Подгорица је свет

четвртак, 15 октобра, 2015 у 10:21AM

Већ двадесет дана трају највећи грађански протести у историји Црне Горе. Опозициони савез бори се на тај начин за успоставу демократије, грађанских слобода и пуно поштовање људских права. Неко би рекао да је Црна Гора већ двадесет и пет година словом устава „демократска држава“, међутим она то, чак ни формално, више није.

На страницама Политике било је до сада речи, а и сâм сам често писао у овој колумни, о лошем стању у ком се налази српски народ у Црној Гори. О томе да му Режим Мила Ђукановића оспорава законом прописана права, да је неравноправан, вишеструко мање заступљени међу запосленима у јавним службама и чиновништву, како је прогоњена православна црква и посебно свештеници са српским држављанством, коначно да је мета кампање грдњи и увреде. Иако су српски медији писали о свему овоме званична Србија никада није заузела став, а камо ли на основу тог става водила дугорочну политику.

Такво држање Србије можемо донекле и разумети. До националне поделе између Црногораца и Срба дошло је тек почетком овог, 21. века,  борба за заједничку државу вођена је у неповољним условима оште кризе и ауторитарног Милошевићевог режима, на темељима које нити је историјски одредио нити демократски формулисао наш народ. Бројни Срби из Црне Горе, којима је матична држава ускратила политичка права већином никада нису са одобравањем гледали на мешање Србије у унутрашња питања њиховог завичаја… Коначно САД, Британија и Немачка не само да су гледали неблагонаклоно на свако па и начелно занимање српских влада за српски народ  изван наших граница, већ се ни саме за само за права Срба никада и нигде нису занимале.    

Ако би Ђинђићу, Коштуници, Тадићу и Вучићу могли да опростимо безобзирно, себично и кукавичко оглушвање о моралну, националну и уставну обавезу да се макар занимају за права наше браће и сународника, данашања ћутња српске владе недопустива је и неопростива.

У Црној Гори један превазиђени режим који никада није трпео постојање демократских установа, већ годинама нема ни ону „демократску“ легитимацију коју имају тирани. Низ нелегитимних и сумњивих избора врхунац је доживао када су пре више од две године очигледно фалсификовани председнички избори. Такође, крајње су нелегитимни и резултати претходног пописа. Танка глазура демократске шминке одавно се растопила и ругоба диктатуре очигледна је свима осим онима у САД и ЕУ за које је Црна Гора у перспективи искључиво највећи и најјефтнији носач авиона Шесте америчке флоте.

Пре неколико година садашњи први потпредседник српске владе Ивица Дачић изјавио је нешто о „ресетовању“ односа Србије и Црне Горе. Дачићу: Шта то би? Да ли је то нестало струје? Где је то ресетовање?

Овдашња политичка елита се опредељивала када је у деморкатској Македонији једна група странака покушала да на улици смени владу чији се највећи грех звао „Турски ток“ (неизграђени гасовод). Већина је одржавала владу Груевског, зато што су је обарале и агентоидне демореволуциоанрне групе иза којих већ деценијама широм света иду нови ауторитарни режими, а понегде и одреди смрти. Мањина се изјаснила за опозицију уз сличне, лоше преведене, оптужбе против Груевског – које већ следују свакоме ко не следи групу бирократа из Брисела и авантуриста из Вашингтона. Влада Србије се посебно занимала за случај, наводно из обзира према чињеници да је македонску владу подржавала и странка ДПСМ, тамошњих Срба.

У Црној Гори трају највеће демонстрације посвећене слободи и демократији које је Балкан видео у овом веку. Неколико хиљада грађана у Подгорици чије је становништво десетоструко малобројније од београдског, то су десетине хиљада на Теразијама и Тргу Николе Пашића. У Црној Гори данас протествује народ, тамо је жртва бунтовника већа него што је пре двадесет година била наша у Србији. Ко је тамо против режима нема посла ни запослења, нема места у друштву, ни мира, ни напретка, ни будућности…

Александар Вучић је био на власти када смо изгубили Косово и Метохију. Данас страствено брани права Србије на Косову, а признао га је. Чињеница да чак ни морално не подржава борбу наших суседа за слободу и демократију говори о томе какав је односно какав није државник. Ако заборавимо наше пријатеље Србе, Црногорце, Албанце, Бошњаке, Муслимане, Хрвате и Роме који су устали да мирним средствима изборе слободу, ни сами не заслужујемо да будемо слободни. Сви треба да живимо са последицама својих дела. Ђукановнић треба да зна да више нема Хага у који би могао да побегне. Вучић, да је Србија која га је изабрала данас демократска и да се срамоте из 1995. и 1999. више не могу поновити на исти начин.                 

Политика, 15.10.2015.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар