминализовано. Такође, нису ми блиске тезе према којима откриће и међународна потврда ових злочина може да доведе до помирења или релативизовања злочина српске стране. Мене је по ко зна који пут затекла бескрупулозност званичника у Бриселу, Тирани и Вашингтону. Упркос јасним, непобитним чињеницама чујемо оптужбе против Савета Европе и заклињање у албанско ратно вођство на Косову. Из САД и ЕУ углавном долазе лицемерне тврдње према којима трговце органима отетих цивила прво треба осудити, па тек онда износити оптужбе у јавност. Али, ко уопште може да осуди премијера државе коју су створиле САД и ЕУ? У извештају чији је аутор званичник Савета Европе откривена је језива истина о правој природи тзв. „Ослободилачке војске Косова“. Најмање тристотине људи било је отето на Косову и Метохији, често у време мира, када је покрајина већ била под заштитом Уједињених нација. Отети су пребачени на територију Републике Албаније и тамо брутално погубљени, а њихови органи су извађени и прошверцовани у иностранство. Ова изопачена фабрика, та индустрија зла, функионисала је месецима, упошљавала велики број људи и убрала милионе долара. Према наводима извештаја представљеног јавности у овај бестидан и зверски посао било је укључено вођство терористичке „ОВК“ и данашњи премијер Косова Хашим Тачи. Најснажнији мој утисак није чињеница да је вођство албанског националног и терористичког покрета било криминализовано. Такође, нису ми блиске тезе према којима откриће и међународна потврда ових злочина може да доведе до помирења или релативизовања злочина српске стране. Мене је по ко зна који пут затекла бескрупулозност званичника у Бриселу, Тирани и Вашингтону. Упркос јасним, непобитним чињеницама чујемо оптужбе против Савета Европе и заклињање у албанско ратно вођство на Косову. Из САД и ЕУ углавном долазе лицемерне тврдње према којима трговце органима отетих цивила прво треба осудити, па тек онда износити оптужбе у јавност. Али, ко уопште може да осуди премијера државе коју су створиле САД и ЕУ? Хашки суд више не подиже оптужнице. Док је то могао, европски и амерички политичари и чиновници чинили су много да „због стабилности Косова“ не дође до суђења вођама „ОВК“. Оправдања која чујемо не разликују се превише од правдања која смо слушали у Србији за време режима Слободана Милошевића. Ипак, постоји једна приметна разлика. Наиме, Србији и српском народу рат је деведестеих година наметнут. За многе америчке дипломате и политичаре Срби су били народ убица, одговоран за Први, а тиме и Други светски рат, нацизам и Холокауст. У Босни и Хрватској Србима је беспоговорно требало одузети важећим уставима гарантовану равноправност. Већ на почетку рата Срби су за ове ратне учеснике убили 200,000 Муслимана и силовали 50,000 заробљеница. Само је требало да се касније догоде Вишеград, Пријердор, Фоча и коначно Сребреница као потврда, али и без тога све је било јасно на самом почетку рата. И данас сага о злочинима и одговорности води ка даљем укидању права српског народа и рушењу независности и целовитости Србије. Али док су српски злочини, стварни и измишљени, имали своју функцију у политици ратних непријатеља српског народа – коју то вредност угрожава истина о злочинима „ОВК“? Албански народ на Косову се никада није ни борио за људска и грађанска права, добили би их још 1992. године у савезу са срспком демократском опозицијом само да су изашли н аизбворе. Самосталност им данас свакако не угрожава нејасна политика слабе Србије. Мислим да се ради о друга два нимало начелна али свакако важна разлога. Захваљујући Вашингтону и Бриселу група убица, криминалаца и у неким случајевима манијака, дошла је у прилику да регрутује министре и генерале, а једна терористичка организација постала је ослободилачка војска и језгро модерне армије. Убиства, шверц, трговина људима, органима…, дрога и тероризам нису били избор САД и ЕУ, али су били део заједничког предузећа. Срамота је заједничка и зато се данас овако једнодушно и бране. И док први људи Албаније воде кампању против установа Савета Европе, а представници албанског суда и тужилаштва су још пре неколико месеци одбили сарадњу са српским правосудним органима. Председник Србије, Борис Тадић, проценио је односе снага и поручио да ни он не сматра Тачија кривим док га не осуди суд. Да ли ће тај суд бити суд Тачијевог народа или његове странке, Тадић не спомиње, али избор је такав. Боље да отворено кажемо да ћемо на све пристати, него да нас после натерају. Ипак, ако Србију могу да присиле на разна понижења, да ли је могуће да њени државници не сматрају да постоји нешто што би превршило меру и довело до тога да одбију да учествују па макар и изгубили власт. Нека такве послове ради опозиција, она иста која је 1999. доказала да може да изгуби Косово а да се и даље бесчасно држи власти. Садашњу власт у Србији није препоручила тек моћ и помоћ из иностранства, већ управо морална разлика у односу на социјалисте и радикале. Прошле седмице умро је Ричард Холбрук. Политичар који је много учинио да оспори права српском народу у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији, али је зато 1997. подржао одржавање нерегуларних избора које је опозиција бојкотовала и тако посредно допринео одржању Слободана Милошевића. Изувао је ципеле приликом посете терористима из „ОВК“. Водио преговоре који су довели до бомбардовања Србије. Три године пошто је у Сарајеву обелодањен укупан број жртава грађанског рата, Холбрук је и даље тврдио да су Срби убили три пута више Муслимана. Ипак, Холбрук ће после свега остати упамћен по томе што је водио преговоре на којима је очувана Република Српска. Босна и Херцеговина није захваљујући њему постала држава, чак напротив. Косово су од Србије отцепили амерички генерали, пошто су његови „дипломатски“ покушаји пропали, а север покрајине још увек није предат Албанцима на управу. Холбрукова судбина и рекације на аферу у вези са трговином људским органима указују на природу односа САД и ЕУ према Србији и српском народу. Давне 1879. године британски државник Гледстон наговестио је морално стање у коме се данас налази политика ових сила према Србији. Треће начело спољне политике за коју се залагао, дефинисао је следећим речима: „А ако желимо постати апостоли мира са циљем да разуму других народа омилимо своја убеђења, сматрајући их за савршена, па тога ради поричемо њихова права, онда ћемо, то је више него сигурно, срушити вредност својих начела.“

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар