Политика и принципи

недеља, 6 јуна, 2010 у 12:00AM

На недавним делимичним општинским изборима у Црној Гори режим јесте однео победу, али је тај успех ограничен чињеницом да је опозиција остварила највеће и најуспешније јединство до сада, као и да је режимски блок у појединим врло важним случајевима подељен. Притом опозициони гласови, а посебно гласови припадника српског народа, по први пут су уједињени, и то не ради стицања пуних политичких права и успоставе равноправности за српски народ, већ ради сламања монопола владајућег режима и започињања демократске транзиције у Црној Гори. Коме одговара могући распад опозиционе коалиције у Црној Гори? Да ли ће поновним стављањем у први план националне агенде која свакако неће бити остварена у наредним месецима, а можда ни у предстојећим годинама, корист имати народи Црне Горе, демократија, опозициона борба или режим? На недавним делимичним општинским изборима у Црној Гори режим јесте однео победу, али је тај успех ограничен чињеницом да је опозиција остварила највеће и најуспешније јединство до сада, као и да је режимски блок у појединим врло важним случајевима подељен. Притом опозициони гласови, а посебно гласови припадника српског народа, по први пут су уједињени, и то не ради стицања пуних политичких права и успоставе равноправности за српски народ, већ ради сламања монопола владајућег режима и започињања демократске транзиције у Црној Гори. Коме одговара могући распад опозиционе коалиције у Црној Гори? Да ли ће поновним стављањем у први план националне агенде која свакако неће бити остварена у наредним месецима, а можда ни у предстојећим годинама, корист имати народи Црне Горе, демократија, опозициона борба или режим? Кад се опозиционе странке на једвите јаде и после много година уједине, оне то чине искључиво како би постигле велики циљ обарања власти. У истински демократским друштвима такво „техничко“ уједињење – еуфемизам примењиван у парламентарној историји Србије деведесетих година 20. века – не само да је непотребно, већ је и суштински бескорисно. Када уједињена опозиција не успе у свом науму, онда то уједињење – замишљено као средство – постане циљ. Иако, под притиском режима, оданих му медија и свог чланства, опозиција настоји да остане јединствена – зато што је то јединство суштински једина тековина избора. Пошто су, без обзира на све, избори окончани поразом, такву тековину је тешко сачувати. Обесхрабрене у неравноправној утакмици са режимом, чланице опозиционе коалиције почну да премишљају да ли би можда у новом делењу карата међу вођама режимских противника, могле да прођу боље од својих дојучерашњих савезника. У Србији смо овакав процес гледали после парламентарних избора 1992. 1993. и 1996. године. Међутим, докле год је на власти један ауторитаран режим, који доноси све више штете грађанима земље, а задржава потпуни монопол у власти и политици, јединство опозиције једини је пут ка променама. Колико год болно било – у условима у којома је прилично несигурно и сумњиво опозиционо јединство једини истински добитак – важно је добро дефинисати циљеве опозиционе борбе у будућности. На недавним делимичним општинским изборима у Црној Гори режим јесте однео победу, али је тај успех ограничен чињеницом да је опозиција остварила највеће и најуспешније јединство до сада, као и да је режимски блок у појединим врло важним случајевима подељен. Притом опозициони гласови, а посебно гласови припадника српског народа, по први пут су уједињени, и то не ради стицања пуних политичких права и успоставе равноправности за српски народ, већ ради сламања монопола владајућег режима и започињања демократске транзиције у Црној Гори. Коме одговара могући распад опозиционе коалиције у Црној Гори? Да ли ће поновним стављањем у први план националне агенде која свакако неће бити остварена у наредним месецима, а можда ни у предстојећим годинама, корист имати народи Црне Горе, демократија, опозициона борба или режим? Данас у Србији чак ни Социјалистичка партија не брани више деловање Милошевићевог режима. Ипак, 1999. године, непосредно после напада Северноатланстког савеза на нашу земљу, онда када су власти практично остале без угледа у јавности, пропале су демонстрације демократске позиције надахнуте мишљу о брзој смени и радикалним променама. Учествовао сам у овим демострацијама изненађен неистрајном подршком народа, потпуним изостанком солидарности великих сила и незаинтерованошћу елите за промене. Већина је желела промене, али по сопственој мери. После година изневерених нада, грешака и колаборације (кад је реч о народу), лажног непријатељства и спонзорства (кад је реч о великим силама) и каријера и богатства створених захваљујући режиму који више није могао да их гарантује (у случају елита), није могло бити речи о радикалној промени. У почетку масовни, народни протести су се почеткм 2000. године претворили у симболични бунт неколико десетина београђана – „чувара ватре“ – које су исмевале чак и опозиционе новине. За промену нажалост није била неопходна велика морална жртва, већ важно жртвовање морала. Требало је, да парафразирам једног јако етичног политичара из Новог Сада, „зачепити нос и створити ДОС“. У уједињену опозицију накрцали су се режимски противници заједно са његовим побуњеним или отераним слугама. Финансирале су је исте оне велике силе које су 1992. и 1997. омогућиле опстанак идеалног балканског губитника („фактора стабилности / касапина“). Цену су платили народ и државни интереси. Морам да кажем да сам био изузетно задвољан што је до промена макар и на овај начин дошло. Знао сам да алтернатива нису биле радикалне реформе, како данас многи тврде, већ напротив успешан пуч унутар СПС-а или отворени долазак на власт безбедносних стурктура, које су се извукле из крила режима пред сам рат са НАТО-ом. Промене би биле још спорије, спорније и неуспешније. Можда опозицији у Црној Гори неће успети да остане јединствена, па јој до краја изборног процеса (а избори се не завршавају са затварањем борачких места, већ са формирањем власти) неће поћи за руком да стекне власт која би могла да започне ерозију владајућег режима. Ипак, најмање лош међу путевима за демократизацију Црне Горе управо води преко техничког јединства и привлачења делова режима и његових сателита на опозициону страну. Тешко је рећи колико ће времена бити потребно да се на овај пут стане и да се исти пређе. Уосталом успех зависи и од спољног фактора и режимских стаелита и отпадника. Увек неопходна, али никада довољна, политичка начелност страначких вођстава нема везе са овим путем. Можда ће поједине опозиционе странке разбијајући опозицију стећи углед начелних, доследних и родољубивих, али такав углед им у најбољем случају може бити само капитал да једнога дана и саме покушају такав пут.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар