Полемика око питања политике Републике Србије према Црној Гори и тамошњим Србима поново отвара сва она питања која у нашој јавности никада нису озбиљно разматрана. Данас, после двадесет година трулих компромиса и неуспеха, политика Србије према Црној Гори и даље је формулисана далеко од скупштине и јавности, на основу страначких, уместо државних интереса и заснована на страховима, уместо на тежњама. Судећи према мишљењу председника Народне странке Црне Горе г. Предрага Поповића, Црна Гора би требало да представља посебан и по свему изузетан случај у спољној и националној политици Републике Србије. Србија би тако, поред бриге према српском народу на Балкану, у дијаспори и свим својим грађанима расутим широм света, требало да води рачуна и о свим грађанима Црне Горе.Полемика око питања политике Републике Србије према Црној Гори и тамошњим Србима поново отвара сва она питања која у нашој јавности никада нису озбиљно разматрана. Данас, после двадесет година трулих компромиса и неуспеха, политика Србије према Црној Гори и даље је формулисана далеко од скупштине и јавности, на основу страначких, уместо државних интереса и заснована на страховима, уместо на тежњама. Судећи према мишљењу председника Народне странке Црне Горе г. Предрага Поповића, Црна Гора би требало да представља посебан и по свему изузетан случај у спољној и националној политици Републике Србије. Србија би тако, поред бриге према српском народу на Балкану, у дијаспори и свим својим грађанима расутим широм света, требало да води рачуна и о свим грађанима Црне Горе.Полемика око питања политике Републике Србије према Црној Гори и тамошњим Србима поново отвара сва она питања која у нашој јавности никада нису озбиљно разматрана. Данас, после двадесет година трулих компромиса и неуспеха, политика Србије према Црној Гори и даље је формулисана далеко од скупштине и јавности, на основу страначких, уместо државних интереса и заснована на страховима, уместо на тежњама. Судећи према мишљењу председника Народне странке Црне Горе г. Предрага Поповића, Црна Гора би требало да представља посебан и по свему изузетан случај у спољној и националној политици Републике Србије. Србија би тако, поред бриге према српском народу на Балкану, у дијаспори и свим својим грађанима расутим широм света, требало да води рачуна и о свим грађанима Црне Горе. После понижења из 1992. и 2003. године, када је Србија због формалног заједништва са Црном Гором била спремена да се одрекне имена, демократских установа, функционалне државе, заштите српског народа у Црној Гори, европске будућности и наравно великог новца, према мишљењу г. Поповића, званични Београд би и данас, требало да се према независној Црној Гори односи другачије него према другим суседима. Штавише, усредсређивање српске државе на заштиту српског народа у Црној Гори, прваци југословенске опозиције у овој републици виде као анахрон и лош приступ „који дели народ у Црној Гори и претвара српски народ у националну мањину“. Мислим да политика према Црној Гори, која у основама представља континуитет током протеклих двадесет година, у ствари осликава потпуни колапс националне и спољне политике Републике Србије. Господин Поповић тврди да Срби у Црној Гори нису национална мањина. Ипак, он не жури да каже ни како су Срби тамо већински народ. Двојност идентитета представља основну идеологију политичара међу које убрајам и г. Поповића. Уместо да се бори за права народа коме припада, он још увек сматра да су сви Црногорци донекле и Срби, чији би идентитет и политичко опредељење могли да буду усмеравани добротом и дарежљивошћу Србије. Срби у Црној Гори требало би да буду један од конститутивних народа ове републике. Ипак, они то по свој прилици неће постати зато што страначки интереси власти у Србији и југословенске опозиције у Црној Гори тако нешто онемогућавају. И док влада Србије и југословенска опозиција у Црној Гори настоје да тамо створе некакве Црнојугосрбе, власт у Црној Гори је национални идентитет поистоветила са држављанством. Грађанска држава у Црној Гори јесте маска за националну државу у којој сви словенски становници временом треба да схвате да су географски, културно, па на послетку и национално, искључиво Црногорци. Управо зато се врло утицајни посланици ове „грађанске“ државе баве и црквеним питањима, па питају представнике православне цркве да ли су „одани“ Црној Гори или Србији. Дужност матице је да брине о свом народу у иностранству. Уколико је реч о суседним државама у којима њени сународници чине значајан проценат укупног становништва, ова дужност се претвара у обавезу. Ако је, као у случају Срба у Црној Гори, један народ обесправљен и изложен црногорској и југословенској асимилацији, матица има моралну обавезу да води рачуна о овом делу свог народа. Однос између Србије и Црне Горе не треба свести искључиво на однос Србије према Србима у Црној Гори. Ипак, уколико следимо политику Хрватске према Хрватима у БиХ и Црној Гори, или Бугарске према Бугарима у Македонији и Србији, видећемо да је однос према сународницима најзначајнији сегмент њихове политике према суседним државама. Управо бугарски и хрватски закони о држављанству пружају истински модеран узор који би требало да следи Србија. Закон о држављанству Републике Бугарске је омогућио свим Бугарима који живе изван матичне државе да добију њено држављанство. Ово право је до сада искористило триста хиљада Македонаца. Слична је и политика Републике Хрватске према Хрватима у Босни и Херцеговини. Никоме није пало на памет да склапа некакве „међудржавне уговоре“ и нуди држављанство свим грађанима Македоније или Босне и Херцеговине, без обзира на историјске традиције и некадашње великодржавне аспирације. Оптужујући све оне који не сматрају да Србија према Црној Гори и Црногорцима треба да има посебну политику, којом би грађане ове државе поново ставили на пијадестал посебности, г. Поповић је устврдио да је такву политику водио режим Слободана Милошевића. Слободан Милошевић, међутим, никада није одустао од конфедералног концепта који је на недемократски начин успостављен 1992. године. Србе у Црној Гори је, током три последње године владавине, користио само као средство. Захваљујући Тадићу и Коштуници, али и г. Поповићу, Срби у Црној Гори су од 2004. до 2006. без икаквих гаранција за своју будућност учествовали у сличном пројекту. Бранили су од Ђукановићевог режима државну заједницу коју је у највећој мери креирао лично Мило Ђукановић. Време је да ова политика коначно буде напуштена. Србија у складу са чланом 13. Устава из 2006. има обавезу да „штити и развија“ односе Срба који живе у иностранству са матичном државом. То није само наша патриотска, већ на неки начин и демократска обавеза. Управо је одсуство бриге Србије према Србима у Црној Гори довело до тога да у овим крајевима стасају најекстремнији српски националисти, који су у значајној мери усмерили политику Србије током деведесетих година. Ови људи су, поред свег великог српства, исповедали и тезу о посебности и митском јединству Црногораца, које су видели и као неке „посебне Србе“. Тако је један од злогласних команданата паравојних, почетком деведесетих година на ТВ Политика, говорио о разним политичким и националним темама. У то време посланик, он је о свему говорио са легитимитетом политичара који подржава владајући режим. Током трајања емисије грдио је стране државнике и српске опозиционаре. Само када је реч о Црној Гори, овај Србин црногорског порекла, показао је дозу разумевања. Изјавио је како не осуђује г. Славка Перовића, тадашњег председника Либералног савеза Црне Горе, због залагања за независну Црну Гору, пошто је и „он Србин, мада то не признаје“. И овај пример речито поткрепљује све раније изнесене разлоге према којима је управо континутитет вишеструког идентитета, а не разумна и европска политика према сународницима у другим независним државама, оно наслеђе прошлости које би требало у потпуност одбацити.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе