Попис у Босни и Херцеговини

понедељак, 4 јула, 2016 у 10:22AM

Јасно је шта се збива. Република Српска је нападнута. Намера бошњалчког и хрватског национализма, подстакнута од стране САД и њихових европских савезника, јесте да буде искоришћена гужва око изласка Британије из ЕУ да би на Балкану био потврђен престиж Брисела. У таласу који би могао почети са Шкотском и Каталонијом, према овом расистичком концепту, никако не смеју бити Срби и Руси.

Погледајте само године криза током протеклих четврт века: 1992. (почетак највећег рата у Европи после 1945); 1995.-1996. (крај рата у БиХ почетак кризе на Косову), 1999.- 2000. (НАТО напад на Србију, промене у Србији); 2004. (погром над Србима на КиМ); 2008. (признање независности КиМ); 2012. (изборни инжењеринг и крај демократске транзиције у Србији)… Све те године биле су изборне у Сједињеним Државама. Јасно је, тако,  ко је највећи кривац за распад Југославије и обесправљивање српског народа. Само смо 2012. мало јефтиније прошли, јер су наш крвави обол и жртву паљеницу  тада у већој мери платили муслимански народи са Блиског истока и из северне Африке. И сада треба нешто да се догоди, пре него што на чело САД дође корпоративни кловн или буде успостављена монархијска владавина неколико породица – свеједно.

Шта би било са Црном Гором да су САД и ЕУ помогле српски национализам на начин који сада подупиру бошњачки? Да су пописи спровођени уз уважавање чињенице да у Србији живи четврт милиона грађана са црногорским држављанством.  Грађани БиХ су једини народ на свету код којих важе правила невиђена другде, заснована на наводној чињеници да је један народ био прогоњен у размерама које су упоредиве са Холокаустом. Попис, истраживања и живот показали су током протеклих двадесет  година да то није тако. Притом, ранија страдања Срба у Црној Гори, она која не застаревају, и њихова данашња обесправљеност јасно говоре у прилог аргументу да би и ту било могуће успоставити исте „принципе“. То међутим нико није спреман да дозволи. Попис је и овако у Црној Гори био очигледно фалсификован а оспорено је постојање  неколико десетина хиљада Срба. За разлику од Срба који у Црној Гори нису ни сви регистровани, у БиХ је у попису учествовало 196.000 грађана који у њој не живе, исти гласају током свих протеклих двадесет година. Велика већина тих људи су Бошњаци.

Резултати пописа које Република Српска не признаје и нема српског политичара који би могао ући у парламент а да их прихвата, показују да су Срби  у већој мери и трајније прогнани из Федерације БиХ него Бошњаци и Хрвати из Српске. Такође, јасно је да су се три народа разграничила. Они вољом САД, Бошњака, Срба и Хрвата више не живе заједно већ једни поред других.  Намера оних који су спровели овакав попис, применили методологију која је противна науци и коначно прекршили важне договоре који су раније били постигнути, била је да допринесу укидању Републике Српске и прогону српског народа. Не би иначе журили да тврде како су Бошњаци постали већински народ у БиХ. Ето, нација жртва геноцида, коју су Срби замало колективно уништили, постала је наводно већинска уз помоћ гласова из дијаспоре. Вероватно и пописом бившег муфтије из Новог Пазара, иначе пореклом Албанца, који се и сâм пријавио да живи у Сребреници.  Ово је само један од низа корака, од притисака Бундастага и Конгреса, преко иницијативе из ЕУ за унитаризацију БиХ, до акције католичке цркве и њених вишегодишњих упорних захтева за реформу устава БиХ и успоставу региона какви су, макар кад је о границама реч, постојали у време аустроугарске власти ! Ту су и велики притисци на Србију, шарада од суђења злочинцима над тридесет хиљада српских жртава рата које су у Хагу остале НЕКАЖЊЕНЕ, а пред сарајевским судом су више исмејане него поштоване са оних неколико симболичких пресуда. Коначно ту је и срамотно иступање Чедомира Јовановића и Ненада Чанка заједно са сепатаратистичком и националистичком СДА Србије („санџака“).

Све ово показује да је наш народ имао право када је устао против истог оваквог насиља давне 1991. и 1992. године. Да нису створили своју државу Републику Српску, Срби би данас били потпуно маргинаизовани, сва права и равниправност били би им укинути силом бирократије и полиције. Овако, упркос НАТО агресији из 1995., без обзира на све притиске и уцене, ми имамо своју отаџбину Српску и у њој Срби чине, према попису 81% а стварно 90% становништва. У њој имају 70% капацтета суверене државе. Уколико наставе овакви притисци воља народа довешће до успоставе слободне и независне друге српске државе. Ако нас нападну и окупирају, а народ протерају, једног дана за три, тридесет или сто година обновићемо нашу државу. Али, учинићемо то свуда тамо где су Срби у 20. веку чинили већину. Биће то завет нашег народа и испунићемо га кад-тад.   

Чланак објављен у подгоричком Дану, 04.07.2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар