Парадници

среда, 1 октобра, 2014 у 10:09PM

У Београду траје „недеља поноса”. Тако је режим Александра Вучића одлучио да релативизује и спроведе демонстрације хомосексуалаца из САД и дела ЕУ подстакнуте, организоване и медијски спиноване активности које немају везе са сексуалним опредељењм и људским правима. Овде говоримо о групи политичара и бирократа из Берлина, Лондона, Вашингтона, Амстердама и Копенхагена који питање људских и мањинских права већ деценијама претварају у политичко оружје. Различит је однос ових политичара и интелектуалца према овом питању када се оно тиче Београда и Москве, наједној и Дохе, Ријада, Анкаре, Сарајева, Новог Пазара или Варшаве, на другој страни. Док је у Москви проблем однос власти према хомосексуализму какав је у САД био преовлађујући до пре двадесет година, не смета када заливски савезници имају однос какав је у западневропским државама постојао пре две стотине…

Демонстрације хомосексуалаца постале су питање свих питања у Београду. Верујем да због политизације и покварености српске и страних влада чак ни већина хомосексуалаца не подржава овај потпуно симболички и спољни вид афирмације људских права. Уверен сам да мали број грађана данас верује да је због различиог сексуалног опредељења дозвољено и потребно некога тући, обесправити или омаловажити. Ипак, циљ САД, ЕУ и дела српских политичара од почетка је да питање параде хомосексуалаца буде оруђе за слуђивање, радикализовање, дељење и касније образложење за обесправљивање српског народа. Мени уопште није јасно, зашто један од протагониста ове кампање, вођа малобројне и антисрпске партије ЛДП, Чедомир Јовановић, не покуша да покаже Београду колико је регионално застао и не организује параду хомосексуалаца у Новом Пазару. Пошто код нас од неполитичког патријарха траже да подржи параду, зашто Јовановић не би позвао свог некадашњег политичког савезника муфтију Зукорлића да стану на чело новопазарске параде? Мислим да је одговор једноставан, као и у случају различитог односа према Дохи и Москви. Реч је о томе да је важан Београд, а не мањинска права.

Мали број грађана је спреман да демонстрира против нечијег приватног живота и слободе који треба да буду неприкосновени… Још мањи број је, срећом, спреман да изврши насиље над неким ко му ништа није скривио или учинио нажао. Ипак, у земљи у којој власт већ трећу годину наводно спроводи невероватно успешне реформе, држава је све дужнија, све мање продуктивна, све незапосленија и сиромашнија… У друштву у коме има новца за организовање парадне „забаве” за неколико амбасадора империјалних сила ненаклоњених српском народу, а нема за додатак трудницама, нема за школске асистенте деце са посебним потребама, нема за стипендије најбољим студентима за мастер студије у иностранству и коначно нема за пола откупа књига за библиотеке по Србији и Београду, оволика пажња, повика и трошак око параде хомосексуалаца и таква брига министара изазивају чуђење и отпор…

Гнев подситиче и поквареност власти. Ако је већ толико важна парада хомосексуалца, зашто Вучићев режим није покушао да добије гаранције великих сила за нека од наших народних права? Зашто питање права хомосексуалаца увек мора бити везано за статус Републике Српске, Косова, Војводине, Рашке области? Зашто нас увијек терају да се солидаришемо са најекстремнијим деловима наше нападнуте и угрожене нације? Да ли Александар Вучић заиста верује да ће имати другачију судбину од других популарних српских политичара да ће остати популаран иако ништа или нешто сасвим мало постигне? Вучић се не бави хомосексуалцима… То је једино питање поред одржавања канализације у Власотинцу у које се не меша. Поквариће фризуру и кравату? Патријарха развлаче по новинама, на улице су изашли грађани који би окупљене на паради хомосексуалца растргли, а Влада Србије главна одговорна за узбуну, забуну и свађу у народу прекјуче је донела одлуку да парада није ни дозвољена ни забрањена!? Вучић по обичају надрндано и пркосно бира да „ради” недељом, а на параду ће ићи четири „беспослена” министра до чије популарности премијер изгледа не држи много (троје ионако нису чланови СНС-а, мада имају жестоке везе са темом министри културе и државне управе, те директорка канцеларије за придруживање ЕУ, а ту је и једна битна снс-овка „без портфеља”)…

Док трају парадни дани треба по традицијама наше савремене демократије пратити ко шта забрањује, приватизује и краде… Гужва је па је много тога могуће што иначе не би било. Забрањен је „Утисак недеље”, култна, две деценије стара емисија Оље Бећковић. Неки би рекли да је то ствар приватне телевизије како ће уредити свој програм. Ипак, не познајем приватника који најбољу робу ставља у мању продавницу у споредној уличици… Као што Б92 жели да ову емисију премести на свој стерилни, негледани и прашњави инфо-канал. Мало је овако добрих прилика да оваква вест буде скрајнута… После напада на информативне сајтове опозиције (међу њима је био и сајт Напредног клуба), после пародичног отпора чак и хумористичким емисијама каква је „Надреална теллевизија”, извесно је да Вучићева администарција није влада већ режим. Ускраћивање грађанских слобода и народних права је без преседана у протеклих четврт века, пошто тиранину асистирају и најмање две стране силе.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар