Помирење

понедељак, 14 јуна, 2010 у 12:00AM

Деценије настојања да демократизујемо нашу политику пролазе у јаловом премишљању да ли смо „таоци“ или „заробљеници“ прошлости. Деценије настојања да демократизујемо нашу политику пролазе у јаловом премишљању да ли смо „таоци“ или „заробљеници“ прошлости. Кривична пријава госпође Мире Мандић из Бара против пензионисаног генерала Јове Капичића, поново је отворила велика питања, веома важна за развој демократије у Србији, Црној Гори, али и вероватно свим републикама бивше Југославије. Деценије настојања да демократизујемо нашу политику пролазе у јаловом премишљању да ли смо „таоци“ или „заробљеници“ прошлости. Мени би, лично, било свеједно да ли сам талац или заробљеник – опасно је и непријатно и једно и друго. Међутим, после деведесетих година 20. века испало је да је борба против улоге „таоца“ некако популарна. Не дај Боже да неко себи дозволи да буде „талац“ разних злочинстава која су учињена у име српског народа, које су извршили припадници српског народа, или се макар приписују Србима. Врло често смо сведоци да неке наше јавне личности, које тешко да би икада и под било каквим условима признале своју припадност српском народу, учествују у том „суочавању“, које често није много више од пузања и посипања пепелом. Такви, тајанствено обрадовани својом новом „националном“ улогом, они потсећају на ону чувену Павићеву причу о Грку који је живећи на граници са Бугарском одлучио да постане Бугарин. Дојучерашње сународнике је толико био омрзао да је својој деци оставио завет да га, када једном умре, сахране као Грка – како би на овом свету остао један душманин мање. Разуме се, сасвим је природно и неопходно на најоштрији начин осудити злочинце који су у рату убијали заробљенике, цивиле, жене и децу… Срамотно је учествовати и у националистичкој злоупотреби ратних злочина и њиховом коришћењу ради укидања легитимних демократских права читавог једног народа, па макар био и ваш сопствени. И док разматрају како да поред вишемиленијумске робије не само за извршиоце злочина, већ и за војне команданте и политичко вођство Србије, Српске и Српске Крајине, укину национална права српског народа, поделе и осакате Србију и наметну јој хипотеку државе геноцидног народа; ови острашћени људи и жене су јако осетљиви на успомене из Другог светског рата. Ко то спомиње, он је „заробљеник“ прошлости: јер судећи према њиховим промишљањима једина заштита од опасног и опаког српског народа представља управо континуирани злочин над истим. Недавно је једна историчарка пред телевизијским камерама, усред Београда, јасно рекла да су од стране партизана погубљени заробљеници 1945. године ионако били војници. Чудна филозофија. Своје златне тренутке овакво промишљање је вероватно доживело у Катинској шуми, као техничка инпсирација некада је служило многим злочинцима, па рекло би се и онима у Сребреници. Кривична пријава коју је поднела госпођа Мандић, колико је могуће наслутити из новинских вести, није инспирисана жељом за личном осветом или амбицијом за историјском ревизијом. Подела која је током Другог светског рата тако тешко оптеретила југословенске народе, а међу њима понајвише Србе, мора бити превазиђена како би смо коначно постали демократско друштво. Докле год неко оправдава злочине било националним или идеолошким разлозима, а таква оправдања прихватају и судске установе, неће бити ништа од демократских идеала о којима се тако много и лепо говори. У Црној Гори се српски народ коначно, још пре неколико година, идеолошки измирио. Ипак, јавност, пре свега она која се још увек најпријатније осећа у националиостичком узлету новопоронађене црногорске државности, претежно нема интерес да измири народе који живе у Црној Гори. Одатле такво поштовање за оне који са задовољством препричавају како су неуспешно покушавали да сруше планину жељни да грозном смрћу уморе оне који нису желели комунизам. Све накнадне приче о црногорству, демократији, Европи… у том случају не делују уверљиво. После скоро седам деценија јасно је да је грађански рат био непотребан, да је као и сви такви ратови био на штету и срамоту народа. Партизани су победили, али нису остварили идеале које су проповедали. Последице њиховог тријумфа донеле су велике штете. Четници су поражени између осталог зато што су њихови политички циљеви били застарели и недоречени, зато што су многе њихове вође биле слабе или недостојне. Непорецива је чињеница коју је госпођа Мандић на изузетан начин представила у изјави новинама: „Потпуно разумијем мога оца који није желио да се преда. Он је знао да би завршио као хиљаде његових сабораца који су након завршетка Другог светског рата без икаквог суда и суђења побијени… Но, мој отац са својим саборцима био је јачи од планине и већи од њених врхова. Презирући смрт остао је у утроби своје планине Сињајевине, која га чува за све оне који држе до заклетве, официрске части и поштења претвара у легенду.“ Помирење је могуће после правде. Правда није освета. Љубав према ближњима, част, родољубље и слободумност треба да буду мотиви, а њихова афирмација циљ. Није реч о заробљености у прошлости већ важним питањима будућности.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

2 Коментарa на "Помирење" Оставите коментар
joca
30. новембра 1999. at 01:00

Zalosno je da mi Srbi na ovim prostorima moramo iznova i iznova da trosimo snagu i energiju na stvari i cinjenice koje su poznate a vezane su na nasu blizu ili dalju proslost.Sve je to dokaz da nema volje i mudrosti da stvari resavaju ili pak se to namerno ostavlja za vreme koje dolazi kao nesposobnost sadasnjih generacija.I to tako traje godinama i decenijama.Ovo je samo jedan primer.

Bugarski Miodrag
30. новембра 1999. at 01:00

SVAKA ČAST

Оставите коментар