Парада

недеља, 12 априла, 2015 у 8:06PM

Особа по имену Филип Вујановић, политичар ветеран у Црној Гори, бивши председник републике, који тврди да је пре две године поново победио на изборима (а у том уверењу га подржава и режим Мила Ђукановића), донео је далековид и државнички мудар потез. Прихватио је, па одмах потом одбио да путује у Москву на параду која ће бити уприличена у част седамдесете годишњице победе над фашизмом.

Некада давно, Вујановић је служио као „лепо лице“ наказног режима. Тада је могао да спомене Србију и Русију приликом обележевања дана независности а да притом не употреби и говор мржње. Данас то више није тако. Данас је другачије. Русија, ипак, није Србија да се са њом поиграва група ветерана председништва ССОЈ-а која се са привременог рада у Београду вратила у завичај на доживотне функције. Нити ће Вашингтон и Брисел трпети то замајавање од некога ко је већ показао да је спреман на сваки уступак и жртву само да би им се умилио; нити ће Москва трпети некога ко је у најави неискрен, лицемеран и покварен.

У овом тренутку САД, Британија и Немачка захтевају слепу оданост, Руска Федерација данас код њих има статус који је нацистичка Немачка добила тек 1940. године. „Културним“ нацистима требало је да разоре пола Европе али су непријатељи постали тек када су почели да нападају и бомбардују Француску и Британију, Русија је постала непријатељ самим својим постојањем, а непријатељство је експлодирало када није прихватила да буде жртва, да статус европског парије купује тако што дозвољава да део по део њеног народа буде жртва. Путин Западу не смета зато што је аутократа и угрожава суседне државе, пошто таквих пријатеља ови имају широм света. Јељцин им је био пријатељ, тврдили су да је демократа, иако је на парламент – који је био легитиман колико и установа председника федерације – ударио артиљеријском ватром. Њима је уствари потребан неки Милошевић, непријатељ кога могу да савладају и да контролишу. Спреман да буде и тврдоглав и попустљив када им одговара, који ће ћутке жртвовати српски народ Крајине и славити када му отму свету косовску земљу. Ретки су такви, Путин свакако није.

Какав је да је, Путин је макар политичар од формата – за разлику од бирократа из Брисела који и исти тоалет папир и исту политичку стратегију увек користе више пута у различитим ситуацијама. Годнама су финансирали морбидне и бизарне невладине организације које су урлале на свако одбијање српских власти да беспоговорно славе дан уласка јединица Црвене армије и НОВ-а у Београд. Сви ми који смо сматрали за неопходно да приметимо да је борбу против нациста и окупатора пратила и борба против слободе и демократије, да је народ беспотребно излаган погибији када је велика већина европских нација гледала да се сачува и приштеди, као и да је у два месеца после ослобођења, у миру, убијено 6.000 његових невиних грађана… Били смо означавани као фашисти и колаборационисти. Сада, међутим, победа над нацизмом није више важна. Док у Естонији руше споменике, газе основна права руског народа, Русија је та која наводно прети малим, екстремистичким државним национализмима балтичких држава. Да ли је Русија прекршила Устав Украјине и обрила председника на улици? Можда је Русија укинула права руском народу на истоку Украјине? Сви знамо да нису Руси, већ Украјиници ослободили концентрациони логор Аушвиц – тако каже председник Пољске. Русија, усталом није позвана на прославу обележавања годишњице ослобођења Аушвица. Зна се да је Немачка кључнија за обележавање те годишњице – да немачки народ није изабрао Хитлера не би било логора, да иста сада није демократска држава можда би још увек постојали неки логори…
Србија је одлучила да иде у Москву. Поруке из Брисела су езоповске, двомсмислене, изречене у кондиционалу, мафијашки претеће… Али Николићева Србија, иако јадна и капитуланстка, поноснија је од „лидерке регионa“ Ђукановићеве Црне Горе која не само да има председника марионету, већ је и сама марионетска. И да све буде занимљивије ти који данас Црну Гору гурају у НАТО и сукоб са Русијом – државници који мешају Црну Гору и Македонију… Омогућили су да Подгорцу понижава албански премијер Еди Рама. Прво су бирали „Мис Албаније“ у Улцињу, затим су Рама и Тачи постали почасни грађани овог града на територији Црне Горе, и још из њега најављују уједињење Албанаца „ако не милом онда класично“ (дакле културно, отмено, европски на опште задовољство пошто злочини које не види витални, праведни, слободоумни и чили Теодор Мерон уствари и не постоје). Док се Филип Вујановић дружи са СУБНОР-ом који се нашао да га извуче из обећане посете Русији – паради која сведочи о историјској истини да је Црвена армија заузела Берлин и срушила нацизам – остаје истина да када Рама и Тачи успеју, Србија неће имати 13% територије, а Црне Горе и Македоније више неће бити… Али зар је то важно – Клинтону су Македонија и Црна Гора ионако исто… А и сви ћемо бити у Европској унији…

Чланак је објављен у подгоричком Дану, о Васкрсу 12.04.2015. године

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар