Политичари

уторак, 6 јануара, 2015 у 11:47AM

Предсеник Републике Србије Томислав Николић најавио је некакву нову страницу у нашој државној политици. Каже ускоро ће иступити са планом за Косово и Метохију. То је, каже, његова дужност. Очекује да тако спречи независност покрајине. Пре неки дан медији су известили и о његовој најави да ће премијер Вучић и он заједно стати иза овог плана.

Да сам дошао из далеког иностраства без основних знања о савременој српској политици… Само да сам се вратио са Марса пре годину дана и приликом слетања повредио главу… Па да на мене ова председникова „кампања будуће кампање“ и сложена политичка стратегија са циљем да створи утисак о постојању националне и државне стратегије, оставе некакав утисак. Пре непуне две године Србија – оличена у Николићу, Дачићу и Вучићу – прихватила је „Бриселски споразум“ чијим словом се одрекла суверенитета на читавој територији албанске „Репубљик Косова“. Три године раније Тадићева администрација прихватила је да преда суверенитет у крајевима где су Албанци већина и укључивање тамошњих Срба у политички систем самопроглашене албанске државе. Садашњи властодршци одрекли су се и општина на северу где Срби представљају скоро искључиво становништво. Заузврат, до данас нису добили обећани напредак ка чланству у Европској унији, нити су успели да испослују некакав статус за српске општине на северу „државе“ у коју још само амбасадора треба да пошаљу. Али, рефомистички Томислав Николић није одједном спознао истину. Он истином „трепти“ као дотрајала неонка. Сетимо се: Николић је озбиљнију политичку каријеру почео као саоснивач Српске радикалне странке. Тада је Косово било централна тема сваког политичког програма. Толико су га волели да је преседник странке Шешељ предлагао да на светој земљи буде подигнуто што више термоцентрала и фабрика најпрљавије технологије. Надао се да ће тако отерати Албанце. После су уместо Велике Србије са царем из лозе Романов-Долгоруки-Браганса-Бурбон од Конга пристали на СР Југославију са Слободаном Милошевићем. Ту је све било супротно од радикалског програма али је било некаквих места у управним одборима за најбоље српске синове и кћери… После су се опет мрзели, али бивши генерални секретар странке тврди да им није било гадно да 1994. приме новац како би гласали за социјалистичког посланика приликом избора председника Народне скупштине. После су помогли доласку коалиције Заједно на власт у српским градовима и највећим општинама, али су већ следеће године ступили у коалицију са социјалистима. Поред репресивних закона о универзитету и информисању (које данас ретко спомињу) и пораза у рату после кога смо изгубили Косово и Метохију у спомен на те дане остали су велики и луксузни станови које су стекле поједине вође СРС. Након пораза су се дурили који дан па се вратили у владу. После Милошевићевог пада током осам година изигравали су непомирљиву опозицију, Вучић је читао Шешељев опроштајни говор на дан Милошевићеве сахране. Ишли су на његов гроб када ни Дачић није. Борили се са полицијом на митингу у време изручња Караџића Хагу и истовремено преговарали са Тадићем о преласку у нови политички свет.

Али… Рецимо да је све ово политичка археологија… Ипак, пре две године, уочи Бриселског споразума, председник Николић донео је „Платформу…“ коју су својим документима подржале влада и скупштина. Шта је после свега три месеца било са „Платформом…“? Шта је данас са њом… А шта је са Уставом из 2006. у који је управо Николић, колико и Котшуница, пажљиво уткао управо оне елементе формалне суверености на Косову и Метохији који у први план истичу и у непријатност доводе председника републике (у то време Тадића)? Ко данас може да верује Николићу? Бриселски споразум су освојили као „извештај владе“ – уговор који руши устав и законе – представили су као техничко питање а Уставни суд, препун правних величина и „очева храброст“, одбацио је жалбу на споразум као да није надлежан…

И сада, после четврте или пете злоупотребе Косова, Николић поново наступа. По пети пут цеди исто суво грожђе. Не би то радио да га не уверавају да још увек има много оних које је могуће обманути том истом причом. Има ли разлике код Ђукановића? Мењао је идеологије и програме чешће него чарапе. И… шта му фали…? У ЕУ ће ући први после Хрватске, а када није важно… Све то иде у рок власти…

Сви ти политканти делују потпуно бедно и одвратно када их неко упореди са Даром Радоњић, куварицом из Подгорице која се годинама бори за идеале у које верује. Особа која упорно и редовно учествује у свим опозиционим зборовима, која је о свом трошку хранила браниоце наше земље, која сваке године о свом трошку оде Милошевићу на гроб (што данас не чине ни они који му дугују тако много) свакако може бити узор бахатим демагозима у које, без обзира што је отишао у историју, убрајам и Милошевића. Докле год је народ бољи од елите, а бољи је без обзира што су особе каква је госпођа Радоњић ретке, дотле ће нам бити тешко и нећемо имати много разлога за наду.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар